Maši su doktori rekli "trudnoća nikako", ali želja je jača od straha: "Sa Anjom sam shvatila sta znači borba"

Svake godine još od 2011, 17. novembar je specijalan dan koji se obeležava širom sveta sa idejom da se pažnja društva usmeri na ozbiljne probleme prevremeno rođenih beba i njihovih roditelja. Jednu priču upravo tim povodom posvećujemo devojčici Anji i svim prevremencima i njihovim divovskim bitkama.

O svojoj trudnoći, bitkama i zabrinutostima kada je prevremeno rođena Anja došla na svet, za Ona.rs priča Marija Radević. Maša, kako je zovu prijatelji, mama je dvoje divne dečice, dečaka Sergeja i devojčice Anje, iz Pančeva je, ima 44 godine i radi u Privrednoj komori Srbije.

Njena priča o trudnoći sa Anjom, iako deluje da nema nikakve veze, zapravo počinje mnogo godina ranije, još u vreme kada je Marija bila tinejdžer. Naime, Maša je u 16. godini zadobila povrede na, kako naglašava svojoj "prvoj i poslednjoj Novoj godini provedenoj van kuće".

"Šta zna želja šta je medicina"

- Posledica povrede i neadekvatnog reagovanja medicinskog osoblja u prvih par sati je bila ogromna, ali danas biram da govorim o nekoj drugoj ekipi, a to je tim lekara u Pasterovoj, na čelu sa dr Milošem Obućinom koji je preuzeo na sebe rizik da osam sati kasnije izvuče maksimum iz situacije u kojoj sam se našla. Tada sam ostala bez većeg dela desnog oka i vida, oslabljenog sluha i sa benignom promenom na očnom dnu levog oka, kojim se danas koristim. Sedam godina kasnije i čak 11 operacija na klinici "Fjodorov" u Rusiji i vanvremenskom čoveku, prof. dr Terešćenku, koji je jedini od 22 kontaktirana mikrohirurga pristao da me operiše, zaustavljen mi je proces tzv. galopirajućeg slepila i vraćen periferan vid na levom oku, toliko da reaguje na svetlo.

Ovo priča, jer je cela patnja kroz koju je prošla, rezultirala time da je morala da prima ogromne količine kortikosteroida dug vremenski period, što je pored perforacije slepog creva u 20. godini i sepse, kada joj je hiruškim putem otklonjen minimalan deo uterusa, dovelo do toga da joj na otpusnoj listi stoji napomena – visoko rizično iznošenje trudnoće, neophodan carski rez i/ili prisustvo oftamohirurga.

Iako doktori nisu bili optimistični kada je iznošenje trudnoće u pitanju, nagli prekid terapije i ostale peripetije, Maša danas u polušali kaže "ali šta zna želja, šta je medicina".

- Razlika između moje sestre i mene je 12 godina, a između mene i njene ćerke 14, sina 18 godina; Oni su moja prva deca i ceo moj svet se oduvek vrteo oko njih i dece generalno. Sa Sergejem sam ostala u drugom stanju, odmah, na Kubi. Trudnoća se vodila kao uredna, ali pod nadzorom. Iako sam morala da pijem lekove za održavanje trudnoće i regulisanje krvnog pritiska s obzirom da imam hipertenziju, trudnoća je tekla uredno. Bila sam i disciplinovana, što meni inače nije svojstveno, tako da se Sergej rodio na Zvezdari, nakon par dana praćenja, u 37. nedelji sa 3.950 grama i 52 centimetra, kao jedini dečak uz devet devojčica tog ponedeljka - priča nam Maša, dodavši i da su različiti ljudi bili stava - nikako i drugo dete. Za njega kaže, da je on dokaz da se želje ostvaruju i da je mnogo više od onog kako ga je zamišljala.

"Najdužih 12 sati u životu"

Sa Anjom,trudnoća je tekla potpuno drugačije.

- Trudnoća je vođena kao uredna. Za razliku od prve nisam imala propratnu terapiju i radila sam do 20. nedelje. Tada su testiranja bila po principu dabl testa u datom periodu i ekspertnog ultrazvuka nakon 22. nedelje, tako da sam imala samo tri UZ tokom cele trudnoće i za razliku od prvog puta, sada sam bila i na letovanju i funkcionisala u svim, a i malo van svih granica - priseća se ona.

Međutim, tog (prevremenog) dana, ništa nije ukazivalo na bilo kakav problem. Odvela je Sergeja u vrtić, završila nabavku i vratila se u stan sa idejom da se istušira i presadi neko začinsko bilje. Bilo je devet ujutru kada joj je u kupatilu, odjednom, ispao takozvani "čep".

