Pevao je dok je išao na terapije, umro s 35: Omiljeni jugoslovenski pevač 15 godina živeo sa teškom bolešću

Postoje glasovi koji traju duže od života koji ih je nosio. Postoje ljudi koji znaju da nemaju vreme, ali ga ipak troše na ono što vole, bez kalkulacije, bez odustajanja. Serđo Blažić bio je upravo takav, muzičar koji je znao da igra sa ograničenjem, ali nikada nije pristao da mu ono određuje koliko će dati.

Publika ga pamti kao Đosera, frontmena benda Atomsko sklonište, čoveka specifičnog glasa i još specifičnije pojave na sceni. Ono što većina nije videla, ili nije želela da vidi, jeste činjenica da je paralelno sa karijerom vodio borbu koja traje godinama, tiho, bez patetike.

Bend koji nije pristajao na pravila

Priča o Đoseru ne počinje odmah na velikoj sceni. Kao i mnogi tada, prošao je kroz nekoliko bendova, tražeći zvuk i prostor u kojem će imati smisla. Ključni trenutak dolazi kada upoznaje Bruna Langera i ulazi u krug ljudi koji su želeli da rade drugačije.

Iz te saradnje nastaje Atomsko sklonište, bend koji nije pevao o ljubavi kada su svi pevali o ljubavi. Njihove teme bile su društvene, političke, često mračne i direktne. Muzika je bila tvrda, bez upliva narodnog zvuka koji je u tom trenutku dominirao scenom.

Na koncertima su izgledali kao da dolaze iz nekog drugog sveta. Bodljikava žica, pocepana odeća, scenografija koja više liči na performans nego na klasičan nastup. U tom haosu, Đoser je bio mirna tačka. Nije skakao, nije jurio po bini. Sedeo je i pevao, i to je bilo dovoljno da podigne publiku.

Bolest koja nije zaustavila ništa

Dok je publika gledala scenu, njegov život se odvijao paralelno, u potpuno drugačijem ritmu. Dijagnozu teške bolesti dobio je još kao dvadesetogodišnjak. Rak limfnih žlezda postao je deo njegove svakodnevice, ali ne i razlog da stane.

Nastupi, putovanja, snimanja, pa bolnica. Terapije, pa ponovo scena. Taj ritam trajao je godinama.

Posle koncerata odlazio je direktno na lečenje, često u Ljubljanu, gde je primao terapije koje su iscrpljivale telo, ali ne i volju. Dešavalo se da ga sa nastupa odvezu u kolicima, pa pravo na aerodrom. Nije odbijao pozive, nije pravio pauze koje bi mu možda produžile život, ali bi mu oduzele ono zbog čega je živeo.

Čovek koji je sedeo jer nije mogao da stoji

Publika je godinama gledala njegovu statičnost na sceni i tumačila je kao deo imidža. Istina je bila mnogo jednostavnija i mnogo teža.

Posle saobraćajne nesreće, povreda kuka počela je vremenom da pravi ozbiljne probleme. Bolovi su postajali sve jači, hod sve teži. Na sceni je sedeo jer nije mogao drugačije. Van scene je počeo da koristi štap.

U jednom trenutku, morao je drastično da smrša kako bi rasteretio telo. Sve to dešavalo se paralelno sa bolešću koja ga je već iscrpljivala.

I opet, nije stao.

Pevač i njegov život bez kompromisa

Nikada se nije ženio, ne zato što nije želeo bliskost, već zato što nije pristajao na formu bez suštine. Govorio je da želi porodicu, ali sa pravom osobom, ne po svaku cenu. Bio je vezan za majku, sa kojom je živeo, dok je otac bio u Francuskoj, pa su mu putovanja bila deo ranog života.

Zadržao je optimizam do kraja. To nije bio optimizam iz neznanja, već iz odluke.

Kraj koji nije izbrisao trag

Poslednji put nastupio je 1986. godine. Nedugo zatim, 18. januara 1987, Pula je postala mesto gde se njegova priča završila. Imao je 35 godina.

Iza njega nije ostala samo muzika. Ostao je primer kako izgleda kada neko zna da vreme nije beskonačno, ali ga ipak troši do kraja.

Neki ljudi žive dugo i ne ostave mnogo. Neki odu rano, ali ostave dovoljno za generacije.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.