Jugoslovenski gej aktivista zapanjio vojsku usred rata: Ko ga je ubio? Pronađen mrtav na svoj rođendan

Istorijski osvrt na to ko je bio Dejan otkriva nam kako je ovaj hrabri gej aktivista i pionir mirovnog pokreta u jeku ratnih devedesetih godina uspeo da pokrene borbu za ljudska prava u Srbiji.

Njegovo ime ostalo je upisano u analima ovdašnjeg aktivizma kao simbol nepokolebljivosti u vremenima kada je javno istupanje i bavljenje temama seksualne orijentacije i antiratnog bunta sa sobom nosilo ogromne bezbednosne rizike.

Sećanja na njegove prve korake i danas žive među njegovim najbližim saborcima, a sve je počelo na jednom, naizgled, sasvim običnom mestu. U poslastičarnici hotela „Moskva” u Beogradu, uoči krvavog raspada bivše Jugoslavije, vodili su se dugi razgovori koji će zauvek promeniti društvenu mapu naših prostora. Upravo na tom mestu su se rađale ideje koje su 1990. godine dovele do osnivanja „Arkadije” – prve organizacije za gej i lezbejska prava u našoj zemlji.

Ukoliko se osvrnete na to vreme, shvatićete da je pokretanje ovakve priče u tradicionalnom i patrijarhalnom društvu zahtevalo nadljudsku hrabrost.

Osnivanje ove organizacije predstavljalo je prekretnicu, ali se poklopilo sa talasom nacionalizma koji nije imao nimalo tolerancije za bilo kakvo odstupanje od strogo postavljenih društvenih normi.

Početak borbe u kultnoj beogradskoj poslastičarnici

Lepa Mlađenović, pionirka feminizma u Srbiji, sa velikom toplinom i poštovanjem bila se prisetila za BIRN tih presudnih razgovora sa Dejanom. Ona objašnjava sa kakvim su se preprekama suočavali u društvu koje nije imalo nikakvu bazu ili prethodnike na koje su mogli da se ugledaju.

„Dejan Nebrigić i ja smo, sa jedne strane, odrasli na socijalističkom moralu bratstva i jedinstva, a sa druge strane, morali smo da izmislimo šta znači biti lezbejka i biti gej muškarac devedesetih godina u Srbiji tokom kriminalnog režima. Pošto smo počinjali od nule, morali smo da se povežemo i razgovaramo kako bismo izmislili ko smo. Nismo se oslanjali na ono što nazivate „kulturom sećanja” – u to vreme nije bilo „autovanih” lezbejskih i gej aktivista kojih bismo se sećali”, navodi Lepa.

Opstanak u takvom okruženju bio je svakodnevni izazov, ali i nepresušni izvor motivacije za mlade ljude koji su želeli promenu.

Ljubav i pravo na postojanje postali su njihov najveći bunt protiv sistema.

„Bili smo uzbuđeni što postojimo i što se sastajemo, a pošto smo živeli u Srbiji, najvažnije nam je bilo da preživimo, jer je istopolna ljubav dovodila u pitanje ideologiju patrijarhalne porodice i stoga je smatrana većim zločinom od ratnih zločina nacionalizma”, objašnjava ona.

Glas razuma u vremenima opšteg nemira

Prvobitni cilj koji je „Arkadija” postavila ispred sebe bila je dekriminalizacija homoseksualnosti, međutim, burne istorijske okolnosti brzo su ih usmerile ka širem, antiratnom pokretu. Njihov prvi zvanični proglas bio je otvoreno pismo kojim su osudili narastajući militarizam u zemlji.

Sam Dejan Nebrigić ubrzo je postao prepoznatljivo lice organizacije „Žene u crnom”, koja je organizovala neke od najupečatljivijih i najemotivnijih antiratnih protesta tokom devedesetih godina. Pored toga, bio je suosnivač mirovnog časopisa „Pacifik” i izvršni direktor Kampanje protiv homofobije, gde je predano dokumentovao govor mržnje u javnom prostoru.

Njegov stav prema miru bio je jasan i nedvosmislen, što se vidi i u njegovim zapisima u „Lavirintovom rečniku” gde navodi da je svaki pravi feminista, naravno, pacifista i antimilitarista.

