Dok neko u Antaliji sedi na plaži, u Erzurumu se vozi snoubord: Balkanci ovakvu Tursku uopšte ne poznaju

Kada pomislimo na Tursku, većina nas zamišlja more, sunce i mediteranske obale. Antaliju, Bodrum, plavetnilo Egeja i ljude koji u januaru sede na suncu sa čašom čaja.

Ali Turska je mnogo veća i raznovrsnija nego što izgleda na razglednicama.

Preporučujemo

Postoji i ona druga Turska - planinska, hladna, vetrovita. Ona koja se nalazi visoko na anadolijskoj visoravni, gde zima nije sezona nego način života.

Upravo tamo, na gotovo 1.900 metara nadmorske visine, nalazi se Erzurum - grad koji je ovih dana bio domaćin Svetskog kupa u snoubordu.

I dok u Antaliji neko možda tog istog trenutka sedi na obali i gleda more, ovde, na planini Palandoken, vetar nosi sneg preko staza, a snouborderi iz različitih delova sveta pripremaju se za start.

Taj kontrast možda najbolje pokazuje koliko je Turska zapravo ogromna zemlja.

Penjanje prema planini gde počinje zima

Planina Palandoken uzdiže se iznad Erzuruma gotovo dramatično.

Sa vrhom koji prelazi 3.200 metara, ona dominira horizontom i čini ovaj deo zemlje jednim od najvažnijih zimskih sportskih centara u regionu.

Za mnoge posetioce prvi pravi susret sa planinom počinje - žičarom.

Kabina se polako odvaja od stanice i počinje da klizi iznad snega. U početku se čuje samo šum mehanizma i škripa metala, a zatim sve utihne.

Ispod vas počinju da se otvaraju ski-staze.

Sneg izgleda kao da je neko razvukao ogromno belo platno preko planine.

Što se više penjete, pogled postaje širi.

U jednom trenutku planina pusti pogled toliko daleko da se čini kao da možete videti pola Anadolije.

A dole, u podnožju, leži Erzurum.

Grad sa skoro 800.000 stanovnika, koji sa okolinom broji gotovo milion ljudi, u tom trenutku izgleda kao mala mapa ispod planine, okružen vencem planina koje ga zatvaraju sa svih strana.

Erzurum sve važnije mesto na mapi zimskih sportova

U poslednjih nekoliko godina Erzurum se sve češće pojavljuje na međunarodnoj mapi zimskih sportova. Grad je proglašen Turističkom prestonicom 2025. godine u okviru Organizacije za ekonomsku saradnju (ECO), dok je od strane Evropske federacije prestonica i gradova sporta dobio i titulu prve Evropske prestonice zimskih sportova.

Takva priznanja nisu slučajna. Planina Palandoken već godinama privlači pažnju sportista i organizatora velikih takmičenja zahvaljujući dugim stazama, pouzdanim snežnim uslovima i modernoj infrastrukturi. Upravo ovde je od 6. do 8. marta 2026. godine održan FIS Svetski kup u snoubord krosu, koji je na planinu doveo oko 300 takmičara iz 20 zemalja.

Tokom tri dana takmičenja, staze Palandokena pretvorile su se u pravu arenu brzine i adrenalina. Najbolji svetski snouborderi spuštali su se niz zahtevne padine pred publikom koja je mogla iz prve ruke da vidi koliko je ovaj deo Turske ozbiljno mesto na svetskoj zimskoj sportskoj sceni.

Palandoken - planina koja iznenadi i najiskusnije skijaše

Ski-centar Palandoken, udaljen svega nekoliko kilometara od centra Erzuruma, nalazi se između 2.200 i 3.176 metara nadmorske visine i važi za jedno od najvažnijih skijališta u Turskoj.

Planina je posebno poznata po dugim i strmim stazama, ali i po snegu koji je sitan, lagan i gotovo puderast, zbog čega mnogi kažu da uslovi ponekad podsećaju na alpske planine.

Ukupna dužina ski-staza na Palandokenu iznosi oko 28 kilometara, dok najduža staza dostiže čak 12 kilometara, sa visinskom razlikom od oko 1.100 metara. Među najpoznatijima je staza Ejder, čije ime na turskom znači zmaj, a koja važi za jednu od najzahtevnijih na planini.

Palandoken je međunarodnu pažnju privukao još 2011. godine, kada je Erzurum bio domaćin Zimske univerzijade, a potom i Evropskog zimskog olimpijskog festivala mladih 2017. godine. Danas planina raspolaže modernim liftovima, gondolom i osvetljenim stazama koje omogućavaju i noćno skijanje, pa se na snegu može ostati mnogo duže nego što to zimski dan obično dozvoljava.

