Enco Ferari: Život su mu obeležili gubitak sina, cvetanje imperije i tragedija koja je potresla Italiju

On je sinonim za uspeh na trkačkoj stazi i luksuz na putevima.

Međutim, postojala su i neka druga vremena, kada su legendarni vlasnik čuvenog automobilskog brenda Enzo Ferari i njegova kompanija "Ferari" bili u slobodnom padu ka kobnoj sudbini. Pa iako je Ferari danas jedan od najprepoznatljivijih brendova u automobilskom svetu, sa više od 13.000 prodatih luksuznih automobila samo tokom 2022. godine - na njihovom putu uspeha bilo je mnogo poteškoća.

Upravo je ovaj turbulentni deo istorije italijanskog proizvođača automobila u fokusu novog filma "Ferari", u kome glavnu ulgou ima Adam Drajver. Penelope Cruz glumi Ferarijevu ženu Lauru, a Šejlin Vudli njegovu ljubavnicu Linu Lardi. Ovaj film, koji je ponovo stavio u fokus javnosti osnivača brenda Ferari dobio je sedmominutnu ovaciju nakon premijere na Venecijanskom filmskom festivalu krajem avgusta, a sada je uvršten u uži izbor za Oskara za zvuk, šminku i frizuru.

Radnja filma smeštena je u 1957. godinu i pokriva period kada se Ferarijev lični i poslovni život praktično ruše usled saznanja da očekuje dete sa ljubavnicom dok mu kompanija galopira ka bankrotu. Neustrašiv, Ferari se okreće pobedi u trci "Mille Miglia" 1957. godine, koja se prostire na 1.000 milja ulica Italije, u nadi da će upravo to biti blagodat koja je potrebna njegovoj kompaniji.

Tako deluje u filmu. U stvarnosti, međutim, ovaj događaj samo još više doprinosii previranju u Ferarijevom životu. A evo šta "Biography.com" piše o čuvenoj tragediji koja se tada odigrala iza volana i unutar automobilske imperije.

U svojoj knjizi iz 2009. "Vozi kao vrag: Ford, Ferari i njihova bitka za brzinu i slavu u Le Manu", novinar A. J. Baime piše da je Enco - rođen 18. februara 1898. u Modeni, Italija - izgubio oca i brata kada su preminuli od gripa usred Prvog svetskog rata. Kako je tada ostao bez novca i bio relativno neobrazovan, oslonio se na talenat za popravku stvari, posebno automobila. Postao je mehaničar i vozač za "Alfa Romeo" 1923. godine, a do 1929. osnovao je tim "Scuderia Ferrari", koji je postao trkački odsek ove kompanije.

Tokom 1923. godine oženio se Laurom Garelo, sa kojom je dobio sina-jedinca, Alfreda, koji je u januaru 1932. dobio ime Dino. Prema Baimeu, rođenje njegovog sina je podstaklo Ferarija da se odrekne učešća u trkama i motivisalo ga da izgradi nasleđe koje će trajati daleko duže od njegovog života.

"Alfa Rome" je napustio 1939. godine i odlučio da investira u sopstvenu kompaniju za proizvodnju automobila. Tada je osnovao "Avio Costruzioni" u Modeni i proširio svoje poslovanje na proizvodnju alatnih mašina sa fabrikom u Maranelu za vreme Drugog svetskog rata.

Odmah po završetku sukoba, ponovo se okrenuo trkama. Njegov prvi automobil debitovao je u maju 1947. godine i pobedio u trci u roku od dve nedelje. Posle pobede u trci "24 sata Le Mana" 1949. godine, potražnja za Ferarijima je porasla širom Evrope. Kompanija je odmah uvidela svoju šansu i počeli su da proizvode putničke autmobile, a prvi su stigli u Sjedinjene Države već u junu 1949. godine.

Međutim, iza kulisa uspešnoj biznisa, Ferarijev lični život je bio manje ružičast. Iako je bio veoma odan otac Dinu, nije gajio istu lojalnost i prema braku. Imao je nekoliko afera, a razvod nije bio legalan u Italiji do 1970. Sa Lardijevom je počeo da se viđa još tokom 1920-ih, i ostao u vezi - decenijama. Tokom 1945. dobili sina, a zbog "skandalozne" prirode njihove veze, vanbračni sin Pjero nije bio javno priznat kao Ferarijevo dete sve do Lorine smrti 1978. godine.

Gubitak sina Dina

Za sve to vreme Enzo je nastavio da sanja o trkačkoj slavi. Do neizrecive lične tragedije koja je poljuljala budućnost njegove kompanije. Ferarijev svet se raspao u junu 1956. kada je njegov sin Dino, sa kojim je delio neraskidivu vezu, sa svega 24 godine - preminuo.

U ranim tinejdžerskim godinama, Dino je počeo da pati od čudnih bolesti. Doktori su mu dijagnostikovali mišićnu distrofiju, mada neki istoričari tvrde da je možda imao leukemiju ili čak sifilis, koji je dobio od majke pri rođenju. Do 1955. nesrećni momak je postao vezan za krevet, jer su mu svi mišići bili ukočeni, a bubrezi otkazali. Enzo je sve vreme vodio pomne beleške o stanju svog sina, praveći grafikone koji su pratili njegov kalorijski unos i stanje diureze.

