Ana Ivanović prvi put o BESPARICI u detinjstvu: "Išli smo biciklama od Zemuna do Novog Beograda"

Ana Ivanović danas je jedna od najuspešnijih srpskih sportistkinja svih vremena, osvajačica Rolan Garosa i nekadašnja najbolja teniserka sveta. Ipak, put do vrha nije bio ni lak ni bezbrižan. U razgovoru u emisiji "(Ne)uspjeh prvaka" kod proslavljenog fudbalera Slavena Biljića, Ana se prisetila detinjstva, odrastanja u teškim vremenima, ogromne podrške porodice i trenutaka kada je izgledalo da će njena teniska priča prerano biti završena.

Poznato je da je Ana Ivanović stigla "sa dna bazena do vrha sveta", da je karijeru započela u vrlo teškom vremenima koja su devedesetih zadesila Srbiju, kao i da bez podrške roditelja ne bi nikada postigla to što jeste. Ipak, tek sada, ravno deceniju od kada je odlučila da okači reket o klin, odlučila je da progovori o detaljima iz života i karijere koji su mnogim fanovima ostali misterija, a koji samo savršeno upotpunjuju jednu prelepu priču o velikom nalentu, velikoj upornosti, ali i velikoj žrtvi i rizicima koje su majka Dragana i otac Miroslav podneli u neizvesnim egzistencijalnim godinama u periodu njenog sportskog razvoja.

Preporučujemo

"Nisam se igrala barbikama i lutkama"

Govoreći o svojim počecima, Ana je ispričala da je ljubav prema tenisu otkrila veoma rano.

"Nikada se nisam igrala barbikama i lutkama. Volela sam lopte, crtanje i sport. Sa četiri godine pronašla sam stare rekete i udarala lopticu o zid. Monika Seleš bila je moj idol i želela sam da budem kao ona. Za peti rođendan dobila sam prvi reket i tada je sve počelo."

Kako kaže, roditelji su u početku tenis doživljavali kao hobi, ali su vrlo brzo shvatili koliko je posvećena tom sportu. Najveća podrška tokom odrastanja bili su upravo mama i tata, koji su je pratili na treninzima i takmičenjima uprkos veoma teškim okolnostima.

"Tata je vozio poniku od Zemuna do Novog Beograda"

Posebno emotivno govorila je o ocu, koji je zbog nje činio sve što je mogao. Prisustvovao je svakom treningu, nosio njenu opremu i nije odustajao ni kada su sankcije i bombardovanje potpuno promenili svakodnevni život.

Ana se prisetila jednog detalja koji najbolje oslikava koliko je porodica bila spremna na odricanja.

"Tokom bombardovanja imali smo bonove za benzin. Bilo je to veoma teško vreme, pa sam predložila ocu da ih ne trošimo zbog mojih treninga. Od Zemuna do Novog Beograda išli smo biciklima. Tata je vozio poniku, ja BMX, a on je uvek nosio moju tenisku torbu."

Zbog nedostatka novca nisu trenirali ni u standardnim uslovima. Umesto zatvorenih teniskih balona, treninzi su održavani u ispražnjenom bazenu u sportskom centru "11. april", gde su improvizovani tereni omogućavali deci da nastave sa radom uprkos svemu.

Iako su roditelji ulagali maksimum, došao je trenutak kada više nisu mogli da finansiraju njene treninge. Ana je tada shvatila da bez individualnog rada neće moći da napravi iskorak.

"Rekla sam mami da želim individualne treninge ili da prestanem da treniram. Vremena su bila teška i nismo imali novca, ali roditelji su pronašli način da mi to omoguće."

Odlazak u Švajcarsku sa 12 godina

Nedugo zatim porodica je ostala bez sredstava da nastavi da finansira njenu karijeru. Upravo tada dogodio se preokret koji je promenio njen život.

"Imala sam sreće. Kada su moji roditelji ostali bez novca, pojavio se sponzor koji me je spasao. Sa 12 godina otišla sam u Švajcarsku na testiranja i posle toga dobila podršku koja mi je omogućila da nastavim da gradim karijeru."

Kasnije je taj prvi sponzor bankrotirao, ali je Ana ubrzo upoznala Dana Holcmana, koji je postao njen menadžer i ostao uz nju tokom cele profesionalne karijere.

U razgovoru sa Slavenom Bilićem Ana je govorila i o mnogim drugim važnim životnim temama – prelasku iz juniorske u seniorsku konkurenciju, osvajanju Rolan Garosa i dolasku na prvo mesto WTA liste, povredama koje su usledile, psihološkim izazovima, napadima panike koje je godinama krila od javnosti, razgovoru sa bratom koji joj je promenio pogled na karijeru, odluci da završi profesionalni tenis, ali i današnjem životu na Majorki, gde sa sinovima uživa u porodičnoj svakodnevici.

Ipak, iz cele njene priče možda najjača poruka ostaje ona iz detinjstva – da iza najvećih sportskih uspeha često stoje godine odricanja, podrška porodice i vera da se ni u najtežim trenucima ne odustaje od snova.

(Ona.rs)