Ivana je mlada izgubila muža i ostala sama s bliznacima: "Depresivna sam podizala dvoje dece"

Na prvi pogled, deluje kao žena koja sve može. Nasmejana, energična i uvek spremna da preuzme odgovornost, Ivana Đoković Jokšić je za mnoge oličenje snage. Ipak, iza njenog osmeha krije se priča o iznenadnom gubitku supruga, dubokoj depresiji i odrastanju dvojice dečaka koji su sa samo sedam i po godina ostali bez oca.

Pre pet godina njen suprug iznenada je preminuo u 47. godini, usled komplikacija povezanih sa visokim krvnim pritiskom. Veče pre tragedije rezervisali su letovanje, a narednog jutra on je otišao na pregled zbog neobičnih simptoma. Nikome nije palo na pamet da bi to mogao biti njihov poslednji zajednički dan.

Ivana je ostala sama sa sinovima blizancima, a pred njom su bili najteži izazovi: kako deci saopštiti da su izgubila oca, kako im biti i majka i otac, ali i kako pronaći snagu da nastavi da živi. Danas, kada dečaci imaju 13 godina i ulaze u pubertet, otvoreno govori o depresiji, samohranom roditeljstvu, osudi okoline i strahu od novog životnog poglavlja.

U razgovoru za Ona.rs, Ivana je otkrila i zašto majke koje izgube partnera ne smeju da zaborave da i same imaju pravo na sreću.

"Veče pre tragedije rezervisali smo more, ništa nije nagoveštavalo da će se to dogoditi"

"Imao je visok krvni pritisak, ali ništa nije ukazivalo na to da bi moglo da se dogodi nešto tako strašno. Veče pre toga rezervisali smo more. Ujutru je otišao na pregled zbog neobičnih simptoma i preminuo je kod lekara. Imao je samo 47 godina.

Tog dana sam pripremala humanitarni događaj za pomoć našem sugrađaninu koji se lečio u Turskoj. Ustala sam, ispratila supruga i očekivala da se vrati za dva sata. Kada su mi saopštili da mu se bore za život, bila sam ljuta na sve. Čak sam u tom trenutku udarila lekara koji mi je saopštio šta se dogodilo.

Dugo nisam mogla da prihvatim da je to istina. I danas ponekad imam osećaj da će se pojaviti i da se ništa od toga nije dogodilo.

Upravo me je razmišljanje o deci i njihovoj budućnosti uvelo u duboku depresiju. Nisam više bila ja. Razmišljala sam o tome kako ću sama, kako će odrastati bez oca i šta će se dogoditi ako se sutra nešto desi meni ili njima.

Pored supruga sam živela svoj život, radila posao koji volim i nisam razmišljala o svim mogućim problemima. Odjednom sam shvatila da nemam osobu na koju mogu da se oslonim. Osećala sam se potpuno bespomoćno i mislila da ništa neću moći sama.

"Rekla sam im da je tata u bolnici, a on je već bio preminuo"

Kako si sinovima saopštila da su izgubili oca?

"To je za mene bilo gotovo nemoguće. Prvo sam pomislila da moram da pozovem psihologa i pitam kako da im kažem. Nisam imala ni hrabrosti ni snage.

Rekla sam im da je tata u bolnici i da mu se bore za život. Kada sam videla da su odmah počeli da plaču, shvatila sam da neću moći da im saopštim istinu. Na kraju sam to prepustila njihovom stricu, mom deveru, jer je znao da ja to ne mogu da podnesem.

Narednih godinu i po dana imali su različita pitanja. Pokušavali su da razumeju šta se dogodilo, čak su kroz priču o Adamu i Evi tražili krivca. Govorila sam im da je tata uvek sa nama i da nas čuva.

I danas ga svakodnevno pominjemo. U prodavnici će se setiti soka koji je tata voleo ili prepoznati plažu na kojoj smo zajedno bili. Razgovori sa kliničkim psihologom mnogo su mi pomogli da razumem kako deca tog uzrasta doživljavaju gubitak", govori Ivana.

Od tog strašnog trenutka, Ivana je preuzela i očinsku ulogu u životima svoje dece.

"To je nešto sa čim se i danas borim. Suprug je bio taj koji je postavljao granice, kažnjavao ih i imao autoritet. Ja sam bila mama koja ih ljulja, igra se sa njima i priprema ono što vole da jedu.

Sada, kada im nešto zabranim, umeju da mi kažu: "Ti nisi tata." Ponekad, kada ne slušaju, kažu: "Ti si kriva, ti si nam to dozvolila. Tatu to nismo mogli."

Mislim da će mi zauvek biti teško da izgradim taj autoritet. Pokušavam da njegov nedostatak nadoknadim drugim stvarima, ali znam da se nešto što je izgubljeno ne može jednostavno popuniti.

"Deca umeju da budu surova, a moji sinovi na prozivke reaguju agresijom"

Prvih nekoliko dana nisu želeli ni da izlaze na ulicu. Kasnije smo počeli da razgovaramo o tome, a mnogo mi je pomogla moja rođena sestra, koja je takođe ostala udovica. Njena ćerkica je tada imala godinu i po dana, pa je sestra već prošla kroz slična iskustva.

Živimo u maloj sredini i često do mene stignu informacije o tome kako se druga deca ponašaju prema mojim sinovima. Deca umeju da budu veoma surova, a oni na prozivke često reaguju agresijom.

Pitam ih zašto mi ne kažu šta se dogodilo, ali ne žele. Znaju kako bih reagovala i ne žele da njihova mama ide u školu i raspravlja se sa drugarima. Žele sami da reše svoje probleme.

