U ovim mestima zabranjeno je da umrete: Zvuči kao šala, ali razlozi su ozbiljni

Postoje mesta u kojima su lokalne vlasti stanovnicima poručile da ne smeju da umru. Zvuči kao crni humor pretočen u službeni dokument, a u pojedinim slučajevima upravo je to i bilo: namerno apsurdna odluka kojom se skreće pažnja na problem koji godinama niko ne rešava.

Ipak, priče o zabranjenom umiranju nemaju svuda isto značenje. Negde je reč o protestu zbog prepunih grobalja, negde o starim verskim pravilima, dok se za jedan norveški gradić uporno ponavlja tvrdnja koja zapravo nije tačna.

Preporučujemo

Stanovnicima poručili da sačekaju sa odlaskom na onaj svet

U italijanskom mestu Falčano del Masiko, nedaleko od Napulja, gradonačelnik je 2012. godine izdao neobičnu naredbu kojom je stanovnicima zabranio da pređu granicu ovozemaljskog života.

Razlog je bio sasvim konkretan: mesto nije imalo sopstveno groblje, a postojeće, koje su koristili i stanovnici susedne opštine, ostajalo je bez prostora. Dok se ne pronađe rešenje, građanima je simbolično naloženo da nastave da žive.

Odluka je izazvala smeh, ali je iza nje stajala neprijatna svakodnevica porodica koje nisu imale gde da sahrane svoje najbliže.

Sličnu poruku dobili su i stanovnici francuskog mesta Sarporanks 2008. godine. Tamošnji gradonačelnik objavio je da je osobama koje nemaju obezbeđeno grobno mesto zabranjeno da umru na teritoriji opštine, uz dodatak da će prekršioci biti strogo kažnjeni.

Kako bi ta kazna izgledala, nije objašnjeno. Cilj je bio da se ukaže na nedostatak prostora na groblju i prepreke njegovom proširenju.

Drugačiji motiv imala je Selija, malo mesto u Kalabriji, čiji je gradonačelnik 2015. godine poručio stanovnicima da ne smeju da se razbole ni da umru. U naselju koje je gubilo stanovništvo želeo je da podstakne ljude, naročito starije, da odlaze na preventivne preglede. Iza provokativne poruke stajala je kampanja za dostupniju zdravstvenu zaštitu i redovnije kontrole.

Sveta ostrva i norveški grad o kom se godinama prepričava mit

Na grčkom Delosu pravila su nastala iz verskih razloga. Ostrvo posvećeno Apolonu smatrano je svetim prostorom, pa su Atinjani tokom njegovog obrednog pročišćenja 426/425. godine pre nove ere uklonili grobove i zabranili da se na njemu ubuduće rađa i umire.

Trudnice pred porođajem i ljudi na samrti prevoženi su na susednu Reneju. To je istorijska praksa vezana za svetilište, koju ne treba predstavljati kao savremeni zakon za turiste.

Slična tradicija povezuje se sa japanskim ostrvom Icukušima, poznatim i kao Mijađima, čija crvena torii kapija izgleda kao da pluta na vodi. Zbog shvatanja ostrva kao svetog prostora, smrt i porođaj tradicionalno su držani podalje od njega, u skladu sa verskim predstavama o obrednoj čistoti. Ni ovu tradiciju ne treba poistovećivati sa krivičnom zabranom umiranja.

Najpoznatija savremena priča ipak dolazi iz Longjirbijena, naselja na norveškom arhipelagu Svalbard. Za njega se često tvrdi da je u njemu protivzakonito umreti, ali zvanična turistička organizacija Svalbarda tu tvrdnju izričito označava kao urbani mit.

Zabuna je povezana sa ograničenjima sahranjivanja i trajno zamrznutim tlom, koje otežava prirodno razlaganje posmrtnih ostataka. Klasične sahrane zato se uglavnom organizuju van arhipelaga, dok je pod određenim uslovima moguće polaganje urne na lokalnom groblju.

Umiranje, dakle, nije zabranjeno. Organizovanje poslednjeg ispraćaja na jednom od najsevernijih naseljenih mesta na svetu jednostavno zahteva drugačija pravila.

(Ona.rs / Unilad)