Kada je Vaskrs samo još jedan dan: Ispovesti onih koji praznuju u samoći

Za većinu ljudi Vaskrs je praznik okupljanja, topline i zajedništva. Porodice se okupljaju za trpezom, toplota kuće se oseća u vazduhu, a dan protiče u krugu najbližih. Ali postoje i oni koji praznike dočekuju sami – iz raznih razloga: razvedeni, stariji bez porodice, studenti daleko od kuće, umetnici u inostranstvu, ljudi u domovima ili oni koji su izabrali tišinu umesto buke.

Pitali smo prijatelje, kolege i poznanike da podele svoja sećanja na Vaskrs kada nisu imali s kim da ga proslave. Neki su odgovarali lično, neki su želeli da ostanu anonimni. Njihove rečenice, iskrene i nenametljive, sabrali smo u mozaik koji podseća da praznik nije svuda isti – i da praznina ponekad može biti glasnija od svake vreve.

Preporučujemo

Mela (74), penzionerka, živi u Mladenovcu

Nekada pravni savetnik, sada penzioner i udovica. Praznici su joj ranije bili sinonim za dečju graju i pun sto. Danas ih dočekuje uz sveću i tišinu.

"Otako mi je muž preminuo, sve je drugačije. U prinicpu ja uživaj u toj samoći i svojim uspomenama, ali nekada je cela kuća bila puna za praznike – deca, unuci, pa komšije i prijati svrate. Deca su otišla iz zemlje, unuci su porasli, otišli svojim putem, supruga više nema... Ponekad mi svrati neko iz komšiluka. Prošli Vaskr sam provela tako što sam ofarbala par jaja, stavila ih pored ikone i zapalila sveću. Pokušavam u tome da nađem smisao. Teško je, ali u starosti i ta tišina ima neki svoj mir. A uspomene su uvek tu da me oraspolože."

Marija (22), student iz Beograda, trenutno u SAD

Na završnoj godini studija u Njujorku. Presrećna zbog šanse koja joj se pružila u životu, ali prvi Vaskrs je prošle godine doživela daleko od doma. Od uskršnje atmosfere i porodičnog okupljanja imala je samo jedan prekookeansi video poziv.

"Ovde nema tucanja jaja, kuvane kolenice, toplog kakao ni mirisa maminog pečenja iz kuhinje kao kod kuće. Nema ni mame da zove za ručak. Kupila sam prošle godine neko čokoladno jaje u prodavnici i stavila na stočić pored kreveta u kampusu, prošetala po gradu da ne budem baš potpuno sama i nazvala roditelje preko video poziva. Ali nije mnogo vredelo, baš sam bila tužna, prebirala po mislima šta sad rade, pogotovo zbog vremenske razlike. Ipak, mislim da i iz toga mogu nešto da naučim, i da mi samoća kroz sve praznike tokom cele ove godine nekako dođe kao lekcija. Ipak, ove godine poznajem malo više naših ljudi, pa sam tako dobila poziv da im se pridružim na nekoj vrsti zajedničke proslave i okupljanja u crkvi u Njudžersiju".

Ivana (46), razvedena, dvoje dece

Mama koja je prošli Vaskrs provela bez dece jer su tog dana bili sa porodicom kod bivšeg muža. Prošlogodišnji praznik je proslavila u tišni i nerado ga se seća.

"Tako smo se bili podelili. Deca su provela Veliki Petak samnom, farbali smo jaja i spremali se za njihov odlazak, jer moj bivši muž živi u drugom gradu. Ja sam jedinica i roditelji su mi preminuli, a on ima veliku porodicu, njegova braća imaju decu uzrasta naše dece, i mnogo se lepo druže. Iako se relativno dobro slažemo, ima novu suprugu i ne mislim da mi je mesto tamo, čak i kada bi me pozvali, ne osećam se prijatno, a znam da se deca odlično provedu. I tako sam zajedno sa sinom i ćerkom pred Vaskrs farbala jaja i nekako obeležela praznik sa njima, ali sam na sam dan ostala sama. Iskreno, u nekom trenutku sam i zaplakala. Skuvala sam kafu, upalila sveću i čitala. Svakako nije bio praznik kako sam ga zamišljala, ali sam pregurala. Ove godine ćemo sve nadoknaditi, jer ostajemo svi zajedno kod kuće."

Tea (32), umetnica, živi i radi u Budimpešti

Rođena u Subotici, danas živi u ateljeu u glavnom gradu Mađarske. Iako je blizu kuće, kaže, ima svoje razloge zašto ne odolazi za praznike u rodni grad, pa praznike uglavnom provodi slikajući i stvarajući.

"Moji roditelji nikada nisu pravili klasična slavlja i veselja, sve je bilo nekako boemski, slobodno. Takva sam i ja. Na Vaskrs, pa i druge praznike mi zato nije neobično da budem daleko od svojih ili bez porodice, za mene je to dan kao i svaki drugi. Svesna sam da je u pitanju veliki porodični povod za okupljanje, ali sam rasterećena od toga. Volim da se igram i stvaram, pa mi je zato zanimljivo da ofarbam koje jaje, ali takve dane se, u slučaju da osetim usamljenost, obično posvetim radu, naslikam nešto novo. Nekada me zaboli što nemam nekog kome bih možda mogla da i poklonim jaje, ali  nekako verujem – možda je baš u tome moj dar iz kog izvlačim inspiraciju za svoju umetnost... Da se lomim kao to jaje kako bi iz mene izašlo nešto novo. Ko zna?"

Dragi (81), korisnik doma za stare iz okoline Pančeva

Nekadašnji majstor, danas penzioner koji je preživeo moždani udar i potrebna mu je puna nega. Posle teške bolesti, postao je stanovnik doma za stare.

"Prošle godine smo dobili jaja i malo svečaniji ručak. Ne mogu da se požalim, potrudili su se da nam malo učine dan lepšim. Svratila su mi deca u posetu, a unuci ne žive u zemlji i retko me zovu. Ali eto, imam ovde druga, mi "otpisani", trudimo se da razgovaramo i brojimo Bogu dane, svađamo se oko politike, ponekad igramo šah. Imamo naš tranzistor i nekako se osećam da nisam zaboravljen".

Suzana (50), živi i radi sama u Beogradu

Samostalna nastavnica biologije, i introvert. Sama je, tako voli da živi, ali kaže da nikako ne oseća usamljenost. Voli knjige i si-fi serije, i predmet koji predaje.

"Ja sam oduvek bila vuk samotnjak, zanesenjak, i to mi je potpuno prirodno. Zapravo praznici mi često izazivaju nelagodnost. Vaskrs godinama provedim tako što izbegavam sve u širokom luku, ofarbam jaja za sebe, odgledam neki film, pročitam neku knjigu i ugasim društvene mreže. Ni ne pokušavam da budem negde gde se osećam da ne pripadam. Volim da budem u tišini i to što provodim vreme sama sa sobom mi je možda i najveći poklon za svaki praznik."

Jedno je sigurno, svaki porodični praznik, pa tako i Vaskrs ne izgleda isto za svakoga. Neki ga slave uz ručak za dvanaestoro, drugi u tišini. Ali kao što i kaže reč "vaskrs", moguće je uzdignuti se, pa čak i onda kada je čovek sam, jer to ne znači da je i nužno – usamljen.

(Ona.rs)