- Obzirom da prvi put nisam prolazila kroz predporođajni proces i da sam bila na praćenju pet dana i šesti se porodila bez ispadanja istog, pucanje vodenjaka i sve propratno, za mene je bila novina. Pozvala sam svoju doktorku koja me je umirila i dala mi instrukcije da se javim i da me pregledaju, jer ona nije bila u zemlji u tom trenutku. Ovde bih sad mogla da pričam o sistemu bez sistema gde u lokalnoj bolnici odbijaju da me pregledaju obzirom da sam beogradski osiguranik i to da se sve češće zaboravlja na Hipokrata, ali preskačem taj deo. Pozvala sam muža, koji je u tom trenutku bio u Beogradu, da mu saopštim da mislim da se možda porađam. Nakon dve ispisane saobraćajne kazne na putu Beograd-Pančevo, za 17 minuta je bio tu i pitao me da li mogu da izdržim do Beograda i Zvezdare. Seli smo u auto i krenuli - prepričava Maša.

Odmah po dolasku i pregledu, smeštena je na odeljenje i priključena joj je tokoliza sa svim propratnim lekovima - ne bi li se nekako zaustavio porođaj.

- To je bilo najdužih 12 sati u našim životima. Ekstremni bolovi, najrazličitije misli i podeljene emocije. Oko mene žene u različitim stadijumima pred porođaj, na indukciji i ja koja gledam u ram kreveta o koji se odupirem da ne pustim glas i zaboravljam sve što sam ikada znala ili mislila da znam, dok pokušavam da budem "na visini zadatka" i da je ne izgubim. Tada sam shvatila koliko samo pogrešnih uverenja imamo u životu - Maša veoma živo opisuje dramu kroz koju je prolazila.

"Gospode, Vi se porađate"

Dežurna doktorka je bila na vezi sa njenom doktorkom sve vreme.

- Nakon večernje vizite, i ne znam koje boce po redu, zamolila sam doktorku da dobijem nešto protiv bolova, jer više nisam imala snage da trpim taj intenzitet bola. Odmah mi je odgovorila: "Naravno, još se pitam što ste tihi, jako ste bledi, hajde samo da Vas pogledam". A onda je uzviknula: "Gospode, pa Vi se porađate!" i izletela je iz sobe. Otkočili su krevet i krenuli sa pripremom u liftu na putu ka sali - prepričava Maša i dodaje: - Šta je ženski mozak, uspela sam samo da pozovem Bojana (supruga) koji je čuo gungulu i jedno"ipak se porađa"... I to je sve. Tek sam kasnije razmišljala o tome kako li je sve ovo izgledalo njemu dok je nemoćno sedeo i čekao.

Anja je rođena u 22.05 sa 2.100 grama i 49 centimetra, u 32. nedelji trudnoće.

- U prvom minutu nije bila ocenjena, u desetom je dobila sedmicu. Ja sam dobila neke lekove zaista sada ne znam koje, a Anji jedno plućno krilo nije bilo sasvim razvijeno. Odneta je na odeljenje u inkubator. Doktorka koja me je porađala, odreagovala je onako kako smo učili i kako verujemo da lekar treba da postupa. Kasnije mi je Bojan pričao kako je izgledalo ispred sale, kada su proleteli pored njega sa Anjom u naručju, a onaje samo provirila i rekla mu: "Kod mene u ordinaciju, samo da se operem", i jedno: "Biće dobro. Obe. Crnogorke smo mi!" - opisuje Maša trenutke neizvesnosti.

Ona još nije znala da joj je jedno očno sočivo koje je našiveno na spoljni deo oka uveliko puklo od kontrakcija. Zbog toga, i komplikacija tokom carskog reza, prebačena je na intenzivnu negu, stavljena na kiseonik i infuziju.

- U panici šta je sa bebom, osam sati nakon porođaja, uradila sam potpuno nerazumnu stvar: skotrljala sam se niz krevet, poskidala sve i odvukla se da je nađem. Ne moram ni da napominjem kako me je pogledala dežurna sestra i bukvalno donela nazad u krevet. Drugog jutra, odmah nakon prve vizite, držeći ceo svoj stomak u rukama, a uz pomoć doktorke, otišla sam da je vidim. Za to vreme i sva iskustva kojima svedočimo danas, moje iskustvo u porodilištu bilo je, pa zapanjujuće. Doneli su mi stolicu sa otvorom, doneli su mi jastuk i čaršav preko iste te stolice i dopustili mi da budem uz nju van svih protokola i procedura, jer je svima bilo jasno da se ja neću odvajati od nje. Obilazili su me na svakih 15 minuta. Doktor, sestra, babica, servirka; ko god bi prošao pored boksa. Danas, iz ove perspective, shvatam koliko je to bilo i nerazumno i rizično - čudi se danas svojoj hrabrosti i volji.

