Samo je htela da igra Plejstejšn sa društvom: Kad sam čula šta su tražili od moje ćerke (12), zanemela sam

Današnja deca odrastaju u svetu u kojem se granica između stvarnog života i digitalne slike o sebi sve više briše. Od društvenih mreža i algoritama do popularne kulture, poruke koje dobijaju o izgledu, odnosima i sopstvenoj vrednosti oblikuju način na koji vide sebe i druge.

I dok se često govori o pritiscima sa kojima se suočavaju devojčice, sve je jasnije da ova promena utiče na obe strane - i na devojčice koje uče da im je izgled najveća valuta, i na dečake koji odrastaju uz iskrivljene predstave o odnosima, pažnji i poštovanju.

Preporučujemo

Posledice tog trenda već se vide kod generacija koje ulaze u svet odraslih, gde bliskost sve češće zamenjuju očekivanja, a odnosi postaju svojevrsna razmena.

"Moja dvanaestogodišnja ćerka sišla je u podrum na rođendanskoj zabavi samo sa jednom željom - da zaigra video-igru sa društvom. Nekoliko minuta kasnije vratila se potpuno drugačija: povučena, uznemirena i zatvorena u sebe.

U početku sam mislila da je u pitanju samo još jedan težak trenutak odrastanja. Ali ono što mi je kasnije ispričala otvorilo je mnogo veće pitanje od jednog neprijatnog događaja.

Kako smo došli do toga da deca, još pre nego što u potpunosti razumeju sopstvenu vrednost, počinju da uče da se telo, izgled i pažnja drugih ljudi mogu pretvoriti u valutu?Ovo nije samo priča o devojčicama i pritiscima sa kojima se suočavaju. Ovo je i priča o dečacima koji odrastaju u istoj digitalnoj kulturi, svetu u kojem se odnosi sve češće pretvaraju u razmenu, a granice u nešto o čemu se pregovara.

Nalazi se u onom burnom uzrastu kada i najmanja sitnica može da je izbaci iz ravnoteže. Nedavno smo bili na rođendanskoj proslavi, gde su odrasli bili na spratu, a deca dole u podrumu. Kada sam sišla da ih proverim, zatekla sam je potpuno bezvoljnu, kako čvrsto privlači jaknu uz sebe.

Njeno držanje mi je odmah pokazalo da ovo nije samo uobičajeno raspoloženje tinejdžerskog uzrasta.

Moja 12-godišnja ćerka sedela je sama u uglu, gledajući negde u daljinu, iako joj je pogled bio prikovan za ekran telefona.

Jedini razlog zbog kojeg uopšte ima telefon jeste bezbednost - da može da mi se javi kada se sama vraća iz škole ili u situacijama poput ove, kada je napolju sa prijateljima.U ostalim slučajevima telefon je sklonjen negde u kući. Ali tog dana sedela je sakrivena iza ekrana, potpuno zatvorena u sebe. Kada smo se te večeri vratile kući, samo me je odbila. Nisam želela da je pritiskam, pa sam pustila da prođe.

Ali sledećeg jutra, dok sam je vozila u školu, pojavila se nova, uznemirujuća pojedinost", rekla je žena.

Zvuk razočaranja

"Delimo jednu plejlistu na Spotifyju i ona voli da mi u kolima pušta muziku koja joj se dopada. Odjednom su neke pesme koje su se pojavile na listi bile takve da sam se iskreno zapitala da li uopšte treba da ih sluša dvanaestogodišnjakinja.

Jedna pesma koja je postala deo naše jutarnje rutine bila je "Snow White" izvođačice Laufey. Stihovi koji su mi privukli pažnju bili su potresni:

"Najveća vrednost devojke je njeno telo, a ne njen um".

"Svet je bolesno mesto, bar kada je devojka u pitanju".

Čuti te reči iz zvučnika dok gledam svoje dete na sedištu pored sebe bio je pravi udarac.

Govorimo o dvanaestogodišnjoj devojčici koja ide na časove hora uz stipendiju. Veoma voli klavir i ima izuzetno razvijen sluh; dovoljno joj je da nekoliko sati sluša neku pesmu i može savršeno da odsvira melodiju na klavijaturi.

Časovi plivanja, nedeljna verska škola - šta god da zamislite, ona se time bavi. San joj je da postane arhitekta. Ima neverovatan um i mnogo toga da ponudi.

A ipak, tog jutra, na putu do škole, pesma sa kojom se povezala slala joj je poruku da ništa od njenog talenta nije važno. Da je njena jedina prava vrednost ono kako izgleda.

Otprilike u isto vreme primetila sam još jednu promenu: odjednom je počela da nosi široke dukseve i stalno ih je stezala uz telo. Bila je to mala, ali upečatljiva promena - fizički znak nelagode koju još nije umela da izrazi rečima", podelila je ova žena.

