Pesnik željan ljubavi, životom ranjen: Nisu mu dali da voli ovu ženu, pa i ona doživela nesrećnu sudbinu

Branko Radičević, rođen kao Aleskije Radičević 1824. godine u Slavonskom Brodu, poticao je iz porodice koja je negovala kulturu i obrazovanje. Otac mu je bio Teodor Radičević, činovnik i prevodilac književnih dela sa nemačkog jezika, poznat po prevodu Šilerove drame "Viljem Tel". Očeva delatnost ukazuje na intelektualno okruženje u kome je Branko odrastao.

Njegova majka, Ruža Radičević, bila je ćerka bogatog vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pored Branka, imali su još dvoje dece: sina Stevana i ćerku Amaliju, koja je, nažalost, preminula sa dve godine. Porodica je imala dobre uslove, ali su ih tiške životne okolnosti takođe pratile.

Početak školovanja i stvaralaštva

Preselio se u Zemun 1830. godine, gde je završio osnovnu školu, a potom je nastavio školovanje u Sremskim Karlovcima i Temišvaru. Njegovo obrazovanje u Sremskim Karlovcima imalo je značajan uticaj na njegov književni razvoj.

Branko je rano pokazao književni talenat i sklonost ka poeziji. Nakon gimnazije Radičević je upisao studije prava u Beču, ali je nakon tri godine od njega odustao. Ipak, Beč je bio ključno mesto za Radičevićev kasniji književni rad.

Kao student u Beču, mesto koje je u to vreme bilo važan kulturni centar, Branko je imao priliku da se razvija kao pesnik i upozna intelektualce svoje epohe.

Najveći doprinos Branka Radičevića srpskoj književnosti jeste izbor da piše na narodnom jeziku, dok su u to vreme još uvek dominirali crkvenoslovenski i prevodi sa stranih jezika. Taj odabir nije bio samo estetski, već i ideološki - on je stao na stranu naroda, njegove svakodnevnice, radosti i bola.

Branko Radičević je, pod snažnim uticajem Vuka Stefanovića Karadžića, odlučio da svoju prvu zbirku pesama napiše na narodnom jeziku, što je u to vreme bilo neuobičajeno i revolucionarno. Ta zbirka objavljena je 1847. godine u Beču i i dan-danas se smatra jednom od najboljih u njegovom opusu. Pre nego što je objavio zbirku, promenio je i svoje ime u Branko, što je bio i simboličan korak u njegovom ličnom i umetničkom razvoju. Pisanje na narodnom jeziku bilo je u potpunosti u duhu romantičarskih ideja tog vremena, koje su slavile narod i njegov jezik.

U to vreme, u okviru Habsburške monarhije, odigravale su se revolucionarne promene, pa je Radičević putovao između Beča, Srema i Beograda. Zbog svojih revolucionarnih stavova, bio je čak i poteran iz Beograda, jer su vlasti strahovale da bi njegove ideje mogle da unesu nemir među omladinu. U tom periodu bolest tuberkuloze počela je ozbiljno da ga pogađa.

Iako je ponovo krenuo na studije medicine, posvetio se i intenzivno pisanju poezije. Pod snažnim uticajem Vukove reforme, počeo je da piše epske pesme koje su crpele inspiraciju iz narodnih pesama. Drugom zbirkom, objavljenom 1851. godine, ipak nije postigao isti uspeh kao sa lirskim pesmama. Pisao je i elegije, posebno nakon što je njegova porodica pretrpela niz teških gubitaka. Sam bolestan, poslednje njegove pesme bile su duboke refleksije o smrti, odlasku i oproštaju od života.

Njegovi stihovi su jednostavni, pristupačni, a opet moćni, i to mu je donelo status jednog od prvih velikih srpskih romantičara koji su uspešno oslobodili poeziju pompeznosti.

Brankova poezija je široka po temama, od mladalačkih osećanja, ljubavi, žudnje, do duboke filozofske refleksije o životu i smrti.

