Brat i sestra su ušli u auto, ja sam ostala sama: Ispovest Milice kojoj je nasilje u porodici otelo detinjstvo

Životna priča ove hrabre žene svedočanstvo je o neverovatnoj ljudskoj snazi, otpornosti i sposobnosti uzdizanja iz najtežih životnih okolnosti. Obeleženo porodičnim nasiljem, ranim razdvajanjem od voljenog brata i sestre i odrastanjem u nemaštini i nestabilnosti, njeno detinjstvo bilo je neprestana borba za sigurnost. Uprkos dubokim ožiljcima i osećaju samoće koji su je pratili kroz formativne godine, ona nije dopustila da je trauma trajno definiše.

Umesto da poklekne pred težinom svoje prošlosti, Milica Čović iz Beške je crpela snagu, izgradivši danas sopstveni mir, zdravu porodicu i sigurnu luku uz supruga punog razumevanja. Ova priča nije samo prikaz pukog preživljavanja, već i snažna poruka o tome kako se iz teških trenutaka mogu roditi ljubav, hrabrost i nepokolebljiva odluka majke da sopstvenoj deci pruži bolji, srećniji i sigurniji život.

- Rođena sam u jednom malom, tada lepom mestu u Beogradu, na opštini Čukarica. Radi se o Rušnju. Tamo su živeli dobri ljudi, a nadam se da je tako i danas - započela je na početku naša sagovornica.

Kako nam je rekla, sećanja na taj period života su joj podeljena.

- Bilo je lepih trenutaka sve dok se u mom životu nisu dogodile određene stvari. Manje lepo je postalo kada su ti događaji počeli da utiču na moje društvo i školovanje. Bilo je jako malo lepog, a mnogo više ružnog. Nisam imala bezbrižno detinjstvo kakvo su imala druga deca - rekla nam je Milica definišući šta za nju znači reč "detinjstvo".

Trenutak koji je sve preokrenuo

- Dešavalo se svašta i ne znam odakle bih počela, ali je prelomni trenutak bio kada su moj brat i sestra morali da odu iz mog života. Dogodile su se teške stvari. Nismo imali skladan porodični život, što je rezultiralo očevim lošim postupcima prema nama. Iako je bio vredan čovek, bio je sklon alkoholu, što bi eskaliralo u situacije koje nijedna porodica ne bi smela da proživljava - kazala nam je ova mlada žena.

Kako su brat i sestra mlađi od nje, u Milici su videli neku ruku spasa i zaštite jer je vodila računa o njima odmalena.

- Vodila sam računa o njima iako smo svi tada bili mali. Majka je radila, a otac je radio privatno, pa sam često ostajala sama s njima kod kuće. Bila sam najstarija i međusobno smo se čuvali - rekla nam je i prisetila se kuće u kojoj su nekada živeli.

- Bilo je prilično haotično i dešavalo se mnogo ružnih stvari. Brat je imao pet godina, sestra sedam, a ja osam. Ipak, bilo je i trenutaka topline, najčešće kada bismo seli za sto nakon što majka pripremi ručak. Manje topline bilo je kada bi se otac vratio kući u alkoholisanom stanju. Nažalost, takvi se trenuci najviše pamte - sa suzama u očima nam je rekla Milica.

Seća se i igara sa svojim najmilijima.

- Lepe stvari bile su dečje igre s bratom i sestrom i odlasci na folklor koji sam jako volela. Takođe, pamtim zajednička okupljanja za rođendane. Nedavno sam na društvenim mrežama objavila fotografiju s našeg poslednjeg zajedničkog rođendana u detinjstvu. Sledeći put kad smo ponovo zajedno slavili, sestra je već punila 18 godina - kazala je sagovornica.

Ipak, desio se okidač koji je promenio njihove živote.

- Okidač je bilo nasilje u porodici. Mislim da je veliku ulogu u svemu odigralo i loše društvo u kojem se moj otac tada kretao. Koliko god neko bio dobro vaspitan, ako se nađe u lošem društvu koje ga povuče na dno, situacija može lako da eskalira u potpuno pogrešnom smeru.

