KOLUMNA: Mi, žene, nismo broj, prestanite da nam računate vrednost: Odbij da budeš zbir tuđih frustracija

U vremenu prezasićenosti koje toleriše svaku vrstu slobode i ne poznaje granice, jer, pobogu, danas je sve dozvoljeno i ništa ne budi osećaj stida, često se upitam na koji način će roditelji sačuvati naredne naraštaje od prelake predaje intime na korišćenje virtuelnom svetu prepunom fanatika i opsesivaca?

Da se razumemo, za mene je moral kompleksan pojam i smatram da njegovo značenje, ili pak interpretacija njegovog značenja, nije fiksno - nameću ga društvene norme sredine u kojoj pojedinac živi.

Stoga se neretko susrećemo sa jednom vrstom licemerja društva ili kao što je Tomas Hardi rekao, a ja ću parafrazirati - postoji moral ljudi koji večno nešto 'viče i zanoveta' i onaj pravi moral, neupitan poput plavog neba iznad nas.

Šta je onda prava mera slobode? Kako zadržati obraz, a ne pokleknuti pred lažnim moralom koji nameću zajednice?

U našoj kulturi, kad govorimo o vaspitavanju devojčica, imperativ se i dalje stavlja na osobinu poslušnosti. Mnogo roditelja, po tradicionalnom generacijskom obrascu, ne uči žensku decu da je u redu reći "ne".

Ne uče ih da je redu da studiraju nešto što "ne priliči ženi", daju otkaz na poslu na prvi znak mobinga, a ne da trpe vodeći se mantrom "Bože moj, pa to svako barem jednom doživi". Da raskinu emotivnu vezu na prvu uvredu, zalupe vrata mužu zauvek na prvi šamar, umesto da robuju prikriveno zlonamernim savetima okoline "pa, kako ćeš dalje sama?"

U redu je reći "ne" na prvi znak neprijatnosti, poniženja, omalovažavanja, bez obzira na posledice, jer nisu besparica, razvod ili "ukaljano" porodično ime nerešiva posledica.

Ali reći ću vam šta jeste.

Samoprezir koji počinješ da osećaš jer nisi imala dovoljno hrabrosti da odeš prvi put. A sad si već i prestala da brojiš koje poniženje po redu si "progutala". Tešiš se onom čuvenom narodnom "nijednoj ženi ne cvetaju ruže" i da je ovo muški svet.

Možda i jeste, ali to ne znači da žena u njemu treba da živi kao stanovnik od manjeg značaja.

Posmatram reakcije današnjih muškaraca kad se pokrene feminističko pitanje i ne dopada mi se ono čemu svedočim. Ne mirišem ni propagandu koja nameće zabludu da su svi muškarci loši, a samim tim i nepotrebni.

Ali me fascinira kako se većina pripadnika jačeg pola pravi da prihvata temu feminizma samo kad od žene očekuje da ispunjava obaveze istog - bude samostalna, ambiciozna i samodovoljna, a kad na red dođu prava - poštovanje ženske slobode i ravnopravnosti da uživa iste slobode kao i muškarac, bez osuda, dolazi do odstupanja, jer, budimo realni, ženi se i dalje prati svaki korak.

Poput recki na zidu, upisuju se njeni uspesi i promašaji, a potom se računa skor i na osnovu istog procenjuje vrednost!

U stara vremena vrednost žene merena je brojem dece koju rodi i kvalitetom muža koji je odabere za nevestu, ali danas je taj zadatak utrostručen. Danas, ona mora da ima zavidnu karijeru, uspešnu decu, filmsku ljubav (i posle deset godina braka), da je društvena ali da nije raspuštenica, da obavlja poslove po kući ali da im ne robuje. Danas ona mora sve što je morala i nekada, samo mnogo više.

Mere se ženama i dalje kilogrami, broj muškaraca u njenom srcu i krevetu, godine radnog staža i sati provedeni u kuhinji. Broje joj se pića, novac koji troši, koliko dana je posvećena majka, a koliko njih "ukrade za sebe".

A ja se pitam, kada ćemo shvatiti da je svaka žena, ne, ispravka, da je svako biće samo po sebi vredno? Kada ćemo prestati da sabiramo i oduzimamo? Kada ćemo videti osobu, a ne skor?

Budi jaka, odbij da budeš zbir tuđih frustracija.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.