Nadežda ima 61 godinu i posle raka dojke više ne živi po starom: Naučila je kome da kaže dosta

Postoje rečenice koje oboleli od raka često čuju, a koje im ne donose nužno utehu. Da budu pozitivni, da budu jaki, da ne misle na ono što ih plaši. Nadežda Senić dobro zna kako izgleda biti sa druge strane tih saveta, kada strah nije nešto što možete da isključite zato što vam je neko rekao da bi trebalo. Zato danas ženama koje prolaze kroz lečenje ne govori kako moraju da se osećaju, već im pomaže da kroz ono što osećaju ne prolaze same.

Nadežda ima 61 godinu, živi u Beogradu i u Centru za podršku i edukaciju pri Ženskom centru Milica pomaže ženama obolelim od raka dojke i ginekoloških karcinoma. I sama je prošla kroz bolest i lečenje, a u razgovoru za Ona.rs govori o životu posle raka, strahu od njegovog povratka, odnosu prema telu i ljudima, ali i promenama za koje ranije nije imala hrabrosti.

- Ja često volim da kažem da se sa dijagnozom i završenim lečenjem jedan život završio, a počeo je neki novi, drugačiji, bolji. U tom novom životu pronašla sam neki novi poziv, neki novi put i, slobodno mogu da kažem, na neki način svoju životnu misiju, kaže Nadežda.

Tu misiju danas prepoznaje u podršci drugim ženama, od trenutka kada saznaju dijagnozu, kroz različite faze lečenja, do njegovog završetka. Sa koleginicom je svakodnevno dostupna za razgovor, telefonom ili u centru, a objašnjava da njihova podrška počiva i na ličnom iskustvu i na dodatnoj edukaciji.

- Mi smo žene koje smo prošle kroz bolest i kasnije smo edukovane od strane medikalnih onkologa Srbije. Naš cilj je da žene koje nam se jave osnažimo i ohrabrimo, da im pružimo savet, da im objasnimo dijagnozu. Mi ih vodimo kroz ceo tok lečenja, od dobijanja dijagnoze, pa do kraja, dok lečenje ne završe, objašnjava ona.

Ne govori im da budu pozitivne, već im pomaže da se suoče sa strahom

U tim razgovorima ima prostora i za strah i za suze. Nadežda ne očekuje da žena koja je upravo saznala da ima rak odmah pronađe vedrinu, niti da svoju uznemirenost sakrije kako bi drugima bilo lakše.

- Mi nikada njima ne kažemo da budu pozitivne, jer je jednostavno nemoguće biti pozitivan u tim trenucima, već ih uputimo kako da se suoče sa strahom. I to je ono što je najvažnije, ističe.

Posebnu vrednost za nju ima trenutak u kojem primeti da je razgovor nekome pomogao, da žena koja je došla uplašena i uplakana odlazi osnažena, sa osmehom i verom da može da se suoči sa onim što je čeka.

Ipak, ni završetak lečenja za Nadeždu nije značio da je strah zauvek nestao. Na pitanje da li se plaši da će se bolest vratiti, odgovara otvoreno, bez pokušaja da svoje iskustvo učini jednostavnijim nego što jeste.

- Strah posle dijagnoze raka je normalna stvar. Ja sam kroz sve ove godine naučila da se suočim sa njim. On je tu, ali ja ne dam da bude jači od mene i ne dam da mi promeni svakodnevicu.

Kraj lečenja pamti, pre svega, po olakšanju. Najteži period za nju bio je početak, suočavanje sa dijagnozom, dok je završetak doneo osećaj da je prošla kroz nešto teško i da može da nastavi dalje.

- Nakon završetka lečenja osetila sam olakšanje, da sam prošla kroz jedan rat koji je završen. Osetila sam se mnogo dobro. Sve što je bilo teško, bilo je na početku dijagnoze. Mnogo teško. A posle toga idemo dalje, kaže.

Promenio se i način na koji gleda svoje telo. Danas mu, objašnjava, posvećuje više pažnje, više ga poštuje i prihvata promene kroz koje je prošlo.

- Danas na svoje telo gledam potpuno drugačije. Posle svega što je prošlo kroz život i kroz bolest, mnogo ga više poštujem. Kroz sve promene koje je pretrpelo, prihvatam ga takvo kakvo jeste i naučila sam da ga volim.