Njegovo duboko saosećanje sa tuđom patnjom prelamalo se kroz sve tekstove koje je stvarao tokom tog mračnog perioda. U eseju pod nazivom „Žurim u pozorište”, opisao je trenutak kada je čitao pismo bosanske glumice Jasne Diklić o stradanju dece u opkoljenom Sarajevu 1994. godine, koje je preko američke spisateljice Suzan Sontag stiglo do Beograda.

„Plakao sam satima – to je to – zato što sam osetio šta se zaista dešava u Sarajevu, u Bosni, da su to ista ona mesta gde sam nekada ja bio. Shvatio sam da je ubistvo dece takođe nečija stvarnost”, zapisao je tada Dejan, bolno svedočivši o raspadu svoje nekadašnje domovine.

Hrabrost koja je prkosila sistemu i zakonima

Kada je 1994. godine dobio poziv za vojsku, doneo je odluku koja je u tom trenutku šokirala vojnu komisiju – otvoreno je saopštio svoju seksualnu orijentaciju. Umesto u kasarnu, upućen je na psihijatrijsku procenu gde mu je prepisan lekić za smirenje, a taj njegov čin ostao je upamćen kao vrhunski primer aktivizma i prkosa.

„Sve što možemo da kažemo je „bravo”. To je bio primer aktivizma antiratnog gej aktiviste Dejana Nebrigića. Govorio bi: „Kako iskoristiti istinu da se prevare glupi zakoni glupog sistema fašističke države”, sa ponosom ističe Lepa Mlađenović.

Hrabro rušenje tabua nastavio je i na polju književnosti, pa je tako 1997. godine objavio delo „Pariz – Njujork”, što se smatra prvim srpskim romanom sa gej tematikom. Otvoreno govoreći o sebi, svesno je izabrao put lične slobode, iako je cenu plaćao svakodnevno kroz pretnje i pritiske na ulici.

„Ako se krijete, čitav život ćete provesti fokusirajući se na heteroseksualnost, a vi niste takvi; pa kada konačno odlučite da to prekinete, to je postizanje neke slobode. Ispostavilo se da sam postao jedina otvoreno homoseksualna osoba u Jugoslaviji”, izjavio je u jednom razgovoru 1999. godine.

Njegova svakodnevica postajala je sve teža, stan mu je obijan nekoliko puta, a pretnje su kulminirale kada je pokrenuo prvu tužbu zbog homofobične diskriminacije u istoriji srpskog pravosuđa. Osećajući da se obruč steže, u avgustu 1999. godine sastavio je pismo i poslao ga prijateljima, među kojima je bio i Nandor Ljubanović.

Emotivni manifest i zaveštanje slobodne volje

Tragičan kraj usledio je na njegov 28. rođendan, 29. decembra 1999. godine, kada je pronađen mrtav u svom stanu.

Njegov partner Milan Lazarov kasnije je osuđen na četiri godine zatvora zbog ovog dela, koje je usledilo nakon žestoke svađe. Svi koji su poznavali Dejana znali su da je njegova ličnost bila satkana od neverovatnog intenziteta, kreativnosti i emotivnog naboja.

„Smrt Dejana Nebrigića je deo smisla i besmisla ljubavi i njegove božanske zanesenosti, o kojoj je morao da zna svako ko ga je poznavao. Iz njegovog oproštajnog pisma jasno je da bira da svoju smrt ne nazove ubistvom ili samoubistvom. Doveo je život na granicu života i smrti, sa ogromnom kreativnošću i intenzitetom misli ispredenih magijom supstanci od kojih je bio sve zavidniji. Tako je doveo smrt na ivicu života i smrti”, reči su kojima je Lepa Mlađenović opisala odlazak svog saborca.

U pismu koje je ostavio prijateljima detaljno je rasporedio svoja autorska prava, dnevnike i knjige, tražeći da svako njegovo posthumno delo nosi posvetu Milanu. Svoj odlazak doživeo je kao konačno oslobađanje od teškog životnog bremena.

„Svakako, svi morate biti svesni da je itekako bilo neizbežno. To je kraj mazohizma, koji je otelotvoren u ovakvom životu bez života”, napisao je Dejan na kraju, naglašavajući da je sve čin njegove slobodne volje. Njegovo nasleđe i danas živi kao svetionik slobode, podsećajući nas na važnost borbe za dostojanstvo svakog čoveka.

(Ona.rs / Balkan Insight)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.