Ali u njegovim stihovima često se oseća i težina njegovog zdravstvenog stanja i neminovnosti smrti, što daje njegovoj poeziji posebnu patetičnost i autentičnost. Branko je stajao na raskršću između romantizma i realizma u srpskoj književnosti. Dok je gajio romantičarske ideje o slobodi, mladosti i ljubavi, njegova poezija istovremeno uvodi stvarne teme, obične ljude i narodnu jezičku formu.

Njegovo delo uticalo je na naredne generacije pesnika, koji su ga smatrali predvodnikom koji je oslobodio srpsku poeziju rigidnih formi i "ukleto" uzdizao narodni jezik.

Ko je bila Vilhelmina Mina Karadžić?

Mina Karadžić bila je sedmo od ukupno trinaestoro dece Vuka Stefanovića Karadžića i njegove supruge Ane Marije Kraus, Nemice po poreklu. Svi njeni braća i sestre osim nje i Dimitrija preminuli su u ranom detinjstvu, što je samo naglasilo težinu njene lične sudbine.

Mina je bila obrazovana, talentovana i višenacionalno kulturno usmerena devojka. Govorila je bezgrešno francuski, italijanski, engleski, ruski, srpski, kao i nemački, svoj maternji jezik. Bavila se slikanjem, muzikom, književnošću, prevodila je i pisala pesme.

Vuk ju je odmilja nazivao "Minka" i s ponosom isticao njene talente i lepote.

Upoznavanje Branka i Mine - mladalačka simpatija

Branko je bio četiri godine stariji od Mine, i kao nadarena i energična ličnost, brzo je privukao njenu pažnju. Njihova simpatija bila je duboka, ali i puna neizvesnosti.

Pesma "Pevam danju, pevam noću" nastala je 24. decembra 1849. godine, na Badnji dan, kao poetski izraz Brankovih osećanja prema Mini. U njenim uspomenama ona je zapisala:

"Na taj dan, Vuk je gostio svoje zvanice, a i prijatelje, a jedan od tijeh donio je meni na dar knjižicu - spomenicu. Ja zaredih da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka. Dok se okrenuh, već je napisao:
‘Pevam danju, pevam noću
pevam sele što god ‘oću
a i što ‘oću to i mogu, samo jedno još ne mogu
da zapevam glasovito, glasovito, silovito
da te dignem sa zemljice, da te metnem međ’ zvezdice…’"

Mina je te stihove opisala kao "mirisav jutarnji cvijetak", a za Branka je rekla da je "đenije".

Brankova bolest i unutrašnje borbe

Uprkos mladosti i poletu, Branko je od ranih dvadesetih godina bio pogođen tuberkulozom, tada smrtonosnom bolešću. Njegovo zdravlje se naglo pogoršavalo u vreme kada je bio zaljubljen u Minu, što je dodatno otežavalo njegovo emocionalno stanje.

U pismima Đuri Daničiću iz 1848. godine, Branko izražava svoju zabrinutost i tugu zbog situacije sa Mininim budućim mužem, ruskim lekarom Ognjevom, za kog se pripremala da se uda:

"Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio, može biti dušu, ali telo…"

Njegova nesanica i bol zbog bolesti i nesrećne ljubavi jasno se isprepliću u njegovim stihovima i životu.

Udaja Mine za Aleksu Vukomanovića i tragedije koje su usledile

Iako su Branko i Mina gajili duboku simpatiju, njihova ljubav nikada nije ostvarena. Mina se udala za Aleksu Vukomanovića, profesora Beogradskog liceja i bratanca kneginje Ljubice. Venčali su se u Beogradu, a godinu dana kasnije rodio im se sin Janko, velika radost za porodicu Karadžić.

Međutim, sudbina je bila neumoljiva. Aleksa je ubrzo preminuo, ostavivši Minu udovicu sa malim sinom.

Da bi izbegla tugu i usamljenost, Mina se sa sinom preselila u Beč, gde su usledili novi gubici: njeni roditelji i brat su umrli u kratkom razmaku.