I možda je upravo to ono što Palandoken čini posebnim - planina koja na prvi pogled deluje mirno, ali na kojoj vrlo brzo shvatite da je teren ozbiljan i da sneg ovde ne služi samo za razglednice, već za prave planinske vožnje.

Vetar koji podseća gde ste

Na vrhu planine prvo što osetite nije pogled.

To je vetar.

Onaj pravi planinski vetar koji odmah objasni zašto su snouborderi obučeni u slojeve jakni i pantalona.

Sneg pod nogama škripi, a dah se pretvara u paru.

I upravo tada shvatite da ovo nije ona Turska sa razglednica.

Ovo je Turska koja liči na Alpe.

Trenutak pre starta

Na vrhu staze postoji jedan poseban trenutak tišine.

Snouborderi stoje na startu, gledaju niz padinu i proveravaju vezove na daskama. Neki skaču na mestu da zagreju noge, drugi samo mirno posmatraju stazu kao da već zamišljaju svaki pokret koji ih čeka.

Zatim se čuje znak za start.

U sledećem trenutku sve se ubrzava.

Daska preseče sneg, publika uzdahne, a vožnja traje svega par minuta. Ali dovoljno da neko ispuni životni san i postane šampion, a neko padne i ostane uplakan u snegu. Što se i dešavalo.

I onda ponovo nastane tišina planine.

Ljudi koji su došli zbog snega

Svetski kup u snoubordu u Erzurumu doveo je sportiste iz brojnih zemalja.

Na stazama se mogu videti profesionalci, treneri koji proveravaju opremu, ali i veliki broj rekreativnih snoubordera koji su došli samo da bi vozili.

Možda je upravo to bilo jedno od najvećih iznenađenja.

Očekivala sam mnogo mladih ljudi na snoubordu, ali se ispostavilo da su mnogi rekreativni snouborderi zapravo ljudi srednjih godina.

Dok profesionalci jesu uglavnom mladi, rekreativci koji su dolazili na planinu često su bili stariji nego što sam očekivala. Ljudi koji očigledno godinama voze, sa sigurnošću koja dolazi samo iz iskustva.

Još zanimljivija scena bile su porodice sa decom.

Na stazama su se mogli videti roditelji i deca koji zajedno skijaju ili voze snoubord.

Neka od te dece spuštala su se niz padinu sa sigurnošću koja bi mnoge odrasle naterala da se zamisle.

To je trenutak kada shvatite da u Turskoj postoji snažna kultura zimskih sportova.

Supa koja vraća život u prste

Posle nekoliko sati na planinskom vetru, svi počnu da razmišljaju o istoj stvari - toplini.

Na vrhu planine nas je dočekala vrela paradajz čorba, začinjena turskim začinima, dovoljno ljuta da momentalno vrati osećaj u prste.

Uz nju smo probali i tursku pastu, jednostavno, ali savršeno jelo za planinu.

Ali pravo iznenađenje bio je napitak koji su nam preporučili lokalci.

Topao, gust, blago sladak, sa cimetom posutim po vrhu.

To je salep, tradicionalno tursko zimsko piće koje se pravi od mleka i praha dobijenog iz korena divlje orhideje.

Posle nekoliko sati na snegu, jedna šolja salepa deluje kao mala terapija.

Snoubord scena koja ima svoj stil

Snoubord nikada nije bio samo sport.

To je kultura.

Na Palandokenu to je bilo vidljivo na svakom koraku.

Jakne u fluorescentnim bojama, pantalone širokog kroja, kacige koje blistaju na suncu.

Jedna devojka nosila je jaknu na kojoj je na leđima pisalo "Mermaid" (na eng. "sirena", kao odgovor na planinsku sirenu u odnosu na morsku koja dominira egejskim morem).

Nedaleko od nje stajao je snouborder čija je jakna nosila natpis "Snowboarding Rebel". Jer biti snouborder je pank.

A jedna devojka sa srebrnom šljokičastom kacigom blistala je dok mi je pozirala u planinskom restoranu, samo što je ušla nakon spuštanja niz stazu.

Možda najlepša stvar u celoj toj sceni bila je jednostavna - svi su bili spremni da stanu, nasmeju se i poziraju za fotografiju.

Jezik gotovo da nije bio prepreka.

Jer svi su ovde iz istog razloga.

Zbog snega.
Zbog sporta.
I zbog avanture.

(Ona.rs)