"Stavila sam mu glavu na grudi da se uverim da ga nema": Milica iz Beograda o najužasnijoj boli i životu posle

Milica Stojanović je žena koja nosi ime koje je postalo sinonim za snagu, hrabrost i ljubav koja ne umire, čak i u najtežim trenucima. Njena priča nije samo o gubitku, već i o tome kako se život menja kroz bol, ali i kroz ljubav koja ostaje zauvek u srcu.

Nekada je verovala da će dani biti puni smeha, zajedničkih trenutaka i putovanja sa njenim sinom Vukom, čiji je osmeh osvetljavao najtamnije uglove. Međutim, jedan 16.mart, koji je trebao da bude još jedan dan šale, ljubavi i druženja, postao je dan kada je svet stao. Nakon 13 dana kome usled aneurizme glave, mali Vuk je otišao sa ovog sveta sa nepunih 11 godina.

Vuk je otišao, ali Milica nije. Ostala je tu, noseći njegovu ljubav, uspomene i snove u svakom svom koraku.

Majka koja se suočava sa najvećim gubitkom i dalje je u borbi za život, noseći sa sobom težinu tuge, ali i snagu koja je ne može slomiti. Ona je dokaz da ljubav ne poznaje granice i da se u najtežim trenucima može pronaći volja da se krene dalje. Ovo je priča o hrabrosti jedne žene da živi, da voli, da se seća, i da nastavi tamo gde je ljubav, koju je njen sin ostavio za sobom, postala snaga za dalji život.

Sećanje na Vuka

Kako poznajem sagovornicu Ona.rs već tri decenije, odlično znam koliko su ona i i njen jedinac bili nerazdvoji. Na pitanje kada danas pomisli na njega, koje uspomene joj prve dođu u misli, bez oklevanja kaže - sve.

-  Svaki novi dan povezan je sa nekom uspomenom na Vuka. S obzirom da je nedavno bio 1. april, Vuk je voleo taj dan i zvao ga je dan šale. Tada se trudio da me "prenkuje", što novim generacijama znači prevari i nije prestajao dok ne bih, kako bi on rekao, "pala na foru". Ponekad pomislim da je njegov odlazak samo još jedna od Vukovih šala i da me baš dobro "prenkovao", ali nije. Ali, ako baš moram da izdvojim jednu uspomenu, neka to budu šale koje smo nas dvoje imali svakodnevno.

Upitana kako bi opisala svoje dete onima koji nisu imali priliku da ga upoznaju i šta ga je činilo posebnim, kaže:

- Vuk nije voleo da se hvali, a ljude koji su to radili ironično je nazivao hvalisavcima. Zbog njega ću i pokušati da budem skromna dok ga opisujem. Bio je svoj u svakom smislu te reči. Imao je stav od malih nogu i tačno je znao šta želi, a šta ne. Nije trpeo nepravdu. Pomagao je drugima kad god je mogao i zbog toga sam najviše ponosna na njega. Mnogo je voleo životinjice. Najveća vrednost za njega bila je porodica. Naravno, uvek je bio spreman za putovanja, ali i za druženja sa drugarima, a pravili bismo uvek plan bar za narednih nedelju dana unapred gde ćemo da idemo u "skitnju" kao slučajno ne bismo propustili neku zabavu. Sa pet godina je postao glumac u pozorištanca "Puž" i brzo se odlučio da gluma bude njegov životni poziv. To mu se i ostvarilo, jer je na "daskama koje život znače" proveo pola svog života. Mogu sa sigurnošću da kažem, da je sa svojih devet godina Vuk živeo svoje snove.

Milicina priča je priča o ljubavi, gubitku, ali i o putovanju kroz bol, a snagu da "gura dalje" je našla upravo u putovanjima.

