Goran je na stepenicama u Barseloni upoznao prelepu Brazilku – i odmah znao da je to ljubav njegovog života

Postoje susreti koje planiramo mesecima, putovanja za koja skupljamo novac, vreme i snagu. Postoje mesta koja biramo pažljivo, hotele koje pretražimo do besvesti, izlete koje unapred rezervišemo.

I postoje susreti koji se dogode... na pokretnim stepenicama. U prolazu. U sekundi. U dahu.

Baš tako, slučajno i neočekivano, Beatriz Alvez iz Brazila srela je Gorana iz Srbije u Barseloni. Dve godine kasnije — ona živi u Beogradu, uči srpski, naručuje kafu na jeziku koji još uvek ume da je zbuni, a on joj sa strpljenjem objašnjava razliku između "kuće" i "kuče" dok zajedno osvajaju Tik Tok.

A sve je počelo jednim pogledom. I jednim korakom niz stepenice.

Barselona, julski dan, jedno „ćao“ bez reči

Bila je u prolazu. Doslovno. Putovala je sa drugaricama, menjale su autobuse, vukle kofere i tražile vodu po vreloj stanici. On je dolazio iz Valensije, poslovno, umoran, zamišljen, sa rancem na jednom ramenu.

Ona se pela uz pokretne stepenice. On je silazio. Ili je bilo obrnuto – danas to više nije ni važno.

Važno je ono što se desilo kad su se pogledi sreli. Njegov je bio topao i radoznao, njen blago začuđen, ali nasmejan. I dok je stajala i smešila se, Goran je napravio ono što se u romantičnim filmovima zove „moment kada znaš“.

Potrčao je niz stepenice. Da je stigne. Da joj kaže — nešto. Bilo šta. Ili da samo stane pored nje.

I stao je. Upoznali su se bez zajedničkog jezika. Bez plana. Bez garancije.

Ali sa osećajem koji se ne može prevesti.

Venčanje pod srpskim suncem i jedna haljina koja je prešla okean

Ljubav ih je vodila kroz mesece poruka, poziva i poseta Nisu znali kako će, ali su znali da moraju da pokušaju.
Pandemija im je ubrzala odluke — sve je bilo jasno. Ljubav ne čeka.

Venčali su se u Srbiji, u jednostavnoj ali dirljivoj ceremoniji, pred prijateljima iz oba sveta. Ona je nosila belu haljinu, on je imao svedoke koji ne govore portugalski ali su znali da stisnu ruku i kažu "bravo, brate".

Bilo je i domaće rakije i brazilskog kolača. I mešavine jezika, muzike, emocija - a nekako su uspeli da se uklope sa svim razlikama.

Beatriz sada živi u Beogradu — i priča srpski (skoro)

Svaki dan je kao školski čas, ali pun ljubavi. Beatriz uči srpski iz aplikacija, sa televizije, iz Goranovih objašnjenja, i iz pogrešaka koje zna da je nasmeju.

Goran stalno objašnjava razliku između ‘č’ i ‘ć’, ali još uvek, kad kažem ‘kuče’, ne zna da li je pomenula kuću ili psa.

U kafiću pokušava da naruči bez engleskog. Kaže: „Jedna kafa, molim vas.“ Ljubazno. Ponekad pogreši. Ponekad se zbuni. Ali nikad ne odustane.

A Goran? Uči portugalski. Sporije nego što bi Beatriz volela, ali uči. Sigurno dovoljno da udeli poneki lep kompliment.

Žive običan život. I neobičnu ljubav.

Ujutru kuvaju kafu zajedno — tursku i onu iz presa. Pomešaju. On joj ispravlja padeže, ona njega natera da vežba portugalski akcenat.
Vikendom idu na Kalemegdan ili na Adu. A obilaze i srpske predele.

Za godišnjicu su otišli nazad u Barselonu. Na isto mesto. Na iste stepenice. Snimili su video, nasmejani, dok pokazuju gde su prvi put videli jedno drugo.

„Za nas je to najvažnija atrakcija Barselone. Ni Sagrada ni more, ni Ramblas — samo te stepenice. Tu je sve počelo.“

Ljubav koja se prevodi pogledom

Beatriz i Goran ne govore savršenim jezicima jedno drugog. I dalje imaju nesporazume. I dalje se ponekad ne razumeju odmah.
Ali ne moraju.

Oni se prevode pogledom. Rečenicom bez kraja. Rukom na leđima dok hodaju. Smehom kad pogrešiš "kuča" umesto "kuća".

Njihova ljubav nema jezičku grešku. Jer ljubav, kad je prava, i kad je jednostavno — tvoja, ne traži prevod. Samo korak. Možda niz stepenice.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.