Mama je htela da blizance sa Daunovim sindromom da na usvajanje: Jedna stvar joj je slomila srce

Kada je Džuli Mekonel saznala da je ponovo trudna, već je imala četvoro dece. Ušla je u četrdesete i znala da trudnoća u tim godinama nosi veći rizik, a trudnoća s blizancima još veći. Na jednom običnom, rutinskom pregledu čula je vest koja joj je srušila tlo pod nogama. Lekari su rekli da oba dečaka imaju Downov sindrom. Ne jedan. Oboje.

Nema tu brze reakcije. Nema hrabrih rečenica. Prvo dođe tišina. Pa strah. Pa pitanja.

Preporučujemo

Džuli i njen suprug Den nikada nisu razmišljali o prekidu trudnoće i to su odmah odbili. Ali to nije rešilo dilemu. Već su imali četvoro dece, već su bili umorni, već su živeli punim kapacitetom. A briga o dvoje dece sa posebnim potrebama je nešto što potpuno menja život.

Plan da ih daju na usvajanje

U tom trenutku pokušali su da budu racionalni. Kontaktirali su Nacionalnu mrežu za usvajanje dece sa Daunovim sindromom u Sjedinjenim Državama. I zaista - našli su porodicu koja je bila spremna da odmah usvoji blizance. Porodicu koja je već imala iskustva sa decom sa Daunovim sindromom. Sve je bilo dogovoreno, logično, smireno.

To nije bila priča o odricanju. To je bila priča o pokušaju da se deci pruži bolji život, ili bar život za koji su oni mislili da bi mogao biti lakši.

Ali planovi ne znače ništa kada srce kaže svoje.

Dan kada su rođeni

Majlo i Čarli rođeni su zdravi, mirni, nežni. Kada je Džuli prvi put uzela svoje sinove u naručje, sve prethodne odluke su se raspršile kao prašina. Rekla je da je fizički osetila da ne može da ih preda. Kao da je telo znalo pre razuma.

- Ne mogu. To su naša deca, rekla je tada Džuli.

Den je samo klimnuo. Nekad nema potrebe za više od toga.

Život koji nije bajka, ali jeste stvaran

Tu ne počinje filmska sreća. Počinje realan život: umor, beskrajna briga, terapije, živci, dani koji izgledaju isto i oni koji donesu mali napredak koji znači sve.

Džuli nije nikada tvrdila da je lako. Govorila je da je plakala od iscrpljenosti, ali i da je plakala od sreće kada bi neko od dečaka prvi put uradio nešto sam.

Danas su Majlo i Čarli dva dečaka sa potpuno različitim karakterima. Jedan glasniji, otvoreniji. Drugi tiši, nežniji. Oboje vole muziku, dodir, kontakt. Oboje rastu u kući u kojoj se uči strpljenje, prisustvo i ljubav koja nije samo reč nego praksa.

Džuli je kasnije rekla:

- Mislili smo da ćemo mi njih spasiti. A ispostavilo se da su oni spasili nas.

I to je stvarnost. Ne laka. Ne savršena. Ali istinita. I duboka.

(Ona.rs / INSIDE)