Milica je priznala da je u kontaktu sa roditeljima, ali da posle svega ništa ne može da bude isto.

- Sa ocem sam u kontaktu. Prošle godine smo obnovili odnos jer sam mu odlučila dati šansu. Istu šansu pružila sam i majci, ali s njom danas nemam tako blizak odnos. Svako vodi svoj život i bori se sa svojim brigama. Ja sam svoj korak napravila; ko želi da bude deo mog života, tu je, a ko ne želi, nije - rekla nam je.

Sećanje na dan razdvajanja

- Bilo je jutro, u vreme kada socijalne službe obično obavljaju preuzimanje dece za odlazak u dom. Taj mi je događaj ostavio neizbrisiv ožiljak. Neizmerno volim svog brata i sestru i bili su mi sve. Najteže mi je palo to što su socijalni radnici, valjda kako bi im odvukli pažnju, doneli punu kesu slatkiša. Moju sestru su uspeli da zavaraju i ušla je u auto, ali moj mlađi brat nije. Na njega sam i danas posebno slaba jer je bio sitan i bolovao je od astme. Sećam se belog automobila u koji su ulazili i kako se brat ručicama grčevito držao za zadnji deo vozila. Tu sliku nikada neću zaboraviti. Kao majka, ne mogu ni da zamislim kako bi se moje dete danas osećalo da mu neko odvede brata. U tom sam trenutku ostala sama s majkom, bez ikoga s kim bih mogla da se igram, zagrlim ga ili podelim sobu - najviše je žalila Milica tog dana.

Zanimalo nas je i gde je u tom trenutku bio otac.

- Otac je zbog spomenutog događaja završio u zatvoru. On je dobio zakonsku kaznu i svako je morao da krene svojim putem - kratko nam je odgovorila.

Iako je bila dete od samo osam godina, Milica je preko noći odrasla i bila svesna situacije u kojoj se nalazi i kroz kakve trenutke prolazi porodica.

- Bila sam svesna svega. Brzo sam odrasla, i mislim da me je majka zadržala uz sebe, a njih pokušala da zaštiti odlaskom u dom, jer je znala da ću ja to moći da izguram s njom. Ne sećam se tačno kako sam podnosila tu svakodnevicu jer su se stalno ređale nove teške situacije. Život se nakon toga brzo odvijao i doveo me do onoga gde sam danas.

Život sa majkom je, kako je Milica rekla, bio jako izazovan.

- Majka je prvo ostala sama, a zatim je pronašla novog partnera i započela život s njim, ali ponovo je naišla na pogrešnu osobu. Opet sam prolazila kroz loše situacije. Sećam se da sam već u trećem ili četvrtom razredu osnovne škole tokom raspusta išla u voćnjake da berem višnje. Nismo primali alimentaciju, ili je otac nije ni plaćao, ne mogu sad da tvrdim, pa sam morala da radim kako bih sebi obezbedila odeću, obuću, ranac i knjige. Kupovali smo kod Kineza jer nismo mogli da priuštimo sportsku obuću i odeću, što je većini druge dece bio standard - prisetila se teškom detinjstva ova mlada žena.

Kako je poznato da deca znaju da budu okrutna, Milica je osetila na svojoj koži.

- Kad smo se preselili na Panoniju kod majčinog novog partnera, tamošnja deca nisu puno znala. Međutim, u sredini gde sam odrastala pre toga bilo je svega - od maltretiranja do nazivanja ružnim imenima, jer su neki detalji našeg porodičnog života završili u novinama. Često nisam imala ni za školsku užinu. Priznajem da sam ponekad lagala vršnjacima samo kako bih dobila malo pažnje i kako bi se neko družio sa mnom. Deca znaju da budu okrutna prema onima koji imaju manje od njih, i iskreno se nadam da će se to jednog dana promeniti - rekla nam je sagovornica ne krijući suze u očima kada se priseti života kakav je nekad vodila.

Međutim, posle svega nije izgubljena toplina u odnosu između brata i sestara.

