Da li je moguće ubediti partnera da želi decu: Ovo su iskustva parova koji su uspeli i šta kažu stručnjaci

Svi znamo ili smo čuli za par koji se razišao jer je samo jedna osoba želela decu, čak i ako je taj par, na primer, Sofija Vergara i Džo Manganelo. Pitanje da li postati roditelj jedno je od najvažnijih tema oko kojih parovi treba da budu usklađeni, a kada se ne slažu, to može, razumljivo, biti razlog raskida.

Ali život nikada nije tako jednostavan, i u nekim slučajevima jedna osoba u paru može promeniti mišljenje o deci. Druga osoba može čak pokušati da je „ubedi“ da preispita svoj stav. Ponekad to funkcioniše, a ponekad ne, ali sigurno je tanka granica koju treba pažljivo kročiti.

Preporučujemo

„Odluka o deci nije nešto na šta bi iko trebalo da bude prisiljen“, kaže Teresha Jang, međunarodna stručnjakinja za wellness i veze za HuffPost. „Ako par otvoreno i iskreno razgovara, i partner samostalno odluči da sada želi decu, to može biti prirodan, zdrav i pozitivan pomak. To često proističe iz pronalaženja zajedničke osnove kao tima, deljenja želja i zamišljanja zajedničke budućnosti.“

Ovaj izraz „ubediti“ koristimo s velikom dozom opreza, jer ovde nije reč o prisili ili pritisku na partnera koji jednostavno ne želi decu. Situacija je mnogo složenija od toga.

„Ako neko bude emocionalno manipulisana, teran osećajem krivice ili ucenom da postane roditelj, to je recept za katastrofu“, upozorava Jang. „Niko ne bi smeo biti primoran na tako važnu životnu odluku. Takav pritisak može stvoriti ogorčenje, gorčinu, emocionalnu distancu i povlačenje. Možda se odmah ne vidi, ali vremenom može narušiti vezu.“

U idealnom svetu, stručnjaci za veze savetuju da se o pitanju dece razgovara već na prvih nekoliko sastanaka.

Ipak, često se dešava da se ljudi nađu u dugoj vezi gde se ne slažu oko dece – bilo zato što nisu o tome razgovarali dok su već bili emotivno uključeni, ili zato što je jedna osoba promenila mišljenje. U tom slučaju, Jang savetuje da se počne sa radoznalošću prema stavu partnera.

„Ovo nije pitanje dokazivanja ko je u pravu“, kaže stručnjakinja. „Radi se o slušanju sa empatijom, poštovanju perspektive partnera i istraživanju da li postoji prostor za usklađivanje bez pritiska ili osećaja krivice.“ Ako ovi razgovori ne dovedu ni do kakve promene na bilo kojoj strani, par će morati da razmotri da li da nastavi vezu s obzirom na ove informacije.

Odluka o deci svakako nije nešto što treba olako shvatiti. „Svako dete zaslužuje da odrasta u okruženju koje je fizički, emotivno i psihološki sigurno“, kaže Jang. „Da bi se to ostvarilo, oba partnera moraju iskreno želeti da postanu roditelji. Ako postoji sumnja ili nedostatak zajedničke želje, postoji rizik da dete neće imati najbolje šanse za uspeh.“

HuffPost je razgovarao sa petoro ljudi koji kažu da su uspeli da „ubede“ partnera da imaju decu, bez obzira na to da li je veza na kraju uspela ili ne. Evo njihovih priča:

Konferencijski dogovor

„Moj muž i ja smo zajedno već deset godina. Na našem drugom sastanku rekao je da traži ozbiljnu vezu i pitao da li ja tražim isto. Bila sam previše zauzeta da bih se emotivno vezala bez jasnog pravca, pa sam odlučila da damo šansu vezi.

Kada sam bila mlađa, nisam znala da želim decu. Tek kada se ukazala prilika za to, shvatila sam da bi to bio prirodan sledeći korak za mene. Moj muž nije imao čvrsto mišljenje o deci jer već ima dvoje dece iz prethodnog braka, pa nije osećao hitnost.

Promenio je mišljenje o tome da ima dete sa mnom kada sam prihvaćena da govorim na konferenciji Međunarodne asocijacije za istraživanje mira u Sijera Leoneu. Brinuo je za moju bezbednost kao iransko-američkog psihologa i pokušao me ubediti da ne idem. Nisam videla razlog da stavim svoju sigurnost ispred svega osim ako ne budem imala dete, pa je pristao da imamo dete.

Zbog toga sam ispunila svoj deo dogovora tako što sam otkazala predavanje na konferenciji. Danas je naše osmogodišnje dete duhovito, dinamično i slatko. Roditeljstvo je izazov, ali nije istina da nešto što nije lako nije vredno truda.“

— Dr Azadeh Veber

Postepeni pristup

„Moja supruga nije želela decu na početku […] jer je odrastala gledajući članove porodice koji su izgubili nezavisnost nakon što su postali roditelji. Volela je svoj posao i ideja da to zameni pelena i neprospavanim noćima nije joj bila primamljiva. Ali ja sam zaista želeo decu. Nisam vršio pritisak.

