Razgovarala sam sa Milenom Radulović o najvećim strahovima moderne žene i naučila me je važnu lekciju

Kada govorim o spoju starog i novog vremena, teretu koji smo odbacile i vrednosti koju smo zadržale, snazi koja je bila potrebna da povisimo glas, uzmemo sudbinu u sopstvene ruke i izborimo se za pravo da ne živimo kao građanke drugog reda u muškom svetu, govorim o, naizgled, neobičnom fenomenu - postojanju prave žene kojoj jačina karaktera nimalo nije oduzela toplinu duše. Govorim o Mileni Radulović, epitomu hrabrosti, onoj koja je uspela da u svom talentu pronađe svrhu, u svojoj boli - pravednost. Govorim o ženi čija istina nije strepela od otvorenog plamena. Milena je zadržala damu u sebi, negujući ženstvenost, dok se istovremeno "muški" borila sa svim strahovima.

A upravo su egzistencijalni strahovi današnja tema moje sagovornice i mene. Njena izvedba u predstavi "Alisa u zemlji strahova" ostavila me je sa bezbroj pitanja, na koje, znala sam, samo ona može da odgovori.

Dugo me nijedno veče provedeno u ustanovi kulture nije protreslo do srži kao ta noć u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Svaka scena navodila je da preispitujem svoja moralna ubeđenja, želje, mogućnosti, evolucione obrasce i osvešćenja. Od čega bežim, čemu težim?

Sve to, pitala se i Alisa, koju je Radulovićeva iznela toliko maestralno da na kraju nisam mogla da zadržim suze.

"Alisa" Eve Mahković, u režiji Popovskog, prenosi strahove i izazove savremene žene koja, neosporno, biva opkoljena suprotnim očekivanjima tradicionalizma i neo-feminizma.

Današnjim ženama je teže nego ikad, pravo na slobodu kao da je povuklo i mnošto obaveza, mnoštvo uloga u kojima moramo da se ostvarimo kako bi nas društvo percipiralo kao uspešne.

Šta je, po Vama, najveći pritisak sa kojim se žene suočavaju, nametnut od sveta? Da li je to i dalje otkucavanje biološkog sata ili krivica koju osetimo ako zbog istog požurimo u pravcu osnivanja porodice a ne sopstvenih snova? Odnosno, po cenu sopstvenih snova?

- Za početak, moram da kažem da se ne slažem da je današnjim ženama teže nego ikad. Ja mislim da živimo u najboljem od svih vremena, i ne bih volela da se vratimo ni dan unazad. Žene su se izborile za pravo glasa, za inspirativna radna mesta, za pravo na izbor, dug put je pred nama do uspostavljanja potpune rodne ravnopravnosti i zdravog društva, ali nam je danas nesumnjivo bolje nego našim majkama, da ne pričam o bakama. Tačno je da društvo mnogo zahteva od žena, često ne dajući im priznanja za uspehe i dostignuća, i da žena danas treba da postigne sve, i da joj uvek fali “još malo vremena” kao u predstavi, ali mislim da je veliki pritisak konstantno nabacivanje krivice zbog toga što sada mogu da biraju život kakav žele da žive i što znaju da imaju pravo na sopstveni život, što donose odluke. Najveći je pritisak patrijarhalnog diktata da svet vrati unazad i dovede u pitanje slobodu izbora, čak i abortus, i time vrati ženu “pod ključ”, uspostavljajući potpunu kontrolu nad njenim bićem i telom - započinje Milena i "na prvu" me "kupuje".

Veliki broj žena se ne boji da kaže naglas da nisu pronašle svoju svrhu u roditeljstvu, da su prošle kroz težak period post-porođajne depresije, što je tema koja se provlači u predstavi.

Kako ste se osećali dok ste spremali ovaj deo teksta? Da li smatrate da ne postoji razumevanje za te žene?

- Iskreno, osećala sam se veoma zbunjeno, obzirom da nemam uopšte takvo iskustvo. Međutim, to možda i nije toliko loše, obzirom da se Alisa oseća “kao da to dete uopšte nije njeno”. I dalje sam najnesigurnija upravo u taj monolog. Mislim da žene mnogo više danas razgovaraju jedna sa drugom, priznaju jedna drugoj kroz šta prolaze. Društvo u celini to tek načinje, deo razume, deo osuđuje, ali samim tim što je to tema, znači da napredak postoji.

Paradoksalno, iako ne pronađemo sve sreću u osnivanju porodice, kada to tek priželjkujemo, dok taj čuveni sat otkucava, okolina "zvoca", a neko nama blizak se već ostvario u toj ulozi - bivamo pomalo ljubomorne, kao i Alisa na svoju drugaricu Gusenicu.

Opet, da li smatrate da je ta zavist produkt nametnutih očekivanja ili istinski osećaj nedovoljnosti, neuspeha? Šta nam je potrebno da bismo se osećale cele?

