Marina je bežala sa fizičkog, svi su se smejali kad nije mogla da se popne - a onda je stigla dijagnoza

Marina je još kao dete osećala da sa njenim telom nešto ne funkcioniše kako treba. Sa samo sedam godina nije mogla da drži korak sa ostalom decom na časovima gimnastike. Namerno bi kasnila, samo da izbegne naporne fizičke vežbe. Tokom osnovne škole, situacija se pogoršala – trčanje je za nju bilo nepremostiva prepreka.

– Otišla sam kod nastavnika fizičkog i rekla: „Znam da zvuči čudno, ali svaki put kad trčim, ostanem bez daha i zavrti mi se u glavi, kao da ću pasti u nesvest.“ On je pozvao još jednog kolegu i obojica su se nasmejali. Rekli su mi da preterujem, priseća se Marina Džouns.

Ni kod kuće nije nailazila na razumevanje – govorili su joj da je „van forme“ i da treba više da vežba. Međutim, što se više trudila, simptomi su postajali izraženiji. Umor, vrtoglavica, kratak dah – sve je vodilo ka jednom ishodu: izolaciji. Počela je da izbegava druženja i fizičke aktivnosti, a u školi je čak fingirala povredu kako bi izbegla časove fizičkog.

Telo je konačno reklo „dosta“

Tokom porodične posete sestri u Džordžiji, Marina je pokušala da se popne uz brdo – i srušila se. U nesvesti je ležala na trotoaru, dok su oko nje paničili članovi porodice i prolaznici.

Majka je odmah zakazala pregled kod porodičnog lekara. Tada je Marina prvi put otvoreno ispričala sve što je godinama krila – o izbegavanju stepenica, izolaciji i umoru koji je osećala svakodnevno. Lekar ju je saslušao pažljivo i rekao rečenicu koju neće zaboraviti:

– Ako sve ovo radiš da bi izbegla stepenice, to nije gluma. To je alarm – nešto zaista nije u redu.

Naručio je snimanje grudnog koša. Rezultat: srce gotovo dvostruko veće od normale.

Prva dijagnoza – i prvi šok

Samo nekoliko dana kasnije, usledio je telefonski poziv koji joj je promenio život. Imala je plućnu hipertenziju – retku, ali ozbiljnu bolest koja pogađa arterije u plućima i desnu stranu srca. Stanje koje, bez lečenja, dovodi do srčane insuficijencije.

– Pitala sam mamu: „Da li ovo utiče na dužinu života?“ Pogledala me je i rekla: „Pa…“ To je bio trenutak kada sam znala da je ozbiljno.

Iako su joj savetovali da ne gleda po internetu, nije odolela. Prvo što je pročitala bilo je: „Očekivani životni vek: pet godina nakon dijagnoze.“ Imala je 16 godina.

Terapija koja boli, ograničava – i spasava život

Jedan od prvih tretmana bio je neprekidna terapija lekom Remodulin, pomoću pumpe koja se nosila na telu i davala lek 24 sata dnevno. Igla se nalazila pod kožom, a zamena igle i nuspojave bili su nepodnošljivi.

– Bila sam u bolovima gotovo neprekidno. Ruka bi mi toliko natekla da niko nije mogao da je dodirne.

Pored toga, lice joj je postalo crveno i iziritirano, što joj je dodatno narušavalo samopouzdanje. Najgore od svega? Nije smela da pliva. A upravo je more za nju bilo utočište.

Nada u operaciju – i odluka da se bori

Nakon godina borbe i potpunog fizičkog i emocionalnog iscrpljivanja, sa 22 godine stanje joj se pogoršalo. Jedva je uspevala da iz automobila dođe do učionice u školi za estetičare. Posle rutinskog eho pregleda, lekar joj je saopštio: „U srčanoj ste slabosti.“

Na sledećem pregledu, pulmolog joj je rekao: „Vreme je. Ako želiš transplantaciju, moramo odmah da započnemo proceduru.“

I tako je krenuo proces ulaska na listu za transplantaciju pluća – testiranja, analize, psihološke evaluacije. I čekanje.

„Da li hoćeš nova pluća?“ – pitanje koje je promenilo sve

Prvi poziv je bio lažna uzbuna – pluća nisu bila pogodna. Drugi je stigao rano ujutru. Medicinska sestra joj je rekla opušteno: „Hej Marina, hoćeš nova pluća?“

Operacija je počela ubrzo – trajala je osam sati. Marina je bila na ECMO mašini, koja preuzima rad srca i pluća dok se telo oporavlja. Nakon buđenja, nije usledio magični trenutak olakšanja.

– Očekivala sam da ću odmah udahnuti „novim“ plućima, ali osećaj je bio kao da mi je grudni koš zapaljen. Nisam mogla da dišem, da se pomerim, da pričam.

Usledila su četiri dana halucinacija i dezorijentacije – ICU delirijum. Tek tada počinje oporavak: sedenje, hodanje, gutanje, pričanje – sve iz početka.

Život posle transplantacije: 30 lekova, karantin i – TikTok

Po izlasku iz bolnice, Marina je imala strogi režim – dnevno praćenje vitalnih parametara, imunološka terapija, zabrana boravka u javnosti godinu dana.

U izolaciji, počela je da snima videe o svom iskustvu i kači ih na TikTok. Isprva stidljivo, zbog promena na licu. A onda su stigle poruke. Ljudi iz celog sveta, koji su prošli slično, slali su joj reči podrške. I publika je rasla.

Danas ima više od 650.000 pratilaca. Govori o transplantaciji, ali i o običnim stvarima – kafama, humoru, sitnicama iz svakodnevnog života.

– Nisam htela da budem „devojka sa operacijom“. Htela sam da budem ja.

Novi život, nova pravila – i nova snaga

I dalje ima strogi režim. Uzima lekove koji sprečavaju odbacivanje organa, nosi SPF svakog dana, izbegava sirovu hranu, ne jede zelenu salatu iz restorana, ne pije vodu iz slavine.

– Moj imunitet je praktično na odmoru, šali se.

Ipak, sve to joj je – vredelo. Prošlog leta je sama otputovala na Kajmanska ostrva.

– Nikada nisam mislila da ću to moći. Nekada sam stalno nosila kiseonik, paničila zbog srčanih udara… A sada sam na plaži. Sama. Živa. Srećna.

– Da mogu da porazgovaram sa sobom iz prošlosti, rekla bih joj: „Biće teško. Bićeš uplašena. Ali jednog dana, osetićeš vetar na licu i znaćeš – sve si izdržala. I sada si slobodna.“

(Ona.rs/People)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.