Počeo sam sa malim razgovorima dok smo šetali ili kuvajući. Govorio sam stvari poput: "Ako bismo imali ćerku, ti bi joj pokazala kako da putuje lagano i snalazi se u aerodromu kao profesionalac," ili "Ti bi bila mama koja čuva svoj stil i nezavisnost, čak i sa detetom u naručju." Uključio sam to u naš svakodnevni život na nenametljiv način, pokazao joj da stvari ne moraju izgledati onako kako je ona strahovala. Planirali smo vikende samo za nas, često putovali i delili sve kućne obaveze. Rekao sam da ću preuzeti noćne obaveze ako budemo imali bebu i da će joj posao ostati prioritet. Čak smo razgovarali o tome kako bi funkcionisala briga o detetu, ko bi mogao da nam pomogne i šta ćemo nastaviti raditi kao pojedinci i kao par.

Sve to se dešavalo postepeno, iskreno. Sada imamo dvoje dece, a ona i dalje radi posao koji voli, putuje i ostaje svoja. Nisam je ubedio rečima. Pomogao sam joj da zamisli život gde deca dodaju vrednost onome što već ceni, a ne da to zamenjuju.“

— Džejms Majers

Tehnička prepreka

„Počeli smo da se zabavljamo u septembru 2020. Bili smo zajedno godinu dana pre nego što mi je dozvolio da upoznam njegovu ćerku. (Oduvek sam želela decu.) Bila sam jedno od troje dece u velikoj porodici i prethodno sam izgubila dete tokom teškog spontanog pobačaja. To me je dodatno potreslo i osećala sam da jedini način da to prevaziđem jeste da imam dete koje preživi. Bila sam svesna da vreme prolazi i tokom prvog telefonskog razgovora mu rekoh da je pitanje dece za mene prelomno.

Nije mi eksplicitno rekao ne. Mislim da je pokušao na našem prvom sastanku, ali možda nisam želela da to čujem. Nije želeo drugo dete jer je odgajao ćerku samostalno od njenog 5. meseca. Nije želeo da prolazi kroz sve to ponovo dok je tek vraćao svoj život. Nisam elela pastorke jer sam imala slično iskustvo ranije, i bilo mi je izazovno. Krivili smo aplikaciju preko koje smo se upoznali jer smo oboje mislili da smo postavili preferencije za decu.

Hajose razgovarao sa prijateljem – njegove reči su bile: ‘Ne želim drugo dete, ali želim nju, to je cena.’ Nisam eksplicitno razgovarala o tome da ne želim pastorku, ali znala sam da njegova ćerka dolazi u paketu s njim. Mislim da nas je naše zajedničko dete zbližilo kao porodicu. Njegova ćerka sada ima brata, a on unosi toliko radosti i svetla u naše živote da se svi zbližavamo kroz ljubav prema njemu. To je najbolja stvar koju sam ikada učinila. A partner kaže: ‘Nisam ovo želeo, ali sada ne mogu bez njega.

— Sofi Vilson

Lista želja za bebu

„Na početku braka, moj muž je radio u psihijatrijskom centru za adolescente. Video je stvari koje su ga zaista pogodile. Kada sam počela da pričam da bismo trebali pokušati da imamo decu, on bi ćutao i odbacivao temu. Jednog dana mi je saopštio da više ne želi decu. Osećala sam se zarobljeno jer sam oduvek želela da budem mama, a sada sam bila u braku s nekim ko mi oduzima taj san.

Sutradan sam pozvala njegovu majku i rekla joj šta mi je muž rekao. Moji tast i tašta sačekali su nekoliko dana i pozvali ga kada mene nije bilo. Zauvek ću biti zahvalna za taj poziv jer mi je otac supruga rekao: Izgubićeš je ako joj ne daš decu. Tvoja je odgovornost da to uradiš.

Nekoliko nedelja kasnije […] sela sam sa mužem i objasnila mu da, iako ga volim, ne mogu biti s nekim koga ću mrzeti ostatak života. To je bio prelomni trenutak. Konačno je otvoreno pričao o stvarima koje je video u centru i kako ga je to plašilo da ima decu. Rekao je: ‘Daću ti decu, ali trebam još malo vremena da prebrodim ono što sam video.’

Vreme – OK, to mogu da radim! Imali smo vremena. Imali smo 26 godina! Napravili smo ‘Listu želja za bebu’ stvari koje želimo da postignemo pre nego što počnemo pokušavati da imamo decu. Poslednja stavka na listi bila je da zajedno odemo na padobranski skok. U avionu, 3.000 metara iznad zemlje, pogledala sam ga i rekla: ‘Ovo je poslednja stvar.’

Dva meseca kasnije izašli smo na večeru na Badnje veče, samo nas dvoje. Tada mi je rekao: ‘Spreman sam. Hvala ti što si čekala.’ Sada imamo dvoje dece, dečaka od 12 i devojčicu od 10, i fascinantno mi je da je isti uplašeni dvadesetogodišnjak sada čovek koji mi pomaže da odgajamo našu decu. Naša deca imaju sreću što imaju takvog oca, a ja sam blagoslovena što ga imam kao muža.“

(Ona.rs/Huffpost)