- Odnos je bio odličan. Iako smo znali da se posvađamo kao i sva deca, uvek smo se držali zajedno. Sestra je rođena s poteškoćama u razvoju, brat je imao astmu, a i ja sam imala zdravstvenih problema, pa smo jako pazili jedni na druge. Igrali smo se žmurke, kuvara, svuda smo se penjali. Pre nego što su roditelji dogradili kuću, živeli smo u starom objektu bez tekuće vode, pa smo vodu za kupanje morali da grejemo na smederevcu. Kasnije smo dobili svoju sobu. Znali smo da razgovaramo pre spavanja, a brat i sestra su me često pitali zašto tata viče, a mama plače. Ne sećam se kako sam im tada odgovarala - kazala nam je.

Ipak, priznala nam je i šta joj je najteže bilo u odrastanju bez njih.

- Najteže mi je padala ta samoća. U društvu bi se druga deca uvek mogla osloniti na stariju braću ili sestre ako bi došlo do sukoba, a ja nisam imala nikoga ko bi me branio. Morala sam od malih nogu da se borim sama za sebe. Bilo mi je teško što ne rastemo zajedno, što ne slavimo rođendane i što smo se izuzetno retko viđali. Tek posle puno vremena dobili su dozvolu iz doma da tokom raspusta dođu kod nas na nekoliko nedelja. Zbog tog izgubljenog zajedničkog vremena naš odnos danas nije toliko dubok kakav bi bio da smo skupa odrastali.

U jednom trenutku je i sama Milica rešila da stavi tačku na život sa majkom te je napustila kada je imala 16 godina.

- Situacija je u jednom trenutku ponovo eskalirala. Išla sam u srednju školu u Beogradu kada je majka prekinula vezu s tim čovekom i vratila nas u Rušanj. Vladala je velika nemaština, ponekad nismo imali ni za hranu, majka se razbolela, a u međuvremenu je 2010. godine rodila još jednog sina. Moja majka se zaista borila za nas, ali mislim da je taj težak život ostavio traga na njoj, pa se ponovo povezala s pogrešnim partnerom. Zaljubila se do te mere da je sve drugo stavila sa strane. Shvatila sam da više ne želim da učestvujem u takvom životu i da mi je potrebna zdravija okolina. Lično, nikada ne bih svoju decu stavila u drugi plan zbog bilo kakvog partnera - pojasnila je trenutnu situaciju i dotakla se svoje dece ističući da svako od nas ima izbor kako da se postavi u određenim situacijama i da ono što je njena majka uradila, Milica ne podržava.

Prvi susret sa bratom i sestrom

- Kad sam odlučila da odem od kuće, jedina želja bila mi je da odem tamo gde su oni. Otišla sam u Centar za socijalni rad na Čukarici i prijavila situaciju, o čemu majka nije znala ništa jer je mislila da sam u školi. Iako su u Centru u početku bili oprezni s mojom pričom, ubrzo su sve proverili i došli po mene. Susret s bratom i sestrom bio je predivan, potrčali smo jedni drugima u zagrljaj. Oni su saznali tek dan ranije da dolazim i nisu mogli da veruju. Dočekali su me raširenih ruku, iako do danas ne znaju celu priču o tome zašto sam zapravo došla kod njih, a nisam im to ni htela previše objašnjavati. Na kraju su nas smestili u istu vaspitnu grupu pa smo provodili svaki trenutak zajedno, nastojeći da nadoknadimo sve izgubljene godine.

Najduži period da se Milica seća da se nije videla i čula sa mlađim bratom i sestrom je tri godine.

- Obično bi prva rečenica nakon toliko vremena bila: "Gde si, seka." U tim se trenucima jednostavno izgubite. Ne znate kako da započnete razgovor jer ste dugo vodili potpuno odvojene živote i niste upućeni u to šta oni vole i čime se bave. Danas smo u kontaktu, trudimo se da budemo tu jedni za druge i danas imamo mnogo češći kontakt nego ranije - rekla nam je sagovornica.

Milica je dans udata žena i ostvarena je kao majka. Priznala nam je da joj je suprug prva prava sigurna luka u životu.