- Vuk i ja smo često putovali, i imali smo osmišljen plan koje će biti sve naše sledeće destinacije. Poslednje naše ovozemaljsko putovanje bilo je zimovanje u podnožju Golije. Noć uoči Vukovog odlaska na nebo, pred očima mi su mi bile lepote tog kraja. Nije mi bilo dozvoljeno da budem pored njega dok je bio u komi, iako sam preklinjala lekare da mi to dozvole, jer sam želela da mu pričam i da ga na taj način "vratim" i "izvučem" iz kome. Kad su videli da je medicina nemoćna, onda sam svaki dan bila pored njega 15-tak minuta dnevno. Te noći, dok je još uvek disao u bolnici, ja sam kod kuće ponavljala: "Sine, vrati se, treba još mnogo da putujemo". Vuk je sutradan otputovao na, sigurna sam, lepše mesto. A kako sam u uvek  ispunjavala ono što sam obećala, u prvim danima posle njegovog odlaska shvatila sam da nismo otišli na neka mesta gde smo se dogovorili da idemo. Tada sam odlučila da obećanja ispunim, samo što sada putujemo na drugačiji način. Tako su i krenula ta naša putovanja, posle svega što se desilo.

O gubitku i traženju smisla

Nakon što se desila tragedija, svet joj se promenio iz korena. Kada je pitam šta joj je u tim prvim danima i mesecima pomagalo da ustane iz kreveta i nastavite dalje, znajući Milicu, vremena za krevet i depresiju nije ni bilo.

- Bol je u meni i biće tu dok god dišem. Sami biramo kojim putem ćemo krenuti, a moj izbor je borba. Najlakše je pokriti se jorganom preko glave, ali sam znala da je to siguran put u depresiju. U prvim danima posle tragedije, uvek sam imala plan šta radim sledećeg dana. To su u početku bile sitnice, kao na primer pravljenje nekog jela. Mogućnosti su mi baš u prvim mesecima bile ograničene, jer se Vukov odlazak poklopio sa kovidom i zatvaranjem. Dosta sam pričala telefonom sa bliskim ljudima i to mi je dosta pomoglo. Kažu da je čovek bogat, ako ima bar jednog iskrenog prijatelja, a ja ih hvala Gospodu imam mnogo više od jednog.

Iznenađujuće, nakon takvog gubitka, prvi put je osetili da bol nije samo crna rupa, već da u njoj ima i tračka svetlosti, što je shvatila veoma brzo.

- Odmah posle neverice da je Vuk otišao. Kad mi je to javljeno, nisam želela da verujem i samo sam ponavljala:"To nije istina". Uverila sam se dok mu je telo još uvek bilo toplo, kad sam ušla u sobu gde je ležao i stavila glavu na njegove grudi i sama se uverila da je srce prestalo da kuca. Dok sam zajedno sa njegovim tatom organizovala sahranu vodeći računa da sve bude dostojanstveno, tada sam odlučila šta ću sve uraditi za Vuka. To je bila ona početna snaga, koja se kasnije samo nadograđivala.

Veliki oslonac u bolu bila joj je, kao i danas - pravoslavna vera. Ipak, pitam je - da li je bilo trenutaka kada se zapitala: "Zašto baš ja, zašto moje dete"?

- Mnogi koji me ne poznaju dobro misle da sam postala vernik posle tragedije, jer nikad nisam želela da veru koja je u meni ističem i pričam kako sam veliki vernik. To je moja, što bi Vuk rekao privatna stvar. Ali, ne, nisam se pitala zašto ja. U tim prvim danima pitala sam mog dugogodišnjeg duhovnika, sada upokojenog protu Živadina Protića, zbog čega Vuk? Imao je samo nepunih 11 godina. Moj Žile mi je tada rekao: "Dušo moja, nemoj sebe da mučiš tim pitanjem. Kad neko na ovom svetu živi i 100 godina to je ništa u odnosu na večnost." Ljudi misle da kad izgube blisku osobu žale nju, ali ustvari žale sebe same. Nikad nisam želela da sažaljevam samu sebe, a još manje da me drugi žale.

Bez oklevanja kaže da joj je to pomoglo da nađe unutrašnji mir.

- Razgovori sa duhovnikom su mi bili "lekoviti". Gubitak jedinog deteta koje mi je sve na svetu jeste bolan, ali sam mir uvek imala i uspela da ga sačuvam i pored svega.