Šta znači sat, gram, minut...

U trenutku kada je uvukla kažiprst kroz otvor inkubatora, kaže - svet je stao.

- Tu smo bile nas dve - dočarava taj poseban tren i dodaje: - Anja je provela 38 sati u otvorenom inkubatoru na kiseoničkoj potpori. Obzirom da je kalirala na 1.980 grama bilo je pitanje da li će je prebacivati na Institut ili ne, ali nekom nerazumnom i suludom snagom, i uz podršku celog jednog tima ljudi, doneta je odluka da ostane tu. Skinula sam se, stavila je na sebe i tako smo provele narednih 40 dana, i u bolnici i u kući. Kada to kažem, mislim doslovno, bila je na meni sve vreme ili kod kuće na Bojanu koji bi je isto tako držao - koža o kožu, dok se ja istuširam - opisuje prve dane života male div Anje.

Bilo je to, kako kaže, iskustvo izmeštanja iz sebe samog. Strepnje, snage, panike, vere, inata.

- Prvi put kada je došla doktorka i rekla: "Dobila je 7,5 grama" shvatila sam šta u životu znači sat, gram, minut… Sledeće merenje 13,4 grama i rečenica: "Stabilna je", a vi shvatate da količina jedne kesice začina predstavlja sve u vašem životu u tom trenutku.

Paradoksalno, Sergej je upravo tada dobio velike boginje, koje Maša inače nije preležala. I dok ona sa Anjom 17. dan leži u bolnici i iščekuje tih 2.100 grama i uspostavljanje sisanja, kako bi se stekli uslovi da izađu, suprugovi roditelji i Mašina mama preuzimaju brigu o njenom sinu i pokušavaju da sve saniraju kod kuće kako bi se stvorili uslovi da prebace bebu kad dođe vreme.

- Ta rascepanost što niste uz svoje dete i bdenje nad tim stvorenjcem koje je na vama i koje se tako divovski bori, otvara vam novu perspektivu svih emocija, saznanja, svega. Sergeja nisam videla ukupno 47 dana. Rascepala sam se na dva dela, ali sam beskrajno zahvalna celoj porodici na neizmernoj podršci i svakom minutu, a životu na Bojanu, jer imati njega takvog je privilegija. On je mnogo više od ljubavi. Toliko je bio posvećen, sve je radio od prvog dana sa oboje, gledao da me poštedi svega što može. A to je neprocenjivo, ne samo u prvim danima, već kroz život. Danas sam duboko zahvalna na njemu i svakoj njegovoj osobini koju prepoznajem u njima.

Na otpustu, Anja je imala 2.110 grama-

- Izašle smo posle nepune tri nedelje. Hranili smo je špricem, obzirom da nije imala sasvim razvijen sistem gutanja, a nije imala snagu da sisa. Tražili smo sve opcije flašica koje postoje ne bi li nekom pokušali da je nahranimo. Izmlazala sam se na svaki sat ne bi li ona uzela koliko god… Moja tetka pedijatar, brilijantna dr Racić, koja je i mene podigla, a onda preuzela apsolutnu brigu o mojoj deci, bila je isto veče kod nas i prva je i videla i uzela Anju. I vodila je računa o njoj u narednim nedeljama, na tome sam joj uz svu ljubav neizmerno zahvalna.

Briga o prevremo rođenoj bebi

Kako kaže, od tada su se dani pretvorili u trku sa vremenom, testiranje granica i emocija, merenja bebe dva puta dnevno i drugog deteta koje je odvojeno, u procepu između sina u situaciji i bolesti i novog člana porodice, i svih promena koje su nastale.

- Režim brige o prevremeno rođenim bebama se razlikuje od standardnog, obzirom da jurite svaki gram i svaki sat. Tu je i dnevna, pa trodnevna, pa nedeljna kontrola bebe, praćenje reakcije na vakcinu, termoregulaciju, uspostavljanje hranjenja koje ne prati prirodan proces gutanja (sisanja ili flašice i dohrane), modrenje i ostajanje bez vazduha pri gutanju, praćenje disanja i slično. Bar je to bilo naš slučaj, što nijednog trenutka ne umanjuje brigu, strahove i izazove sa kojima se susreću roditelji terminskih beba - objašnjava Maša.

