Arapi kažu da vam četiri stvari život ne vraća, čak ni kad se iskreno pokajete: Pustinjska mudrost ne stari

Negde na starom arabijskom poluostrvu, dok su karavani kamila prelazili beskrajne peščane predele, a trgovci u hladovini bazara razmenjivali robu, priče i vesti iz dalekih krajeva, mudrost se nije čuvala samo u knjigama. Prenosila se s kolena na koleno, uz kafu, u razgovorima pod otvorenim nebom, kroz kratke rečenice koje su često govorile više od čitavih rasprava.

U takvom svetu, u kojem se putovalo danima, reč je imala težinu, vreme svoju cenu, a odluke su ponekad odlučivale o sudbini čitavih porodica. Otuda i mudrosti koje su preživele vekove, menjajući jezike i krajeve, a zadržavajući ono najvažnije – istinu o ljudskoj prirodi.

Preporučujemo

Jedna od njih govori o četiri stvari koje, kada jednom odu, više ne možemo vratiti.

Izgovorena reč, odapeta strela, protekli život i propuštena prilika.

Naizgled jednostavna misao, gotovo surova u svojoj jasnoći. Svako od nas je, uostalom, bar jednom poželeo da povuče reč izgovorenu u ljutnji, vrati sat unazad ili dobije još jednu šansu koju je olako odbacio.

Reči su često brže od pameti. U naletu besa izgovorimo ono što ne mislimo ili kažemo baš ono što mislimo, bez obzira na posledice. Izvinjenje može da popravi odnos, ali ne može uvek da izbriše ono što je neko čuo i zapamtio. Zato nije svaka tišina znak slabosti. Ponekad je dovoljno sačekati da nas prođe ljutnja.

Slično je i sa strelom. Dok je u luku, možemo da je zadržimo. Kada je pustimo, više ne odlučujemo gde će završiti. Tako je i sa postupcima: namera može biti dobra, odluka doneta u trenutku, ali posledice često imaju duži vek od razloga zbog kojeg smo nešto uradili.

Vreme je, s druge strane, jedino što trošimo čak i kada mislimo da ga imamo napretek. Dane provodimo odlažući razgovore, susrete i odluke za neki pogodniji trenutak. Govorimo sebi da ćemo imati vremena kada završimo posao, kada se stvari smire, kada se steknu bolji uslovi. Godine u međuvremenu prolaze, ne praveći naročitu buku.

Propuštene prilike najčešće ne izgledaju kao velike životne prekretnice dok stojimo pred njima. Nekad je to poziv na koji nismo odgovorili, posao za koji nismo imali dovoljno hrabrosti ili putovanje koje smo stalno odlagali. Neke odluke možemo doneti kasnije, neke prilike se ponove, ali neke se jednostavno više ne pojave.

Ova arapska poslovica ne traži od nas da živimo u strahu od pogrešnog koraka, niti da svaku odluku pretvaramo u životnu dramu. Njena poruka je mnogo prizemnija: razmisli pre nego što kažeš, preuzmi odgovornost za ono što uradiš i ne računaj da će vreme uvek čekati na tebe.

Ne možemo vratiti jučerašnji dan, ali možemo odlučiti šta ćemo uraditi sa današnjim. Ne možemo izbrisati svaku pogrešnu reč, ali možemo naučiti da ne govorimo samo zato što smo ljuti. Ne možemo otvoriti svaka vrata koja smo jednom propustili, ali možemo prestati da stojimo pred novim, čekajući da se neko drugi prvi usudi da ih otvori.

Mudrost nije u tome da nikada ne pogrešimo, već da ne živimo kao da ćemo uvek imati još jednu priliku.

(Ona.rs)