- On je čovek koji duboko razume sve što sam prošla i ima neverovatno puno strpljenja sa mnom. Imala sam u prošlosti osoba za koje sam pogrešno mislila da će mi biti oslonac, ali tek je on moja prava sigurna luka. Zahvaljujući njemu postala sam bolja osoba. O svemu razgovaramo, sve planiramo i gradimo zajedno. Da nisam upoznala njega i da sam opet naletela na pogrešnu osobu, ko zna u kom bi smeru moj život otišao - rekla je sa osmehom na usnama.

Ipak, iako je sigurna da je pronašla svoju sigurnu luku, bila je nesigurna u početku odnosa i na to kako će on reagovati na život koji je vodila i kakvu porodicu ima.

- Plašila sam se kako će da reaguje. Ipak, uvek sam bila potpuno otvorena i igrala otvorenih karata jer nisam želela nekoga ko će se sutra predomisliti kad sazna istinu. Kad me sadašnji suprug zaprosio, zamolila sam ga da prvo sednemo i ozbiljno razgovaramo. Rekla sam mu da, ako se ženi mnome, ženi se za ceo život. Ne pristajem na razvode čim dođu problemi i ne udajem se samo da bih imala status udate žene, već tražim životnog saputnika s kojim ću deliti i dobro i loše - iskreno je rekla Milica.

U braku su dobili dva sina - stariji je krenuo u predškolsko, a mlađi ima sedam meseci. Iako su mali da bi shvatili bilo šta o okrutnosti života, Milica je spremna da zajedno sa suprugom radi na tome da ih vaspitaju tako da budu uvek složni i da mogu da se oslone na roditelje.

- Dala sam sebi čvrsto obećanje da on neće proživeti ni trunku onoga što sam ja morala da prođem. Kad sam ga uzela u naručje, rekla sam mu: "Majkino, u sigurnim si rukama. Dobro mi došao." Oduvek mi je najveća želja bila da stvorim zdravu porodicu u kojoj nema trzavica, stalnih selidbi, kofera i svađa. Presrećna sam što sam u tome uspela. Mlađi sin ima tek sedam meseci, ali sa starijim, koji ima šest godina, puno razgovaram. Učim ga da ne bude sebičan, da ne bude nasilan, već da bude dobar drugar koji će uvek priskočiti u pomoć. Trudim se da ga naučim i da ceni vrednost stvari koje dobija. Kako suprug i ja u detinjstvu nismo imali ništa, slabi smo na decu pa im ponekad pružimo i više nego što bi trebalo. Ipak, redovno ga učim da poštuje ono što ima i da ništa ne pada s neba, nego se u životu mora stvoriti s vlastitih deset prstiju - rekla nam je.

Priznala nam je sagovornica i da njena primarna porodica viđa njenu decu, te da znaju i za drugu baku i deku.

- Majka je mog prvog sina videla tek kada je napunio pet godina, a otac ih viđa i povremeno prespava kod nas. Smatram da svakome treba dati drugu šansu, nezavisno od prošlosti i loših uspomena. Ako osoba pokaže iskreno kajanje i želju da bude prisutna, ne treba to uskraćivati. Želim da moja deca znaju i osete da imaju babu i dedu, a na njima je da odluče koliko će aktivno učestvovati u njihovim životima - rekla je.

To što se ostvarila kao majka za Milicu je jako značajno jer smatra da može bolje da vaspita svoju decu i usmeri ih u pravom smeru.

- Majčinstvo me je dosta oblikovalo. Verujem da bez takve prošlosti danas ne bih bila ovoliko uporna, vredna i odlučna u ostvarivanju svojih snova. Kada te život tako udari, imaš dva izbora: da poklekneš ili da ustaneš. Ja sam izabrala da ustanem - odlučno je odgovorila.

Ko je Milica danas?

- Još uvek radim na sebi, ali sam velikim delom ostvarila to što sam želela. Danas sam ostvarena majka i supruga. Ispunjena sam, srećna, živim u mirnom domu bez stresa i trzavica. I dalje imam planove i ciljeve, ali mogu reći da sam snažna žena koja je uspela mnogo toga da postigne - rekla nam je ova hrabra i odvažna žena.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.