U to vreme, nisu postojale konfekcijske veličine 44 za "prevremene" bebe od nula do dva kilograma težine, već su mogli tek ponegde da pronađu veličinu 50. Tetka Tanja joj je kupila prvu minijaturnu garderobu u inostranstvu. Sa 40 dana dostigla 2.900 trama, a u terminu sa dva meseca imala je 3.490 grama.

- Na skrining sluha smo je vodili dva puta, bio joj je predložen širok povoj do 6. meseca, iako su joj se kukovi pravilno razvijali, fontanela se zatvarala u skladu sa uzrastom, a hemangiom na ruci i čelu povukao se do nekog 18. meseca. Obzirom na status, vodili smo je u Sokobanjsku (Institut za rehabilitaciju) na vežbe, nije držala glavu čvrsto i nije se prevrtala u stranu u skladu sa uzrastom. Međutim, dalji razvoj tekao je sjajno. Progovorila je jako rano, prohodala je sa 13 meseci, nije imala vremena od priče - opisuje sada kroz smeh, dalji razvoj svoje devojčice.

- Tek u tom periodu formirali su joj se noktići, trepavice i obrve. Do kraja prve godine, Anji je izašlo svih 20 zuba, bila je u uzrastu svojih vršnjaka, imala je razvijenu finu motoriku, uredno je komunicirala, u ishranu smo uveli apsolutno sve uključujući i namirnice koje možda nisu predviđene, poput dagnji na moru sa deset meseci, i apsolutno se nije razlikovala od dece rođene u terminu - priča Maša i primećuje da je Anja prosto bila rešena da se rodi kada ona hoće: - A takva je i danas. Imati nju je čist blagoslov. Imati Sergeja i nju baš ovakve, kakvi su je odgovor na svako pitanje postavljeno ili ne. Oni su zaista sjajni klinci.

Anja danas ide u peti razred, trenira tekvondo, ide na crtanje i glumu.

- To nisu naše ambicije, već njena želja i insistiranje. Obožava život i svet oko sebe, životinje, šivenje i šljokice. Ne izbija iz muzeja i iz pozorišta. Rešena je da bude glumica koja sama šije svoje kostime, a razmatra opciju da li da bude sudija ili gradonačelnica, obzirom da ima ozbiljne planove kako da sredi grad. Našu svakodnevicu ulepšava i kada nas dovodi do ludila idejama i planovima i kada nas vraća na fabrička podešavanja svojim smehom i zagrljajima - prenosi danas Maša i ističe da je povezanost koju ostvarite i iskustvo koje prođete sa takvim detetom ogromno, ali i nemerljivo sa lekcijom koju vas nauče ta mala bića svojom borbom i istrajnošću: - Iako sam znala u šta se upuštam, iako sam svesno znala šta rizikujem, želja da ih imam bila je jača od svega toga. Posle Anje, bilo je jasno da više nema trudnoća, ali nikome ništa ne zameram jer je bilo pitanje minuta i spašavanje obe.

Sudbonosni 15. oktobar

Inače, datum Anjinog rođenja ima i posebnu simboliku u kući Radevića:

- Priča o 15. oktobru i toj sredi kada se rodila Anja vuče veliku simboliku u mom slučaju. Termin moje mame samnom bio je 15. oktobar, a ja sam se rodila 24. septembra. Moj termin sa Sergejem bio je 15. oktobar, a Sergej je rođen 21. septembra. Termin sa Anjom, zvezdom ove priče bio je 15. decembra, ali nam je ona došla baš 15. oktobra, u jednu sredu uveče dok je neka mirisna kiša padala na Zvezari.

Kako zaključuje Marija, iz ovog iskustva se najviše nauči zahvalnost u nekom drugom obliku.

- Presložite se kao osoba, suočeni sa paničnim strahom i ogromnom, neprepoznatljivom verom. Mislim da je nedopustivo da kao društvo dajemo sebi za pravo stavove o ispravnosti postupaka i odluka roditelja. Da li će se majka odlučiti da doji ili dohranjuje bebu, da li će dati sebi vreme da se adaptira i koliko, da li će biti uplašena ili ne; to je prirodno i normalno i mnogo je važno da imamo razumevanja jedni za druge i budemo tolerantni - ističe Marija koja je danas zahvlana, kako kaže "na privilegiji" da baš Anjina priča bude zagrljaj i podrška svim roditeljima koji se suočavaju sa ovakvim, drastičnijim ili sličnim izazovima: - Imam duboko poštovanje ka svakom roditelju, posebno roditeljima prevremeno rođene dece i roditeljima dece sa izazovima u razvoju, to su neke možda i najveće bitke. Verujmo im, verujmo u njih, oni su zaista mali divovi.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.