Otišli smo u Tursku, a završili na minus 20: Dok u Antaliji piju kafu, u Erzurumu se kriju u staklenim kockama

Tursku najčešće zamišljamo kao zemlju u kojoj se dani produžavaju uz more, gde se večere pretvaraju u male rituale, gde su pijace prepune začina u bojama koje gotovo da ne postoje u prirodi i gde se sve odvija uz neku vrstu topline koja nije samo klimatska, već i ljudska.

A onda se nađete u Erzurumu, na istoku zemlje, na gotovo 1.900 metara nadmorske visine, i shvatite da ta slika ne nestaje - ali da postoji paralelna Turska koja sa njom nema gotovo nikakve veze.

Ovde nema mora, nema toplog vetra, nema ni one razuzdane raznovrsnosti koju povezujemo sa turskom kuhinjom.

Ovde postoji sneg koji ne izgleda dekorativno, već ozbiljno, postoji hladnoća koja nije neprijatna nego dominantna i postoji grad koji je naučio da sa tim živi, bez pokušaja da se prilagodi očekivanjima onih koji dolaze sa strane.

Grad koji je naučio da živi sa zimom

U Erzurumu vrlo brzo prestanete da posmatrate stvari estetski i počnete da ih posmatrate funkcionalno, jer postaje očigledno da ovde gotovo ništa nije napravljeno slučajno.

Autobuske stanice nisu otvorene, već zatvorene u male staklene kocke sa grejalicama, u koje ljudi ulaze kao u zaklon od zime, stojeći u tišini koja deluje sasvim prirodno za temperaturu napolju.

Radnje su male, gotovo skupljene u sebe, sa vratima toliko niskim da morate da se sagnate, i sa podignutim pragovima koji zadržavaju toplotu unutra, pa ulazak u njih ima gotovo ritualni karakter - kao da iz jednog sveta ulazite u drugi.

Unutra je toplo, ljudi stoje blizu jedni drugih, razgovaraju tiše nego što smo navikli, i sve deluje kao da je ritam života prilagođen činjenici da zima ovde nije epizoda, već konstanta.

Hrana koja nije stvar izbora, već potrebe

U takvom okruženju, hrana prestaje da bude stvar izbora i postaje nešto mnogo konkretnije - način da se telo zagreje i vrati energija.

Najbolji primer za to bila je topla supa od jogurta, koja na prvi pogled deluje jednostavno, ali već posle nekoliko kašika shvatite da ima neku vrstu topline koja se polako širi kroz telo.

Tu su i druge čorbe, jače, gušće, začinjenije, sve prilagođene klimi u kojoj nastaju.

Naravno, tu je i čag kebab (cağ kebab), jelo od jagnjetine ili mlade ovčetine u zavosnosti od sezone, po kojem je ovaj kraj poznat i koji izaziva poslebnu zavisnost da poželite ponovo da ga jedete.

Ali ne ide sve bez iznenađenja.Ćevapi sa pirinčem bili su trenutak kada sam shvatila da nismo baš na poznatom terenu. Ono što je ovde potpuno prirodno, meni jednostavno nije leglo.

I to je deo putovanja.

Čaj, kafa i prostor između vremena

Jedna stvar, međutim, ne menja se nigde u Turskoj - čaj.

Pije se stalno, u malim čašama, i uvek je tu.

Ali u Erzurumu sam imala priliku da probam i nešto drugačije.

U mestu koje se zove "12 kuća Erzuruma", koje je istovremeno i kafe i muzej, pili smo pravu prženu tursku kafu.

Prostor izgleda kao spoj prošlosti i sadašnjosti, sa predmetima koji podsećaju kako se nekada živelo, i toplinom koja dolazi i iz enterijera i iz ljudi.

Grad u kojem se istorija ne prikazuje, već živi

Erzurum je grad u kojem se istorija ne posmatra sa distance, već se oseća kroz prostor.

Čifte Minareli medrese (Çifte Minareli Medrese), Jakutije medresa (Yakutiye Medresesi), kao i Uč kumbetler (Üç Kümbetler) deluju kao deo svakodnevnog života, a ne kao izdvojene turističke tačke.

Na starijim građevinama mogu se videti motivi koji pripadaju vremenu pre nego što su određeni simboli nestali iz arhitekture, što dodatno naglašava slojevitost ovog mesta.

Iznad svega - minareti.

Mnogo minareta.

Posebno tokom Ramazana, kada se religijski momenat oseća jače nego u turističkim delovima zemlje.

Ljudi koji ne govore mnogo, ali razumeju dovoljno

U Erzurumu engleski nije nešto na šta možete da se oslonite, ali to ne znači da komunikacija ne postoji.

Ljudi su snalažljivi i predusretljivi, i često je dovoljan pogled ili gest.

Jedan od trenutaka koji mi je ostao u sećanju bio je susret sa mladim parom.

Ona potpuno pokrivena, u tradicionalnoj odeći, on moderno obučen, sa kesama iz šopinga.

Videli su da se ne snalazim.

Nisu rekli mnogo.

Ali njen osmeh, koji se video samo kroz oči, bio je dovoljan.

Ritmovi koji nisu naši, ali imaju svoju logiku

Postoje male stvari koje vas iznenade više nego velike, jer ih ne očekujete i ne primećujete odmah, već tek kada počnu da vam nedostaju one na koje ste navikli.

To što u prodavnici ne postoji korpa, pa stvari nosite u rukama dok pokušavate da se snađete između uskih prolaza.

To što u restoranu hrana ne dolazi brzo, već u nekom svom ritmu, kao da postoji redosled koji nije vidljiv, ali se poštuje.

To što ljudi ne deluju kao da žure, čak ni kada napolju vetar nosi sneg preko ulica.

U početku vas to izbacuje iz ravnoteže, jer tražite brzinu na koju ste navikli.

A onda, gotovo neprimetno, počnete da se prilagođavate tom ritmu, da usporite, da sačekate i da ne očekujete da se sve desi odmah.

I tada stvari počnu da imaju više smisla nego na početku.

Turska koju ne očekujete, ali koja ostaje

Erzurum nije mesto koje vas osvaja na prvi pogled, niti pokušava da vam se dopadne na način na koji to rade gradovi na obali, sa svetlima, muzikom i lakoćom.

On vam se polako otkriva, kroz hladan vazduh koji vam preseče obraz, kroz toplotu radnje u koju ulazite sagnute glave, kroz tanjir supe koji vam vrati osećaj u prste, kroz pogled sa planine Palandoken na grad koji stoji u tišini pod snegom.

I negde između tih trenutaka, bez jasnog prelaza, shvatite da ste počeli da ga razumete.

Ne kao destinaciju.

Nego kao mesto koje funkcioniše po svojim pravilima, tiho, uporno i bez potrebe da se objašnjava.

I baš zbog toga, kada odete, ne nosite sa sobom sliku, već osećaj.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.