Moj sin se oženio i ja više ne znam ko sam: Nedostaje mi svaki dan, žao mi je što ga nećemo viđati nasamo

Kao majka, nedostaje mi moj odrasli sin. Volela bih da se ponekad sam seti da nas pozove na ručak ili kafu. Volela bih da poželi da provede malo vremena sa mnom i mojim mužem. Umesto toga, imam utisak da više nismo prioritet u njegovom životu.

Ovako počinje ispovest jedne žene objavljena u grupi posvećenoj roditeljima koji prolaze kroz period poznat kao "prazno gnezdo", trenutak kada deca odrastu, odsele se i započnu sopstvene živote.

Preporučujemo

Njena priča pokrenula je stotine komentara ljudi koji su priznali da prolaze kroz isto.

- Idem kod terapeuta i znam da je sve ovo normalno. Znam da moj sin radi upravo ono što bi trebalo da radi. Voljen je, srećan je i gradi svoj život. Ali uprkos tome, ne mogu da se oslobodim tuge. Razmišljam o tome svakog dana. Ponekad postane opsesivno.

Ono što njenu ispovest čini posebno zanimljivom jeste činjenica da je nekada bila na drugoj strani priče.

- Kao supruga se dobro sećam koliko me je nerviralo kada moja svekrva nije želela da pusti mog muža i mene da izgradimo svoju porodicu bez njenog stalnog uključivanja. Koristila je osećaj krivice i često glumila žrtvu. Bila bih slomljena da moj muž nije mene stavio na prvo mesto. Zato stalno pokušavam da se podsetim da je ovo zdravo i normalno. Ali i dalje boli.

"Ne boli me što me ne zove, boli me što više nisam važna"

Ispod njene objave javile su se desetine roditelja sa sličnim iskustvima.

Jedna žena priznala je da su ona i suprug čak napisali pismo mlađem sinu u kojem su mu rekli koliko bi voleli da provode više vremena zajedno.

- Pomirili smo se sa tim da više nećemo viđati samo njega. Obožavamo njegovu suprugu, zajedno su još od srednje škole. Ali mnogo više vremena provode sa njenom porodicom nego sa nama. Na kraju smo se dogovorili da se viđamo makar jednom mesečno. Još učim da prihvatim činjenicu da više nisam važan deo njegovog svakodnevnog života.

Druga majka napisala je da je pronašla način da sebi olakša tako što je svoju odraslu ćerku počela da posmatra kao prijateljicu.

- Prijatelji se ne čuju svaki dan. Nekada ni svake nedelje. To mi pomaže da prihvatim distancu. Srce me i dalje zaboli skoro svakog dana, ali razum prihvata da je to sada drugačiji odnos.

"Niste izgubili sina, izgubili ste dete koje je nekada bio"

Među stotinama komentara posebno se izdvojio odgovor jedne bake i prabake koja ima sedmoro odrasle dece.

Njene reči pogodile su mnoge roditelje.

- Nikada niste oplakali svog sina kao dete. To dete više ne postoji. Ne u doslovnom smislu, već zato što se promenilo. Kao što leptir ne može ponovo da postane gusenica, ni vaš sin više nikada neće biti dečak koji je živeo sa vama.

Objasnila je da najveći problem nastaje kada roditelji pokušavaju da održe odnos kakav su imali dok su deca bila mala.

- Plašite se usamljenosti i zato se držite prošlosti. Ali vaš posao majke kakva ste nekada bili je završen. Sada treba da upoznate odraslu osobu u koju se vaše dete pretvorilo.

Njena poruka bila je jednostavna, ali bolna.

- Tugovanje je deo procesa. Ako ga preskočite, zauvek ćete ostati zaglavljeni između prošlosti i budućnosti.

Najteža lekcija roditeljstva dolazi na kraju

Psiholozi često ističu da se o roditeljstvu uglavnom govori kroz prve korake, polazak u školu, pubertet i odrastanje. Mnogo ređe se govori o trenutku kada deca zaista odu.

Tada roditelji prvi put ostaju sami sa pitanjem koje godinama nisu morali da postavljaju: ko sam ja kada više nisam nečija svakodnevna mama?

Za mnoge žene koje su decenijama gradile život oko porodice upravo je to najteži deo. Ne zato što ne žele da njihova deca budu srećna, već zato što moraju da pronađu novu verziju sebe.

I možda je upravo zato jedna rečenica iz ove ispovesti izazvala najviše reakcija.

- Ne nedostaje mi samo moj sin. Nedostaje mi osoba koja sam bila dok sam mu svakog dana bila potrebna.

(Ona.rs / Facebook Transitions: Empty Nests and Beyond)