Od detinjstva do šablona

"Prošlo bi nekoliko nedelja pre nego što je konačno pronašla reči da mi kaže šta se zapravo dogodilo u tom podrumu. Ali u međuvremenu, delovi slagalice mnogo većeg kulturnog problema nastavili su da se pojavljuju u našem svakodnevnom životu.

Pritisak ne dolazi samo iz njenih slušalica - dolazi i iz izloga prodavnica. Nekoliko dana nakon rođendanske proslave, pogledala me je potpuno zbunjeno i upitala:"Sve moje drugarice imaju ovaj serum. Zašto ti nećeš da mi ga kupiš u Sephori?"

Sećam se da sam je pogledala i pomislila:

"Imaš dvanaest godina. Ako je ovo sada postalo normalno, šta će ti onda trebati kada budeš imala sedamnaest ili osamnaest?"

Donedavno nikada nisam ni čula izraz "Sephora Kids". A onda sam otkrila da je postao naziv za sve prisutniji trend među predtinejdžerima - kupovinu skupih proizvoda za negu kože i preparata protiv starenja koji su prvobitno bili namenjeni odraslima.

"Skupo" čak deluje kao blaga reč. Jedan sjaj za usne može da košta više od 30 dolara.

Mnogo pre nego što mnoge devojčice uopšte dobiju priliku da otkriju ko su i šta žele da budu, već ih podstičemo da usavrše način na koji izgledaju. Granica između detinjstva i odraslog doba više se ne briše polako - ona se sve više pomera unazad.

A kada naše mlade devojke pogledaju svet u koji ih ubrzano uvodimo, slika koju vide često izgleda veoma slično. Primećujem to svaki put kada uđem u prodavnice poput Sephore ili Aritzie i vidim nešto što više ne mogu da ne primetim.

Mnoge mlade žene koje tamo rade zaista su prelepe. Ali ono što mi privuče pažnju nije njihova lepota - već to koliko često izgledaju gotovo identično: iste savršeno oblikovane obrve, iste naglašene trepavice, ista konturisana šminka, savršeni nokti, isfenirana kosa.

Nije individualnost ono što mi privlači pažnju već uniformnost.

Pitam se kada se lepota neprimetno promenila iz načina izražavanja ličnosti u praćenje unapred zadatog obrasca. I kakvu poruku to šalje našim ćerkama kada žene koje predstavljamo kao snažne i uspešne često deluju kao da se uklapaju u veoma stroge estetske standarde.

Mnoge od tih mladih žena verovatno će jednog dana biti advokatkinje, lekarke, inženjerke, preduzetnice i poslovne liderke. Poslovi u prodaji samo su privremeni korak dok grade ambicioznu budućnost.

One imaju inteligenciju, disciplinu i ogroman potencijal. Ipak, ne mogu a da se ne zapitam šta moja ćerka vidi kada ih pogleda. Da li vidi mlade žene sa jedinstvenim ličnostima, znanjem i ambicijama? Ili vidi obrazac lepote za koji veruje da jednog dana mora da dostigne?

Upravo to me brine.

Ne same te žene, već mogućnost da njihova individualnost bude potisnuta sve ujednačenijim idealom lepote - idealom koji tiho rizikuje da nauči novu generaciju da je izgled i dalje najveća vrednost žene.

Ova slika pokazuje da čak i u okruženjima koja bi trebalo da predstavljaju profesionalni uspeh, ženski izgled i dalje može da zaseni inteligenciju i sposobnosti.Kažemo da želimo da osnažimo devojčice. Ali šta ako smo pomešali osnaživanje sa predstavljanjem sebe drugima? Šta ako smo, umesto da ih učimo da su njihove najveće snage inteligencija, kreativnost i karakter, stvorili kulturu koja prvo nagrađuje njihov izgled, a tek onda primećuje ono što zaista jesu?", rekla je.

Cena ulaska

"Lako je izgubiti se u ovim velikim kulturnim pitanjima, ali se za mene sve to vratilo na jednu jedinu, bolnu stvarnost jednog sasvim običnog subotnjeg dana.Nekoliko nedelja kasnije odvela sam ćerku u njen omiljeni suši restoran. Trudila sam se da atmosfera bude opuštena, šalila sam se sa njom, a zatim smo počele da razgovaramo o muzici koju voli.

Ona je toliko posvećena mjuziklima; napamet zna svaku pesmu iz "Hamiltona" i "Epic: The Musical", a sve ih može odsvirati i na klaviru. To je tako snažna slika: devojčica koja može da zapamti i izvede čitave složene mjuzikle, a ipak se krije u ogromnim duksevima.

Dok smo sedele u suši restoranu, konačno mi se otvorila. Ispričala mi je šta se zapravo dogodilo u podrumu na toj rođendanskoj zabavi.