Najveći udarac pretrpela je 1878. godine, kada joj je sin Janko, koji se školovao u Rusiji i bio dobrovoljac u rusko-turskom ratu, umro na Kavkazu.

Ova tragedija ostavila je dubok trag u njenom životu, a njena smrt 1894. godine označila je kraj loze Vuka Karadžića.

Brankova smrt i njegovo mesto među velikanima

Branko Radičević preminuo je u Beču 1. jula 1853. godine, sa samo 29 godina. Njega je u poslednjim trenucima života negovala Ana Kraus, supruga Vuka Karadžića.

Nakon njegove smrti usledila je tišina - dvadesetčetiri godine gotovo niko nije govorio o njemu, a njegovo delo bilo je zapostavljeno.

Tek 1883. godine, grupa pod imenom "Srpska omladina" ostvarila je Brankovu poslednju želju i prenela njegove ostatke na Stražilovo. Na njegovoj grobnoj ploči stoji epitaf:

"Mnogo hteo, mnogo započeo,
Čas umrli, njega je omeo!"

Tragedija i večna vrednost

Sudbina Branka Radičevića oličenje je tragičnog genija - mlad, bolestan i duboko zaljubljen, otišao je prerano, željan ljubavi i života koji mu nisu bili suđeni.

Njegova ljubav prema Mini Karadžić ostala je simbol neostvarene i nemoguće ljubavi, dok je ona, usred ličnih gubitaka i tragedija, živela život ispunjen tugom. Ipak, uprkos svemu, Branko je ostavio večni trag u srpskoj književnosti, svojom poezijom pisanom narodnim jezikom, svojom hrabrošću i snagom duha. Minine uspomene i Brankova poezija danas žive zajedno kao svedočanstvo o ljubavi, gubitku i besmrtnosti kroz umetnost.

Preplitanje dve nesrećne sudbine

U beskrajnoj simfoniji srpske romantike, ime Branka Radičevića odzvanja kao jedno od najsjajnijih, a opet najtragičnijih. Pesnik koji je sa sobom poneo ceo jedan svet mladalačkog žara, poleta i nade, ostavio je za sobom i večnu senu neostvarene ljubavi, patnje i sudbinskih ograničenja. Njegov život bio je kao njegovi stihovi - ispisan snagom, ali i tugom, borbom, ali i nemoći. Branko je bio rođen u vremenu kada je Srbija tražila svoj glas, svoj narod i svoju kulturu, u eri kada je pismenost tek kucala na vrata šire javnosti, a svaki pesnik bio ratnik na prvim crtama stvaranja nacionalnog identiteta. Upravo je on svojim perom, pisanjem na narodnom jeziku, započeo bitku za duh običnog čoveka, za njegovu slobodu izraza i postojanja.

Međutim, iza takvog poete, koji je voleo da pliva, da se sunča i bude slobodan, skrivala se sudbina koja nije poznala milost. Tuberkuloza je polako ali neumoljivo rušila njegov život, ali još više od bolesti, Branka je tištila nemogućnost da voli onako kako je želeo. Njegova ljubav prema Minu Karadžić, ćerki Vuka Karadžića, jednog od najvažnijih srpskih kulturnih velikana, bila je sudbinski osuđena. Nije bilo mesta za njega u njenom svetu, nije bilo prostora za tu nežnu, iskrenu mladalačku strast.

"Pevam danju, pevam noću...", stihovi koji su nastali kao odraz njegovih osećanja i patnje, ostaju kao spomenik ne samo na pesnika, nego i na tragediju neizgovorene i neuzvraćene ljubavi. U njima je i ceo njegov život - glasovito, silovito, ali ipak zarobljeno, nemoćno da "digne sa zemljice" onu koju voli i "metne među zvezdice".

Ta nemogućnost da bude uz svoju voljenu, da joj pruži zaštitu i utehu, dovela je Branka u jednu vrstu tihe agonije. Bio je to sukob duha koji žudi i tela koje se polako raspada. Često su geniji u umetnosti baš zato najsurovije kažnjeni - ne dozvoli im sudbina da vole, da žive, a traži od njih da stvaraju večnost.

