Petar I Karađorđević bio je kralj koji je sa narodom delio pobede i golgotu: Od milja su ga zvali "Čika Pera"

Neki vladari koji ostanu upamćeni po dvorovima, raskoši i moći. A postoje i oni čija se veličina meri ne onim što su imali, već onim čega su bili spremni da se odreknu.  pripadao je ovoj drugoj vrsti ljudi. Njegov život bio je ispunjen izgnanstvom, ratovima, političkim previranjima i ličnim tragedijama, ali ga istorija nije zapamtila samo kao kralja Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pamti ga kao čoveka koji je sa svojim narodom prošao najteže dane, pešačio preko albanskih planina, spavao pod otvorenim nebom i odbio da napusti vojsku kada je bilo najteže.

Malo je evropskih monarha čija je sudbina toliko podsećala na život običnog čoveka. Dok su drugi vladari ratove posmatrali iz bezbednih palata, Petar je delio glad, hladnoću i neizvesnost sa svojim vojnicima. Upravo zbog toga narod mu je dao nadimak koji nijedna titula nije mogla da nadmaši - "Čika Pera".

Rođen kao princ, odrastao kao prognanik

Petar I Karađorđević rođen je 11. jula 1844. godine u Beogradu, kao unuk vožda Karađorđa. Iako je rođen u vladarskoj porodici, detinjstvo mu nije ličilo na život prestolonaslednika.

Posle svrgavanja dinastije Karađorđević njegova porodica odlazi u izgnanstvo. Mladost provodi u Francuskoj i Švajcarskoj, gde stiče obrazovanje kakvo je u to vreme bilo rezervisano za evropsku aristokratiju. Završava čuvenu vojnu akademiju Sen Sir, jednu od najprestižnijih u Evropi, a upravo će mu to znanje kasnije pomoći na bojnom polju.

Govorio je nekoliko stranih jezika, pratio evropske političke ideje i verovao da država može biti snažna samo ako poštuje slobodu svojih građana. Bio je među retkim srpskim vladarima koji su prevodili filozofska dela - upravo je on na srpski jezik preveo delo "O slobodi" Džona Stjuarta Mila, smatrajući da svaki narod mora da razume koliko su sloboda i odgovornost neraskidivo povezane.

Ratovao je pod lažnim imenom

Malo ko zna da budući srpski kralj nije čekao da mu istorija sama dodeli ulogu.

Kada je izbio Francusko-pruski rat 1870. godine, prijavio se kao dobrovoljac pod imenom Petar Mrkonjić. Nije želeo da ga tretiraju drugačije samo zato što je princ. Borio se rame uz rame sa ostalim vojnicima, a nadimak "Petar Mrkonjić" pratiće ga i kasnije tokom ustanka u Bosni i Hercegovini.

Njegova hrabrost brzo je postala poznata, ali nikada nije voleo da govori o sopstvenim podvizima. Smatrao je da vojnik svoju dužnost izvršava bez potrebe za hvalisanjem.

Ljubav koja je trajala do kraja života

Godine 1883. oženio se crnogorskom princezom Zorkom Petrović Njegoš.

Njihov brak bio je jedan od retkih vladarskih brakova u kojem je postojala iskrena ljubav. Zorka mu je rodila petoro dece, među kojima i budućeg kralja Aleksandra Karađorđevića.

Sreća nije dugo trajala. Kraljica Zorka umrla je veoma mlada, 1890. godine, posle porođaja. Imala je samo 25 godina.

Njena smrt ostavila je dubok trag na Petra. Nikada se više nije ženio. Savremenici su zapisali da je do kraja života čuvao uspomenu na suprugu i da je njena prerana smrt bila jedna od najvećih rana koje nikada nije uspeo da preboli.

Na presto je došao kada je Srbiji bio potreban mir

Posle Majskog prevrata 1903. godine Petar Karađorđević postaje kralj Srbije.

Država koju je nasledio bila je politički podeljena, međunarodno izolovana i opterećena unutrašnjim sukobima.

Za razliku od mnogih evropskih monarha svog vremena, nije pokušavao da vlada apsolutistički. Poštovao je Ustav, razvijao parlamentarni sistem i davao veću slobodu štampi nego većina tadašnjih balkanskih država.

Istoričari njegovo vreme često nazivaju "zlatnim dobom srpske demokratije", jer su upravo tada ojačale parlamentarne institucije, politički pluralizam i građanske slobode.

Kralj koji nije napustio vojsku

Najveći ispit njegovog života došao je tokom Prvog svetskog rata.

Posle napada Austrougarske 1914. godine Srbija je, uprkos velikim pobedama na Ceru i Kolubari, godinu dana kasnije bila primorana na povlačenje preko Albanije.

To je jedan od najtežih trenutaka u srpskoj istoriji.

Hiljade vojnika, civila, dece i staraca prolazile su kroz sneg, glad i bolesti, dok su mnogi ostajali zauvek na planinskim stazama.

Iako je tada već bio star i ozbiljno narušenog zdravlja, kralj Petar odbio je da ostane na sigurnom. Prešao je albansku golgotu zajedno sa svojom vojskom.

Njegova fotografija na volovskim kolima, umoran, promrzao i iscrpljen, postala je jedan od najpoznatijih simbola srpskog stradanja u Prvom svetskom ratu.

Za vojnike nije bio samo kralj. Bio je jedan od njih.

Zašto su ga zvali "Čika Pera"

Narod ga nije voleo zbog krune.

Voleo ga je zato što nije pravio razliku između sebe i običnog čoveka.

Često je razgovarao sa seljacima bez pratnje, umeo je da sasluša vojnike i nije voleo dvorski ceremonijal. Savremenici su beležili da je bio skroman, jednostavan i pristupačan, zbog čega su ga ljudi spontano prozvali "Čika Pera".

U vremenu kada su evropski vladari živeli iza visokih zidina svojih palata, srpski kralj bio je poznat po tome što je bez velike pompe odlazio među narod.

Poslednje godine i smrt

Posle završetka Prvog svetskog rata dočekao je ostvarenje ideje o ujedinjenju južnoslovenskih naroda.

Godine 1918. postao je prvi kralj novoosnovane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je zbog narušenog zdravlja sve više državnih poslova preuzimao njegov sin Aleksandar kao namesnik.

Kralj Petar I Karađorđević preminuo je 16. avgusta 1921. godine u Beogradu, u 77. godini života.

Vest o njegovoj smrti izazvala je iskrenu tugu širom zemlje. Hiljade ljudi izlazile su na ulice da odaju poslednju poštu čoveku koji je, prema mišljenju mnogih savremenika, više ličio na narodnog domaćina nego na evropskog monarha.

Kralj koji je ostao simbol dostojanstva

Više od jednog veka posle njegove smrti, ime kralja Petra I Karađorđevića i dalje zauzima posebno mesto u srpskoj istoriji.

Bio je vojnik pre nego što je postao kralj, filozof koji je verovao u slobodu, vladar koji nije bežao od odgovornosti i čovek koji je u najtežim trenucima izabrao da ostane uz svoj narod.

Možda upravo zato njegovo nasleđe ne čine samo spomenici, ulice i škole koje nose njegovo ime. Čine ga priče koje se prenose s kolena na koleno - o kralju koji nije vladao iz daljine, već je hodao istim putevima kojima su prolazili njegovi vojnici i njegovi ljudi.

U vremenu kada istorija često pamti pobednike po osvojenim teritorijama, kralj Petar I Karađorđević ostao je upamćen po nečemu mnogo ređem - po poverenju koje je stekao kod sopstvenog naroda.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.