Uskoro prelaze u srednju školu, među ljude koji ne poznaju njihovu priču. Da li te to plaši?

Svesna sam da će mnogo toga morati da počne ispočetka. Ipak, imam utisak da ih je rad sa psihologom ojačao i da su spremniji za novu sredinu.

Ono što sam naučila jeste da deca često ne žele da budu predmet sažaljenja. Moja sestričina je, recimo, umela da se našali na svoj račun kako bi olakšala situaciju i sprečila da je drugi posmatraju kroz činjenicu da je odrasla bez oca.

I sama često tako reagujem kada neko sazna moju priču. Pokušavam da kažem nešto što će drugoj osobi olakšati razgovor.

Deca mnogo više primećuju nego što mi mislimo. Oni vide kada sam umorna, kada nemam snage i kada mi je teško. Naučila sam i da pred njima pustim suzu. Psiholozi su mi objasnili da nije dobro da majka stalno skriva emocije i glumi snagu", navodi Ivana.

"Nisam želela da moja deca odrastaju sa ožiljcima, ali sam zaboravila da i ja moram da živim"

Majke u ovakvim situacijama često sav život podrede deci. Kako navodi u našem razgovoru, Ivana je svesna da će njena deca jednoga dana otići i to smatra potpuno normalnim tokom.

"Ovih skoro pet godina proletelo je. Mnogo razmišljam o tome i kroz iskustvo svoje sestre. Njena ćerka je sada upisala fakultet psihologije i preselila se u Beograd. Presrećna je zbog novog poglavlja, ali znam koliko je sestri teško palo njeno odvajanje.

Zato mislim da i mi moramo da radimo na sebi. Ne smemo da zaboravimo da smo žene, da imamo pravo na ljubav i da naš život ne sme da se završi onog trenutka kada ostanemo bez partnera.

Da li si razmišljala o novoj ljubavi?

Prve dve godine bila sam potpuno isključiva. Govorila sam da je nemoguće da u moj život dođe neko drugi. Ipak, ne znamo šta nas čeka sutra i ne volim da kažem nikada.

Kroz udruženje žena koje vodim upoznala sam mnogo samohranih majki i čula različite priče. Mislim da je najvažnije da se eventualni novi partner uvodi u život deteta postepeno, da majka osluškuje njegove reakcije i razgovara sa njim.

Postoje deca koja će prećutati da nešto ne žele samo zato što žele da njihova majka bude srećna. Zato moramo biti pažljive", govori iskreno Ivana.

"Godinu i po dana sam se budila sa željom da što pre padne mrak"

Ivana je nakon svega prošla kroz tešku depresiju, a o tome je otvoreno govorila:

"Sve vreme sam bežala u posao. To je bio moj način da ne razmišljam o onome što se dogodilo.

Ljudi su me poznavali kao veoma veselu osobu. Radila sam kao animator, imala svoj program "Veseli čuperci" i bila sam neko ko zabavlja decu i roditelje. Gotovo niko nije mogao da zamisli da prolazim kroz tako težak period.

Mnogi su mislili da će proći nekoliko meseci i da ću se vratiti na staro. Međutim, kod mene je depresija trajala godinu i po dana.

Mislila sam da nikada više neću imati volju ni da se našminkam, ni da zapevam. Živela sam samo da preguram taj dan, a budila sam se sa najvećom željom da što pre dođe mrak. Najlepši osećaj bio mi je kada legnem u krevet i vidim da je napolju mrak.

Da li si potražila stručnu pomoć?

Jesam. Radila sam psihoterapije, razgovarala sa psihijatrima i borila se sa depresijom uz pomoć lekova.

Imam osećaj da su me u jednom trenutku dodatno umrtvili, ali ne mogu da znam šta bi bilo da ih nisam koristila. Nisam lekar i ne mogu da procenjujem da li bi mi bez njih bilo lakše ili teže.

Danas mi se javljaju žene koje prolaze kroz depresiju. Pokušavam da im pomognem, ali je to ponekad teško jer svaku njihovu priču ponovo proživljavam. I sama sam bila u situaciji da mislim da nikada neću izaći iz tog stanja.

Šta bi im poručila?

Da ne odustaju od sebe. Nekome će pomoći fizička aktivnost, nekome lekovi, nekome molitva, a nekome šetnja kroz šumu. Ne postoji jedan put koji odgovara svima.

Važno je da pronađemo ono što nama pomaže i da nastavimo, čak i kada mislimo da ne možemo", navodi Ivana.

"Kada me neko nazove udovicom, ja kažem: 'Ponovo dostupna'"

"Danas se borim sa pubertetom, ali je malo lakše. Odem u kafanu, zaigram, zapevam i smejem se. Volim život i volim da se smejem, to je oduvek bilo deo mene.

Kada me neko nazove udovicom, ja kažem: "Ponovo dostupna". Ljudi se nasmeju, a i ja danas na neke stvari gledam drugačije nego ranije.

Verujem da treba da živimo svaki trenutak jer ne znamo šta nas čeka sutra. Jednu veliku tragediju sam preživela, ali imam i dva dečaka koji nisu baš mirni. I suprug i ja bili smo energični, vozili smo motor, pa ne mogu da očekujem da će oni biti bubice.

Čeka nas još mnogo toga - izlasci, devojke i njihove buduće partnerke. Ali to je život. Važno je da živimo sada.

Ceo intervju sa Ivnaom pogledajte OVDE.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.