- Svakoj od nas je nešto drugo potrebno. Mislim da Alisa suštinski ne zavidi, koliko pati što se prirodno udaljava od svoje najbolje drugarice, koja ne može više beskrajno da provodi vreme sa njom, već bira da živi sa nekim čovekom i ima dete. Udaljava ih jedno veliko iskustvo i drugačiji način života. Alisa je u tom delu predstave nespremna za novu etapu zivota. Ona želi da sve ostane isto, da mladost večno traje. To je nekako i generacijsko pitanje, danas mislimo da smo mladi i sa 35 godina, a to je realno već odrasli zivot. Ta priča je u suštini o udaljavanju od starog prijatelja posredstvom života koji se dešava. Mislim da baš svi imamo to bolno iskustvo.

Da li je žena ženi vuk?

Moj utisak iz predstave, u sceni kada Alisa napušta toksičnog partnera, ujedno i dete, iz pogrešnih razloga, kako bi se "nametnula" Kraljici, odnosno sledeći ambiciju, jeste sloboda u odlasku, sloboda u tome da kaže "ja neću ovako da živim". Zanima me Vaš ugao.

- Alisa želi “da ode na drugu stranu”, to jest pobegne iz sopstvenog života. Takođe, čini mi se, česta pojava. Ova scena govori o tradicionalnim podelama u braku i roditeljstvu i koliko žene mogu biti usamljene i suštinski napuštene u izazovima odgajanja deteta, dok on “pomaže, koliko može”.

- U redu je da napusti tog čoveka, ali dete ne. Ova priča implicira da je jedan od najvećih ženskih strahova - ne biti dovoljno dobra majka - poentira Radulovićeva.

Uloga Kraljice, u izvedbi Slobode Mićalović, na fenomenalan, satiričan način opisuje mnoštvo uspešnih ali praznih, sujetnih žena. A, opet, Alisa teži statusu, teži "veličini", iako se na putu ka istoj "smanjuje" - izdajući prijateljicu.

Kraljica je neispunjena ali nesvesna toga, dok je Alisa svesno nesrećna. Koja od njih dve živi promašeniji život?

- Kraljica je to što jeste i odabrala je način života koji vodi, Alisa ne zna šta hoće. Kraljica predstavlja prethodni model uspešne žene, koji takođe prepoznajemo iz društva, koja je svesno preuzela mušku ulogu i načela moćne žene u patrijarhalnom sistemu, na putu do uspeha. Nema porodicu, ima novac, hladna je i bezosećajna i smatra da su koleginice, odnosno žene, jedna drugoj prirodna konkurencija, koje se na putu moraju likvidirati, da bi se napredovalo. Alisa se bori protiv takvog sveta, želeći da bude ta uspešna, jaka žena, nova kraljica 2.0, koja ne želi da skloni koleginicu ili prijateljicu, ali ne uspeva u tome. Stari poredak je i dalje jači. Zato je ova scena tragična.

Ljubav prema životu daje krila i biva jača od ožiljaka

Milan Marić je kroz ulogu Češirskog mačka savršeno prikazao koliko manipulativan muškarac može da kreira nepovratnu traumu u životu mlade ženske osobe.

Kao žena koja je lavovski prevazišla najveću traumu od svih, kako biste opisali borbu sa ranama koje teško zarastaju? Šta su Vaša "krila"?

- Kao tešku i dugotrajnu. Nekad imam osećaj da je borba obeležila moj život, ali sam uvek volela život, i na neki čudan način verovala da će sutra uvek biti bolje nego danas, kako kaže Josipa Lisac: "I u mraku kadkad nikne divan cvijet".

- Mislim da ulazim u tridesete kao oplemenjena osoba, sa ožiljcima, ali i sa krilima.

"Još samo malo vremena, još samo malo vremena..." - scena koja me je rasplakala, jer Alisa tada, u agoniji shvata, da je sat otkucao "kraj" i da je, u želji da dobije sve, završila bez ičega. Kakvo je Milenino viđenje prolaska vremena?

Šta Vas raduje, a šta plaši? Mislite li da imamo vremena za sve?

- Vreme leti, to svi znamo. Ne znam da li imamo vremena za sve, ali je važnije od toga da život ne prolazi pored nas, već da saznamo šta bismo s tim vremenom. Da živimo, a ne ostajemo u prošlosti. Da primećujemo život koji nam se događa, umesto što smo anksiozni, u težnji… ili zbog želje da stignemo na neki zamišljeni cilj - osvešćuje me Milena.

Naši koreni su ključ sopstvene spoznaje

Koliko psihoterapija može da pomogne osobi koja je nesnađena u ovom svetu?

- Psihoterapija može da promeni život. Ja sam najbolji primer. Za mene je terapija ključna.

Šta je za Vas glavni izvor slobode i spoznavanja sopstvenog identiteta?

- Moj posao, koji mi je pružio više života, i metaforički kroz uloge, i bukvalno - jedan u Srbiji, drugi u Rusiji i treći u Španiji. Knjige, filmovi, terapija. Porodica, jer uvek spoznamo sebe kada se vratimo korenu i onima kojima pripadamo.

- Ja sam svoju slobodu osvojila prihvatajući ogromnu odgovornost u svom životu, suočila sam se sa svim strahovima, sudbinom i njenim zadatkom, i to je za sada moja prednost u odnosu na moju Alisu - matirala je Milena Radulović.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.