S druge strane, i sama Mina nije prošla bolje. Udana za drugog, ostala je usamljena u nizu gubitaka koji su je pratili do kraja života. Smrt muža, roditelja, a najteža rana, smrt sina na Kavkazu, učinili su njen život tugom ispisanim. Sudbina je bila surova prema njima oboje, kao da je želela da ih kazni za ljubav koja nikada nije mogla da se ostvari.

Ali upravo u toj tragediji leži i snaga njihovog nasleđa. Brankova poezija i danas progovara sa neponovljivom iskrenošću i strašću, dok nas podseća na cenu koju plaćaju oni koji vole bezuslovno, a ne budu voljeni zauzvrat. Njegova borba, patnja i stvaralaštvo su testament jednom vremenu koje nije dozvolilo slobodu ni geniju, ni ljubavi.

Danas, kada gledamo Brankovu ostavštinu, vidimo ne samo pesnika, već i čoveka čija je sudbina ogledalo društvenih i istorijskih nemogućnosti. On je simbol onih koji su imali snagu da sanjaju, a nisu imali sreću da svoje snove ispune.

Kako su zaživela dela Branka Radičevića - put od zaborava do večne slave

Branko Radičević, pesnik mladosti i glas narodnog jezika, prerano je preminuo 1853. godine, sa samo 29 godina, u Beču. Iako je već za života pokazivao izuzetan književni talenat i imao značajan uticaj na svoje bližnje, njegova dela nisu odmah doživela širu slavu i priznanje. U to vreme srpsko društvo nije bilo dovoljno razvijeno da adekvatno primi i ceni njegovu poeziju, naročito jer je hrabro pisao na narodnom jeziku, koji je još uvek bio u procesu afirmacije naspram tada dominantnog crkvenoslovenskog jezika i prevođenja stranih dela.

Prvih dvadesetak godina nakon njegove smrti, njegovo stvaralaštvo bilo je poznato uglavnom uskim krugovima intelektualaca i književnih zaljubljenika. Razlozi za ovaj relativni zaborav bili su višestruki: mladost i bolest pesnika nisu mu omogućili da doživi književnu slavu, društvene i kulturne okolnosti još nisu bile spremne za takav poetski izraz, a i njegova neposredna i iskrena poezija nije se uklapala u tadašnje ustaljene forme i očekivanja.

Međutim, situacija se polako menjala tokom sedamdesetih godina 19. veka, kada su pripadnici „Srpske omladine“ i drugi kulturni aktivisti prepoznali Branka kao simbol borbe za narod i njegov jezik. Pokrenut je proces revalorizacije njegovog dela, koji je uključivao objavljivanje sabranih pesama i publicističku podršku, čime je njegova poezija postala dostupnija široj publici. U ovom periodu Brankov kult počinje da se oblikuje kao integralni deo srpske književne tradicije.

Važnu ulogu u afirmaciji imalo je uključivanje Brankovih pesama u školske programe, gde su njegovi stihovi postali simbol mladalačke energije, čežnje i borbe za slobodu izraza. Njegova dela su se našla u udžbenicima i antologijama, a njegov lik i život postali su predmet proučavanja i poštovanja.

Poseban značaj imao je i događaj iz 1883. godine, kada su njegovi posmrtni ostaci preneti na Stražilovo, mesto koje je sam pesnik želeo kao svoje večnom počivalištu. Ovo mesto postalo je simbol njegove večne mladosti, umetničke strasti i duhovne slobode, okupljajući poklonike koji su želeli da odaju počast velikom pesniku.

Danas Branko Radičević zauzima nezaobilazno mesto u srpskoj književnosti i kulturi. Njegova poezija i život i dalje inspirišu, citiraju se, obrađuju u raznim umetničkim formama i služe kao podsetnik na mladalački žar, strast i borbu za narod i jezik. Njegova dela su prošla put od zaborava do večne slave, i ostaju trajni simbol umetničke hrabrosti i slobode.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.