Sa 13 godina izgubila nogu, a danas ruši rekorde: "Preživela sam rak u detinjstvu, ali me pratila krivica"

U detinjstvu, dok se drugi raduju igrama u dvorištu, prvim simpatijama i školskim uspesima, Ejmi Konroj iz Velike Britanije suočila se sa bolešću koja je mogla zauvek da joj oduzme snove. Sa samo 13 godina čula je reči koje nijedno dete ne bi smelo da čuje – „imaš rak“. To nije bila samo borba za život, već i borba za identitet, za osećaj pripadnosti, za veru da posle tame postoji svetlost.

Danas, kao uspešna paraolimpijka, model i javna ličnost, Ejmi govori bez ulepšavanja o tome šta znači preživeti rak u detinjstvu – o trenucima zahvalnosti, ali i krivice, o bolu i osami, o gubitku noge, i o tome kako je sport postao mesto na kojem je pronašla sebe ponovo.

Kada se dečji bolovi pretvore u najtežu dijagnozu

Sve je počelo kao bezazlen bol u nozi. Ejmi je volela sport, ali bol je postajao nepodnošljiv – do te mere da nije mogla da pređe put do škole. Lekari su mesecima ponavljali da je reč o „bolovima rasta“ ili posledici fizičke aktivnosti. Ipak, njen otac je osećao da nešto nije u redu i insistirao je na dodatnim analizama.

Rendgenski snimak otkrio je istinu od koje zastaje dah – osteosarkom, oblik raka kostiju, već proširen na pluća i kičmu. Prognoza je bila surova: samo 50 odsto šanse da preživi.

„Sećam se trenutka kada je tata ušao u sobu. Htela sam da uhvatim njegov pogled, da dobijem znak da će sve biti u redu. Ali nije mogao da mi uzvrati pogled – oči su mu bile pune suza. Tada sam shvatila koliko je ozbiljno“, priseća se Ejmi.

Godina bola – između hemioterapije i amputacije

Usledila je godina dana obeležena bolnicama i hemioterapijama koje su je iscrpljivale do krajnjih granica. Bilo je dana kada je povraćala i po 70 puta. Na kraju je morala da donese odluku koju nijedno dete ne bi smelo da donese – amputirana joj je noga iznad kolena.

Doktori su se bavili fizičkim lečenjem, ali je malo ko razmišljao o njenoj psihi. Prijatelji su polako nestajali iz njenog života – nisu znali kako da se ponašaju, a njihovi roditelji su ih dodatno štitili od „teških tema“. Tako je Ejmi, osim fizičke borbe, počela da vodi i onu nevidljivu – borbu sa usamljenošću.

„Ćutala sam o svemu što osećam. Nisam ni razumela koliko me to pogađa. Samo sam gurala kroz dan, verujući da je važno preživeti, a ne razmišljati“, priznaje.

Male radosti usred tame

U toj borbi, njen otac bio je njen svetionik. Seća se kako je organizovao improvizovane bingo večeri na odeljenju – deca su se smejala, makar na kratko, iako su oko njih prolazili lekari, monitori pištali, a mnogi mališani povraćali od terapija.

„Naučila sam tada da radost ponekad morate pronaći usred bola. Ali isto tako, svaki put kada bismo izgubili neko dete sa odeljenja, shvatila sam koliko je život krhak.“

Pomešana osećanja – zahvalnost i krivica

Nakon beskrajnih meseci lečenja, došao je trenutak kada su joj lekari rekli da je pobedila rak. Na putu kući, ona i otac su otvorili prozore na kolima i pevali „It’s coming home“, srećni i rasterećeni.

Ali umesto samo radosti, stigla je i krivica. „Pitala sam se – zašto baš ja? Zašto sam ja preživela, a deca sa kojima sam delila bolničku sobu nisu? Osećala sam da moram da budem srećna zbog njih, ali u isto vreme osećala sam ogromnu prazninu.“

Povratak u školu bio je bolan. U invalidskim kolicima nije mogla u učionice, časovi fizičkog pretvorili su se u bacanje lopte o zid, a sopstvena kuća bila je puna prepreka jer nije bila prilagođena za nju. „Želela sam normalan život, a sve je delovalo nepristupačno i hladno.“

Prelomni trenutak – košarka u kolicima

Sve se promenilo kada je sa 15 godina otkrila košarku u kolicima. Tamo je upoznala ljude koji su živeli punim plućima uprkos invaliditetu.

„Shvatila sam da sam sama sebi bila najveći neprijatelj. Bila sam ta koja se ograničava, koja se stidi svog tela. Kada sam upoznala ljude koji ne poznaju granice, shvatila sam – život nije manji, samo je drugačiji. A drugačije ne znači loše.“

Od tada, sport postaje njen novi život. Njen otac, koji joj je bio podrška od prvog dana, pratio je svaku njenu utakmicu, sedeo u publici na svim Paraolimpijskim igrama – osim u Tokiju, kada nije mogao da putuje zbog pandemije.

Danas – ambasadorka nade i istrajnosti

Ejmi Konroj danas je više od sportistkinje. Ona je četvorostruka paraolimpijka, model, poslovna žena i glas nade za decu koja prolaze kroz ono što je ona prošla. Sa sestrom Alis, koja je postala onkološka medicinska sestra, osnovala je „Squadgames“ – projekat koji kroz košarku u kolicima gradi timski duh i podiže svest o životu sa invaliditetom.

Svake godine u septembru, tokom meseca podizanja svesti o dečjem raku, ona ponovo priča svoju priču – kako bi roditelji i deca znali da nisu sami, i da se iza najteže dijagnoze može pronaći novi smisao.

„Rak mi je uzeo nogu, ali mi je dao novu perspektivu. Želim da svako dete zna – posle tame postoji svetlost, i ništa vas ne može zaustaviti ako verujete da život i dalje ima smisla“, poručuje Ejmi.

(Ona.rs/Mirror)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.