Da li žena ima pravo na promenu na putu do sreće ili ostaje žigosana od društva zbog "kršenja normi"?

Da li nam društvo osporava pravo da se predomislimo? Pitanje koje mi, od kada sam počela da radim na objektivizaciji subjektivnih percepcija, okupira misli.

Često u svom okruženju svedočim situacijama gde svaka promena koju prepoznamo u drugima, u nama  izazove određenu vrstu otpora i stigmatizacije. Npr, kao kada mi prijateljica kaže: "Ali, rekao je da me voli, znači lagao je". Zašto, uporno, kao društvo odbijamo činjenicu da, svi mi, svakim danom, svakom promenom životnih okolnosti - evoluiramo?

"To što te više ne voli, ne znači da nije", odgovorim, spremna na neželjenu reakciju sagovornika.

Zašto je osoba koja je odlučna da odbaci dotadašnji život i svojoj individui obuče novo ruho, automatski okarakterisana kao lažov?

Još češće svedočim koliko smo ljuti i ogorčeni kad neko promeni svoj stav.

"Ah, ona ne drži do svoje reči", "ma ona će da mi propoveda, do juče je pričala onako, folirantkinja".

Folirant - reč koja se olako upotrebljava kada osoba odluči da unapredi ili, u nekom slučaju, unazadi svoje razmišljanje.

O nedavnom razvodu poznatog estradnog para bruji ceo region, a meni se čini kao da svedočim modernoj bici u kojoj svako daje sebi za pravo da zauzme stranu. Stojim i posmatram kako delimo etikete kao besplatne uzorke, ne razmišljajući o konsekvencama: "sponzoruša - paćenik".

Kada kažem reč "konsekvenca" ne aludiram ni na jednu od "zaraćenih" strana, već na produbljivanje šablona u nama samima, šablona osude, površne, subjektivne percepcije.

Da li nas promena u drugima toliko ljuti jer se bojimo da sami napravimo istu?

Da li Melina Džinović nervira žene koje nisu imale snage da odu čak ni onda kad su priznale sebi da više ne vole čoveka kraj kojeg se bude i da im sopstveni odraz u ogledalu, kao posledica lažnog života, gubi draž?

Da li su muškarci ogorčeni jer su i oni, poput Harisa, smatrali da materijalno davanje označava pravo na vlasništvo osobe?

Šta je to u drugima što provocira skrivene delove nas samih koje odbijamo da osvestimo?

Danas sam razmišljala o težini tereta etikete, koliko smo kao civilazacija "gadljivi" na ljudske slabosti i grehe, skeptični na preobražaj. Mi, hrišćani, najokrutnije postupamo sa grešnicima, iako je Isus Hrist najviše samilosti imao prema istima.

Čini mi se da je onaj koji "mirno stoji u mestu" uvek više cenjen od "zalutalog" koji iz tame iskorači na svetlo, iako je za to potrebna neizmerna hrabrost.

Kažemo da je ljudski grešiti, ali grehe tako teško opraštamo; posmatramo te nesrećne duše "ispod oka" čekajući na novi prestup, opravdano se pozivajući na njihovu prošlost.

Prava je veština umeti kategorizovati događaje na "srećne" i "tužne", uspeti odvojiti čovekovu ličnost od jednog njegovog postupka.

Pravo na promene je osnovno ljudsko pravo koje prećutno, a opet tako glasno, osuđujemo.

Ne pozivam na anarhiju duha i smatram da je čovekova reč odraz veličine karaktera, ali je vreme da shvatimo da, kao što smo biološki evoluirali, menjali se, odbacili ono što nas više ne služi u nameri da opstanemo, imamo pravo da to isto uradimo na putu do sreće i pronalaska "sebe".

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.