Sinovljena bolest nije sprečila automobilskog magnata da dogura Dina do mesta šegrta za pravljenje automobila. Dino je stekao diplomu inženjera, naučio engleski i imao svoju kancelariju odmah pored očeve. Čak tokom najgorih zdravstvenih dana voleo je da razgovara sa vozačima i inženjerima iz "Ferari" tima. Navodno je pomogao ocu i inženjeru Vitoriu Janou da dizajnira revolucionarni trkački motor od 1,5 litara, i to na samrti.

Nakon Dinove smrti 30. juna, Enco je u svoju beležnicu napisao reči: „Igra je izgubljena“.

U svojoj kancelariji u fabrici, postavio je portret svog sina iznad zidne lampe kao da gradi svetilište i vremenon je postao veoma povučen i otuđen od Laure. Shrvan bolom, tvrdio je da trke više nemaju smisla i da će ih se potpuno odreći, ali se za svega šest meseci - predomislio.

Već u decembru 1956. okupio je tim za Gran Pri, koji je činilo sedam trkačkih zvezda iz celog sveta i svu svoju nadu u život investirao je u trku "Mille Miglia".

Tragedija u Mille Miglia

Ferarijev automobil i jeste pobedio u ovoj drumskoj trci, ali uz strašnu cenu. Tog 12. maja 1957. vozaču Alfonsu de Portagu, voljenom španskom aristokrati i šampionu u bobu koji je vozio za "Ferari", pokvarila se guma u ​​ruralnom selu Gidizolo.  U nesreći, njegov automobil je udario u telefonski stub i skrenuo u gomilu gledalaca pre nego što je ostao u jarku.

Udar je na licu mesta ubio de Portaga, poginuo je i suvozač Edmund Nelson, kao i devetoro gledalaca trke - uključujući petoro dece. Novine su koliko sledećeg dana štampale naslove u kojima su pozivali na ukidanje trke, koja je bila glavna italijanska atrakcija tri decenije.

Enzo je tada optužen za ubistvo iz nehata i "nanošenje teških telesnih povreda iz nemara", a novine su navodile da je koristio trkačke gume koje nisu bile opremljene da izdrže brzine njegovih automobila. Iako je proglašen nevinim, saga će nastaviti da proganja Ferari i njegov tim godinama jer je i u narednim godinama više vozača umrlo, poput Luiđija Musa i Pitera Kolinsa 1958. i Volfganga fon Tripsa 1961. godine.

Skoro svi trkački automobili su tada bili nesigurni jer su postajali sve lakši i lakši, a ideja o vezovanju pojasa - smatrana je nemuževnom. No, Ferari je smatran "najbezumnijim" vođom tima.

- Kada vozite za "Ferari", idete samo u jednom pravcu: ka toj maloj kutiji ispod zemlje - rekao je rivalski vozač Hari Šel 19590.

I on je umro svega godinu dana kasnije, dok je trenirao za trku na britanskoj stazi Silverstone.

Pa iako se film fokusira na jednu od najopterećenijih godina u Ferarijevom životu, njegova priča je bila daleko od kraja. Pod utiskom da ga je država izdala žigosavši ga kao ubicu, ponovo je zapretio da će prestati sa trkama. Ali je, još jednom, poklekao.

Ferari posle 1950-ih

Do 1961. godine, Ferarijev trkački program je uspostavio dominaciju, osvajajući šampionate u Formuli 1 i Svetsko prvenstvo u sportskim automobilima. Međutim, talas nezadovoljstvo sada je dolazilo iza fabričkih zidova u Maranelu. Navodno, frustriran Laurinim angažovanjem u poslovima kompanije, kao i lošim publicitetom povodom smrti svakog vozača, dugogodišnji menadžer prodaje Ferarija, Đirolamo Gardini, zapretio je da će da napusti fabriku.

Ogorčeni Enco ga je preduhitrio i otpustio, zajedno sa glavnim inženjerom Karlom Čitijem. U paketu je najurio i lidera u razvoju eksperimentalnih sportskih automobila Đota Bizarinija i nekoliko drugih, što su mediji nazvali "Pobuna palate" i ocenili kao potencijalno fatalan udarac, za koji se ispostavilo da je ipak bio prikriveni blagoslov za Ferari.

Angažovanje novog inženjera Maura Forghierija i dizajnera karoserije Sergia Scaglietia bio je pravi pogodak, jer je ovaj napravio novi 250 GTO, koji je postao jedan od najpoznatijih sportskih automobila u istoriji. Paralelno Ferarijev uspeh na stazi se nastavio, a spajanje 1969. godine sa "Fijatom", koji je tada kupio 50 odsto akcija, pomoglo je finansijskoj stabilizaciji kompanije.

Enco je dao ostavku na mesto predsednika 1977. i umro 11 godina kasnije, a njegov sin Pjero preuzeo je kontrolu nad preostalim udelom svog oca. On je i danas potpredsednik i deset odsto vlasnik kompanije.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.