Dobro se osećati u svom telu za nju danas ima vrlo konkretno značenje, da nema bolove i da obraća pažnju na ono što joj telo poručuje.

- Slušam svoje telo mnogo više nego ranije. Obraćam pažnju na signale koje mi daje i znam da bilo kakav bol ili neprijatnost moraju da se provere, objašnjava Nadežda.

Ljudi koji vide osobu, a ne dijagnozu

Bolest je promenila i njen odnos prema ljudima. Kada je dobila dijagnozu, oko nje su bili i oni koji su je razumeli i oni koji su je sažaljevali. Razliku je osećala, a sažaljenje joj nije prijalo.

- Dobijanjem dijagnoze svi su oni bili oko mene, i jedni i drugi, ti koji me razumeju i koji me sažaljevaju. Nisam volela to sažaljenje, nije mi prijalo i trudila sam se da te ljude držim dalje od sebe. Tako da sam sada okružena ljudima koji me razumeju i koji u meni vide osobu, a ne dijagnozu, kaže.

Osećaj da nije sama i danas joj je važan, ali sigurnost pronalazi na više mesta. Govori o snazi koju je naučila da traži u sebi, čak i onda kada joj se učini da je nema, o podršci dragih ljudi i poverenju u lekara koji ju je operisao i kod kojeg i dalje odlazi na kontrole.

- Kada govorim o bolesti, sigurnost vidim u svom doktoru, koji me je operisao, koji me prati i kojem verujem. Ja znam da je on tu. A samopouzdanje je nekako došlo vremenom, sa godinama. Danas verujem sebi više nego ranije. Tu je i vera u Boga, koja mi daje duboku stabilnost i smirenje.

Ženama koje sada prolaze kroz lečenje želi da poruči da nisu same, da sebi daju vremena i da budu nežne prema sebi. Posebno naglašava da ne moraju u svakom trenutku da budu pozitivne.

- Ima momenata kada nam se plače. To treba da izbacimo, kaže Nadežda.

A poruka do koje joj je najviše stalo tiče se svega onoga što su žene godinama odlagale, prećutkivale ili trpele, stavljajući potrebe svoje okoline ispred sopstvenih.

- Ono što je najvažnije, što želim da poručim ženama, možda je malo neobično, ali dijagnoza im na neki način daje pravo da naprave promene u svom životu za koje nekada nisu imale hrabrosti.

Dok govori o tome, Nadežda se vraća i sopstvenom iskustvu, trenutku u kojem je odlučila da živi po svom. To je tema koju otvara i sa ženama koje dolaze u centar ili joj se javljaju telefonom, ohrabrujući ih da naprave rez tamo gde im je potreban.

- Da promene sve što treba da promene. Da su sada one te koje su najvažnije, na prvom mestu. To ranije nismo imale hrabrosti da uradimo, poručuje.

Za razgovor i podršku žene mogu da se jave Centru za podršku i edukaciju pri Ženskom centru Milica, putem besplatne telefonske linije 0800 40 40 40. Kako Nadežda objašnjava, mogu da razgovaraju o pripremi za lečenje, hemioterapiji, nuspojavama, ishrani i psihološkim teškoćama koje prate bolest, ali i da dođu u centar.

- Možemo preko telefona, možete i da dođete. Javite se i pomoći ćemo vam, poziva Nadežda.

Razgovor je deo našeg mini-serijala povodom Pink oktobra, meseca posvećenog podizanju svesti o raku dojke, u kojem žene koje su prošle kroz bolest govore o lečenju, podršci i životu posle dijagnoze.

Rak dojke ima simptome koje ne treba zanemarivati

Nova kvržica u dojci ili ispod pazuha, zadebljanje ili otok, kao i promena veličine ili oblika dojke, razlozi su da se javite lekaru. Pažnju zahtevaju i uvlačenje kože, izgled koji podseća na pomorandžinu koru, crvenilo ili perutanje kože dojke i bradavice. Među mogućim znacima su i novonastalo uvlačenje bradavice, iscedak koji nije majčino mleko, naročito krvav, kao i bol u dojci ili predelu bradavice.

Ove promene ne znače automatski da je u pitanju rak, ali njihov uzrok treba proveriti, bez odlaganja pregleda i čekanja da se pojavi bol. Rak dojke može da postoji i bez primetnih simptoma, zbog čega su važni i redovni pregledi prema preporuci lekara.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.