"Vukova putovanja" - blog i simbolika

Blog "Vukova putovanja" postao je deo njene životne priče.  Oduvek me je zanimalo kako je dobila ideju da sa sobom nosi njegovu sliku na putovanjima?

- Ova Vukova fotografija koju nosim na putovanja je nastala tačno mesec dana pre njegovog odlaska. Gotografisala sam ga 16. februara, a otišao je 16. marta iste godine. Kad god bi odlazili iz hotela kući "pozdravljali" bismo se apartmanom, hotelom itd, a Vuk je na ovoj fotografiji bio na terasi našeg apartmana, dok smo se "pozdravljali" sa terasom. U toj fotografiji osećam Vukovu dušu, tako da na taj način i putujemo zajedno. Kad je ne bih ponela sa sobom, osećala bih se kao da sam ga ostavila. Sama ideja o pokretanju bloga "Vukova putovanja" je nastala posle nekoliko putovanja i samo je jedan od načina da sačuvam uspomenu na njega. Putopisi su pisani u muškom rodu, jer je bloger Vuk, tako da oni koji me ne poznaju i nisu svesni dubine svake priče. Ali i nema ni potrebe, jer je dobro da ljudi koji vole putovanja tu vide nešto što bi im bilo zanimljivo.

Interesovalo me je i koje joj je putovanje nakon odlaska sina bilo najemotivnije? Gde se osećala najbliže Vuku?

- Vuk je uvek tu, kako u Beogradu, tako i na putovanjima. On je moj anđeo i mamin Petar Pan. A od svih mesta na kojima smo bili, Vuk je bio najviše "vezan" za Zlatibor na koji smo često išli. Čak me je nagovarao da se tamo preselimo i živimo. A eto, nisam skupila snage da posle njegovog odlaska odem tamo. Međutim, nedavno sam išla na drugu destinaciju, kada je vozač neke putnike prvo vozio na Zlatibor. Iako se mnogo promenio, taj prolazak kroz Zlatibor mi je bio najemotivniji i mogu da kažem da sam tu bila najbliža Vuku.

Takođe mi je bilo važno da čujem da li ima neku neku posebnu ceremoniju ili ritual kada stigne na novo mesto, neku vrstu tihog razgovora sa njim?

- Da. Nekad je Vuk još u putu govorio kako jedva čeka da stignemo, voleli smo da na mapi zajedno gledamo još koliko ima do odredišta na koje putujemo. Kad stignemo prvo vidimo kakva nam je soba i hotel, a onda i mesto gde smo odseli, pa pravimo plan kad gde idemo, šta zanimljivo možemo da vidimo i kako najbolje da se zabavljamo. Sad je to malo drugačije, sve to radimo, ali mislima.

Upitana da li je ljudi možda sada prepoznaju kroz blog i kakve su njihove reakcije, ističe da je to potpuno nebitno.

- Cilj nije da mene neko prepozna kroz blog. Oni koji znaju srž cele priče mi pružaju snažnu podršku i neizmerno sam im zahvalna na tome. Na nekim putovanjima sam upoznala divne ljude sa kojima sam podelila moju priču i doživela neizmernu empatiju i podršku. Ali ima i onih koji mi "zameraju" što nosim Vukovu fotografiju na svako putovanje. Ne zameram im, jer oni jednostavno ne znaju bolje. Svako ima pravo na svoj stav, a ja slušam sebe, jer kao što znamo "svetu se ne može ugoditi" tako da se i ne trudim.

Ipak, srce mi je uvek puno kad vidim neke pozitivne komentare nepoznatih ljudi. Blog je sada "zreo" za redizajn i to me očekuje u narednom periodu. Žao mi je što ne mogu da pomenem gde sam išla na edukaciju kako bih naučila tehničke "cake" za blog. Od njih sam imala bezrezervnu podršku, a Vuku su poklonili hosting i domen, što je divan čin sa njihove strane.

