Prvo je bio moler, pa sudski izvršitelj, tri puta je pao upis na Akademiju, a onda je postao VALTER!

Na današnji dan rođen je čovek koji nije glumio junake – on ih je živeo. Velimir Bata Živojinović bio je lice epohe, simbol Jugoslavije i jugoslovenske kinematografije koja je verovala u ideale, u narod, u borbu i u čovečnost. A iza kamere? Bio je mnogo više od legende.

Da li znate da je Bata Živojinović prvo bio moler, pa opštinski izvršitelj? Da se u glumačku akademiju upisivao tri puta? Da je snimao čak 10 filmova godišnje, da je bio miljenik Kine i da se u šali zvao „Jugoslovenski Džon Vejn“?

A da se, kad su mu amputirali nogu, šalio s lekarima i tražio da mu donesu harmoniku – jer „nije kraj dok se ne odsvira poslednja pesma“?

Ovo nije tekst o filmu. Ovo je tekst o životu koji je bio film, o čoveku koji je iz svog tela i glasa istesao priče koje se i danas pamte, citiraju, vole.

Bele ruke, ali crna stvarnost: Detinjstvo u begu

Velimir Živojinović rođen je 5. juna 1933. godine u Koraćici, nadomak Mladenovca. Iako danas njegovo ime odzvanja glamurozno, detinjstvo mu nije bilo ništa slično.

Sa svega 11 godina, beži od rata i ustaša sa majkom i sestrom, dok im otac ostaje u logoru. Preživljava glad, logore, izgnanstvo. U Smederevu radi kao moler, stolar i nosač, da bi pomogao porodici. Kažu da je već tada imao pogled koji se ne zaboravlja – tvrd, ali ne hladan. Dubok, ali ne zatvoren.

Glumačka akademija – treća sreća

Batu su iz Pozorišne akademije dva puta odbili. Treći put su ga primili, ali su mu rekli: „Imaš dobru fizionomiju, ali nisi za glumu.“

Ubrzo su zažalili zbog te rečenice.

Uprkos svemu, Bata počinje da niže uloge, prvo manje, pa snažnije – da bi u narednim decenijama postao lice jugoslovenskog filma. Njegov talenat nije bio školovan, ali je bio instinktivan, snažan, magnetičan.

Valter, Kozara, Sutjeska: Epopeja jednog naroda – i jednog glumca

Za mnoge, on je bio Valter, nepokolebljivi borac iz "Valter brani Sarajevo". Za druge – znojni, hrabri partizan iz „Kozare“, „Sutjeske“ i „Bitke na Neretvi“. Neki ga pamte po likovima razočaranih radnika, kafanskih filozofa, lokalnih bitangi sa dušom.

Uloga koja ga je najviše obeležila – Valter – postala je kultna u Kini, gde su ga zvali „Val-ta“ i smatrali herojem.

U jednom intervjuu rekao je:

„Bio sam u Kini poznatiji nego Mao Cedung. I ne preterujem.“

Iza kamere – borbe koje nisu snimljene

Njegov privatni život bio je daleko tiši, ali ne i manje snažan. Sa suprugom Julijanom, Lulom, bio je 52 godine u braku. Kada joj je rekao da je glumac, ona mu je odgovorila:

„Pa dobro, ako si glumac, samo da ne glumiš kod kuće.“

Bata ju je voleo do poslednjeg daha. Godinama su živeli u stanu na Banovom brdu, skromno, nenametljivo. Kada su se venčali crkveno, to je bila njegova tiha pobeda nad vremenom.

Bolest, amputacija i humor koji ne umire

Pred kraj života, Bata se suočio s teškim dijabetesom, koji je doveo do amputacije noge. I tada, umesto očaja, bira šalu. Kada su mu lekari saopštili šta ga čeka, rekao je:

„Skinite je, samo nemojte da omašite stranu!“

I dok su drugi plakali, on se smejao. Njegova hrabrost nije bila lažna. Nije bila filmska. Bila je autentična.

Politički angažman: Mandat koji nije želeo

Bata je bio i narodni poslanik, čak i kandidat za predsednika 1990-ih, što je danas manje poznato. Nikada nije voleo politiku, ali ju je shvatao kao „dužnost prema narodu“. Ipak, rekao je da bi radije bio na snimanju nego u Skupštini.

Smrt legende – i večnost na ekranu

Bata Živojinović preminuo je 22. maja 2016. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, uz počasni plotun.

Ali Bata nije tamo.

On je u kadrovima filmova, u rečenici „Valter brani Sarajevo“, u izrazu lica kad padne bomba, kad pogleda ženu, kad pruži ruku detetu.

On je – deo kolektivnog sećanja.

Najmanje poznat detalj: Bata i čitanje govora Gavrila Principa

Jedna od najmanje poznatih priča je da je Bata godinama nosio rukom prepisan tekst govora Gavrila Principa sa suđenja, koji nikada nije održan pred publikom. Verovao je da bi taj monolog bio njegova najveća uloga, i vežbao ga je u tišini. Nažalost, nikada nije ekranizovan.

To je bio Bata – uvek spreman, čak i kad ga niko ne zove.

Zbog čega ga i dalje volimo?

Zato što nije bio nedodirljiv. Zato što je bio narodan. Zato što je bio onaj glas u kafani, onaj pogled u rovovima, ona tišina kad više nema šta da se kaže.

Zato što je govorio: „Znaš šta je gluma? To kad ćutiš, a publika zna šta osećaš.“

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.