Sišla je dole jer je samo želela da igra igricu na Plejstejšnu sa dečacima. Umesto toga, jedan od njih ju je pogledao i rekao - ublažiću njegove reči jer i dalje ne mogu da ponovim ono što joj je zaista rekao:

"Ako želiš da igraš, moraš da pokažeš grudi".

Ostala sam potpuno zatečena.

To nije rekao dečak od kojeg biste očekivali takvo ponašanje. Bio je to neko za koga nikada, ni u milion godina, ne bih pomislila da bi mogao da izgovori nešto toliko ponižavajuće.

Bio je veoma sličan mojoj ćerki - dete sa velikim potencijalom, na putu ka stipendiji, izuzetno lepo vaspitan i elokventan. Njegove roditelje poznajem već dvadeset pet godina. To je porodica kojoj bez razmišljanja verujete.

Dok su me preplavljivali prvi šok i bes, javila se još jedna, mračnija spoznaja: bila sam užasnuta, ali s druge strane, nisam bila potpuno iznenađena.

Jer ovo nije samo kriza onoga što radimo našim devojčicama. Ovo je i kriza onoga što radimo našim dečacima.

Vidimo pristojnog, inteligentnog trinaestogodišnjaka i pretpostavimo da je zaštićen od takvih toksičnih uticaja. Ali on odrasta u istoj digitalnoj kulturi kao i moja ćerka.Dok sam iznova u glavi vraćala taj trenutak, jedno pitanje me nije napuštalo:

Gde, zaboga, trinaestogodišnjak nauči da je telo devojčice "cena ulaska" u video-igricu?

Niko tu lekciju ne predaje u školi. Nijedan roditelj koji voli svoje dete ne sedne pored njega i ne kaže: "Telo devojčice je nešto čime možeš da trguješ".A ipak, nekako, negde, ta ideja je pronašla put do njegovog razmišljanja.

Mračna budućnost sveta u kojem se sve pretvara u razmenu

Ako želite da vidite krajnji ishod odrastanja dece u ovakvom okruženju, dovoljno je samo da pogledate malo unapred - ka generacijama koje tek ulaze u svet odraslih.

Moja starija ćerka, koja sada ima 21 godinu, podelila je sa mnom bezbroj priča o skrivenim delovima aplikacija poput Snapchata i Discorda. Opisivala je ono što se među njenim vršnjacima danas često predstavlja kao "jezik ljubavi": preterano digitalizovan i transakcioni svet u kojem se bliskost tretira kao roba, a granice kao nešto o čemu se pregovara.

Tragedija je u tome što se o ovom problemu često govori kao da cenu plaćaju samo devojke.

Ali nije tako.

Ako se devojčice sve češće uče da su lepota i telo njihova najveća valuta, šta se onda uči dečacima? Šta oni treba da vrednuju kada gotovo svaka platforma nagrađuje izgled više nego karakter?

Nedavno sam razgovarala sa svojim dvadesetpetogodišnjim sestrićem. Njegova frustracija nije bila usmerena prema ženama, već prema kulturi koja okružuje savremene veze i zabavljanje.

Njegov utisak bio je da su izlasci postali svojevrsna predstava - da su skupi restorani, luksuzna iskustva i životni stil pogodan za društvene mreže postali očekivanje čak i pre nego što dvoje ljudi uopšte dobiju priliku da se upoznaju.

Istu logiku njegove frustracije možete videti svuda na društvenim mrežama. Dok pregledam svoj sadržaj, stalno nailazim na snimke mladih žena koje gledaju direktno u kameru i objašnjavaju zašto muškarac uvek treba da plati večeru na sastanku.

Njihovo objašnjenje je gotovo uvek slično:

"Da li znaš koliko novca i vremena ulažem u ovaj izgled samo da bih se pojavila?"

Navode cenu preparata za negu kože, frizure, šminke, odeće i sate provedene u pripremanju. Te žene ne postupaju iz zlobe; one jednostavno reaguju na tržište koje im je ponuđeno.

Usvojile su poruku da je njihov izgled investicija, a plaćanje večere samo "cena ulaska".

Ali kada milioni mladih ljudi gledaju takve snimke, upijaju opasnu poruku: da veze počinju razmenom usluga, a ne razgovorom i povezivanjem.Živimo u zapadnoj kulturi koja neprestano govori o osnaživanju žena. Gde god da pogledate, devojčicama se poručuje da mogu da postanu bilo šta, da vode bilo šta i da ostvare bilo šta.

To je poruka koju iskreno želim da moje ćerke čuju.

Ali dok naše reči slave njihov neograničeni potencijal, svet koji ih okružuje i dalje deluje opsednuto njihovim izgledom", objasila je detaljno ova žena.

(Ona.rs/Your Tango)