Snaga promene - novi život i novi pozivi

Milica je, inače, svoju karijeru započela kao novinar, ali se potom "prebacila" da radi u struci za koju se obrazovala i postala sudija. Njen poziv je značajno oblikovao i njenu životnu filozofiju.

- Novinarstvo je bilo i ostalo moja najveća profesionalna ljubav. Svi u toj branši znaju, kada jednom "uđe pod kožu" - ne izlazi nikad. Dok sam radila kao sudija, trudila sam se da budem pravedna i uglavnom sam i uspevala u tome. Iz ove perspektive nikad više ne bih radila taj posao, jer ponekad pomislim: "Ko sam ja da nekom sudim?", jer svi pravimo greške u životu.

Očigledno je da se vratila pisanju koje joj je pomoglo da se izrazi i izbori sa bolom.

- Teška sam na suze, samo sam se nekoliko puta zaplakala za ovih pet godina. Pisanje i jeste moj način da izbacim emocije i da se oslobodim bola. U jednom trenutku dok sam stavljala u album Vukove fotografije iz pozorišta iz mene su samo "izletele" reči pesme "Anđeoski puž", pesma koju sam napisala o Vukovom životu u Pozorištancu "Puž". Naišla sam na podršku kolektiva u pozorištu, a Vukovi najbolji drugari iz našeg, slobodno mogu da kažem najboljeg dečjeg pozorišta, tada su snimili spot "Drugari sa Vukom i za Vuka".

Danas radi u u državnoj službi, za koju kaže da je istinski ne ispunjava, ali da od nečega moraju da se plate računi i putovanja.

- U pripremi su neke druge poslovne avanture, jer je sreća raditi posao koji voliš. Osim putovanja i pisanja, druženje sa prijateljima, ali i njihova bezgranična podrška ovih pet godina je nešto što mi pleni dušu i čini srećnom - kaže i nadovezuje se na pitanje da li smatra da je putovanje neka vrsta razgovora sa Vukom, ali i sa samom sobom: - Život je jedno veliko predivno putovanje, ako znate da putujete. Vuk mi daje snagu i veliku podršku, neku vrstu Božanske energije. Kad sam tužna i nestane mi energije pogledam u njegovu fotografiju i čujem "Buba, možeš ti to!". Vuk je voleo da daje nadimke, a mene je zvao Buba. Iskren razgovor sa samim sobom je najteži, ali i koristan.

Poruka za druge

Na pitanje da li možda ima poruku koju bi želela da pošalje roditeljima koji su doživeli sličan gubitak, a još uvek traže svoj put kroz bol, poručuje samo jedno:

- Da se bore. Zbog svojih anđela koji ih gledaju sa neba i koji žele da zaista budete srećni! - odgovara iz "topa" i dodaje da i sama može da se vrati pet godina unazad i kaže nešto sebi iz tog perioda, da bi rekla isto što i sad: "Bori se!"

A o tome kako želi da ljudi pamte Vuka, kaže:

- Baš onakvog kakav je i bio - dečak velikog srca. Svako ko ga je poznavao pamti ga na svoj način. Došao je na ovaj svet, obavio svoju misiju i brzo se vratio. Želeo je da zabavlja decu, što je i radio od svoje pete godine na bini našeg Pozorištanca "Puž". A onda je otišao na nebo, jer je tamo bio potrebniji. Da može da mi napiše pismo danas verujem da bi mi samo rekao: "Mama, bori se, možeš ti to, budi uporna." Kad god pogledam u nebo pošalje mi znak da je ponosan na mene.

I za kraj, pitam, kada bi mogla da izabere jedno mesto da povede svog sina jedinca na poslednje putovanje, gde bi to bilo i zašto, bez zadrške zna.

- U Bari, da se poklonimo moštima Svetog Nikole. Vuk je već sredinom oktobra svaki dan brojao koliko još dana ima do naše slave. Postoji još jedna simbolika vezana za ovaj praznik, ali o tome ne želim da pričam javno. Mogu samo da kažem da mi je Sveti Nikola poklonio Vuka. Slava mu i hvala - završava razgovor Milica.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.