"Slepa tačka dobrog detinjstva" o kojoj se retko priča: Zašto oni sa lepim detinjstvom teže vide probleme

Kada slušate nekoga kako priča o teškom detinjstvu, porodičnim svađama ili osećaju nesigurnosti koji ih je pratio godinama, instinktivno počnete da poredite njihove priče sa svojom.

Ako ste odrasli u stabilnom domu, sa roditeljima koji su vas voleli i podržavali, lako je pomisliti da nemate pravo na lične dileme ili emocionalne borbe. Upravo to se dogodilo autoru ove ispovesti, koji je tek u tridesetim godinama shvatio da ga je srećno detinjstvo naučilo jednoj neobičnoj navici - da umanjuje sopstvena osećanja.

Preporučujemo

Iako je stabilno odrastanje ogroman dar, psiholozi sve češće govore o jednoj manje vidljivoj pojavi: ljudi koji su odrasli u dobrim porodicama ponekad razviju slepu tačku kada je reč o sopstvenim emocijama.

Odrastanje u stabilnom domu

Zamislite da sedite u kafiću i slušate nekoga kako govori o svom detinjstvu - o glasnim svađama u kući, o napetoj tišini, o tome kako su naučili da čitaju raspoloženje u prostoriji pre nego što su naučili da čitaju knjige.

Vi slušate pažljivo, klimnete glavom, pokazujete razumevanje. Ali negde u pozadini vašeg uma događa se tiha računica - poredite njihovu priču sa svojom.

I imate osećaj da nemate šta da dodate.

Autor ove priče odrastao je sa dvoje roditelja koji su se voleli i koji su voleli njega. Majka je radila duple smene kao medicinska sestra, ali je ipak dolazila na školske priredbe. Otac se vraćao sa gradilišta u prašnjavoj odeći i kuvao večeru.

Nisu bili bogati - večere su često bile jednostavne. Ali nikada nije sumnjao da je voljen, bezbedan i podržan.

Godinama je verovao da to znači da nema šta da "raspakiva" iz detinjstva.

I upravo tu se nalazila slepa tačka.

Neobična krivica zbog toga što je život bio dobar

Autor je prvi put otišao na terapiju sa 31 godinom.

Njegov startap je propao, izgubio je svu ušteđevinu iz dvadesetih godina i radio je kao barmen dok je pokušavao da shvati šta dalje.

Mislio je da će na terapiji govoriti o neuspehu i depresiji.

Ali razgovor se stalno vraćao na njegovo detinjstvo.

Ne zato što je bilo traumatično.

Već zato što nije.

Terapeutkinja mu je postavila pitanje koje mu je promenilo način razmišljanja:

"Kada si bio dete i nešto te je povredilo - prijatelj koji je bio grub, nastavnik koji je bio nepravedan - šta si radio sa tim osećanjem?"

Njegov odgovor bio je jednostavan:

"Podsetio bih sebe da imam dobar život."

Terapeutkinja je na to rekla:

"Naučio si da poništiš sopstveni bol tako što ga porediš sa bolom koji nisi doživeo."

Ta rečenica promenila je način na koji je gledao sebe.

Kako sigurnost može postati emocionalna zamka

Stabilno detinjstvo daje ogromnu prednost.

Psiholozi to nazivaju sigurnom emocionalnom osnovom - osećaj da je svet mesto kojim možete da upravljate i da vredite dovoljno da u njemu pokušate.

Ali ta ista sigurnost može stvoriti obrazac u kojem osoba počinje da smatra sopstvene probleme nevažnim.

Ako je referentna tačka patnje nešto ekstremno - zanemarivanje, nasilje ili trauma - onda sve što je manje od toga počinje da deluje beznačajno.

Razvija se automatska reakcija:

"Drugi ljudi imaju prave probleme. Moji nisu važni."

Kako se taj obrazac prenosi u odrasli život

Autor je kasnije počeo da primećuje da se isti obrazac ponavlja u različitim delovima života.

U korporativnom svetu radio je osam godina, ali nikada nije protestovao kada su ga preskakali za unapređenje. Ljudi sa manje iskustva dobijali su pozicije koje je zasluživao.

Njegova unutrašnja logika bila je jednostavna:

"Imaš dobar posao. Budi zahvalan."

Kada je njegova partnerka skoro prekinula vezu jer je radio 80 sati nedeljno na startapu koji je očigledno propadao, nije uspevao da čuje koliko je nesrećna.

Umesto toga govorio je sebi:

"Bar smo i dalje zajedno."

Zahvalnost kao način da se utišaju emocije

Jedna rečenica iz detinjstva često mu se vraćala u glavi.

Njegova majka je govorila:

"Ima dece koja bi volela da imaju tvoje probleme."

Ona to nije govorila iz zlobe. Kao medicinska sestra svakodnevno je viđala stvarnu patnju.

Ali ono što je on iz toga naučio bilo je pravilo:

emocije su dozvoljene samo ako su dovoljno ozbiljne.

Kako je odrastao, prag za "dovoljno ozbiljno" postajao je sve viši.

Kako izgleda zdraviji pristup emocijama

Tokom terapije naučio je da ne mora da traži krivca kako bi razumeo obrasce iz detinjstva.

Njegovi roditelji nisu bili problem.

Naprotiv, dali su mu ogromnu količinu dobrih vrednosti:

• radnu etiku
• posvećenost ljudima
• istrajnost u teškim situacijama

Ali neke stvari je ipak morao da preispita.

Na primer:

• ideju da njegovi problemi nisu dovoljno važni
• verovanje da analiza detinjstva znači nezahvalnost
• pretpostavku da ljubav automatski znači emocionalnu spremnost za odrasli život

Generacijski obrasci koje često ne primećujemo

Kada je pokušao da razgovara sa ocem o svemu tome, dobio je kratak odgovor.

Otac mu je rekao:

"Nisam želeo da budeš slab."

U tom trenutku shvatio je širu sliku.

Njegov deda bio je hladan i strog čovek. Njegov otac je već napravio veliki korak napred - bio je brižan, prisutan i uključen.

Ali jedan deo starog načina razmišljanja ipak je ostao.

Ideja da je priznati bol isto što i slabost.

Takvi obrasci često se prenose kroz generacije, čak i kada porodice pokušavaju da ih promene.

Slepa tačka dobrog detinjstva

Danas autor kaže da stabilno detinjstvo ne znači da osoba nema emocionalne obrasce koje treba da razume.

Ponekad je čak suprotno.

Kada je izvor tih obrazaca ljubav, a ne trauma, mnogo je teže primetiti da oni postoje.

Toplina je poslednja stvar koju ljudi pomisle da treba analizirati.

Poruka za sve koji se prepoznaju u ovoj priči

Ako ste odrasli u porodici u kojoj je bilo ljubavi, podrške i stabilnosti - dobili ste nešto zaista dragoceno.

Ali to ne znači da nemate pravo da istražujete sopstvene emocije ili obrasce ponašanja.

Dobro detinjstvo ne štiti od slepih tačaka.

Ponekad ih samo čini teže vidljivim.

Razumeti gde završava temelj koji su vam roditelji dali i gde počinje prostor koji morate sami da izgradite - upravo je deo procesa odrastanja.

(Ona.rs)