Jeli su grehove mrtvih za komad hleba i nekoliko novčića: Mračni običaj koji je opstao vekovima

Kada bi neko umro, porodica bi pozvala čoveka kojeg ostatak zajednice često nije želeo ni da pogleda u oči. Seo bi pored pokojnika, pojeo hleb, popio pivo i za to dobio nekoliko novčića. Posle toga bi otišao noseći sa sobom, kako se verovalo, nešto mnogo teže od hrane koju je upravo pojeo - sve grehove preminulog.

Zvali su ih "sin-eaters", odnosno gutači grehova, a tragovi ovog neobičnog pogrebnog običaja zabeleženi su prvenstveno u Velsu i pograničnim delovima Engleske. Jedan od najstarijih pisanih opisa potiče od engleskog antikvara Džona Obrija, koji je u 17. veku beležio običaje svog vremena.

Priča je vremenom dobila gotovo mitske razmere, pa se gutači grehova danas često predstavljaju kao čitava profesija koja je vekovima bila rasprostranjena širom Britanije. Istorijski izvori ipak su mnogo oskudniji. Ono što znamo dovoljno je neobično i bez dodatnog ulepšavanja.

Hleb, pivo i šest penija za grehove jednog života

Obred je imao različite varijante, ali njegov smisao bio je isti - hrana je simbolično preuzimala grehe pokojnika, a čovek koji bi je pojeo preuzimao ih je na sebe.

Obri je opisao običaj iz Herefordšira u kojem bi, kada telo pokojnika iznesu iz kuće i polože na nosila, preko njega gutaču grehova bio predat hleb. Dobijao je i posudu piva i šest penija. Zauzvrat se verovalo da preuzima grehe umrlog i oslobađa ga njihovog tereta.

Postojale su i druge varijante pogrebnih rituala sa hranom. U Velsu su zabeleženi običaji u kojima su se preko kovčega siromašnima davali beli hleb, sir sa novčićem i piće. Folkloristi su kasnije povezivali ove običaje sa širim evropskim tradicijama davanja hrane siromašnima tokom sahrana.

Za porodicu pokojnika sve je imalo utešnu logiku. Ako čovek nije umro potpuno oslobođen svojih grehova, neko drugi mogao je simbolično da preuzme njihov teret i tako mu olakša put posle smrti.

Cena za onoga ko je to radio bila je mnogo veća od jednog obroka.

Zašto su to uglavnom bili siromašni?

Čovek koji bi pristao da "pojede" tuđe grehe nalazio se u neobičnom položaju. Bio je potreban zajednici u jednom od najtežih trenutaka, ali je istovremeno mogao da postane neko koga se ljudi plaše i izbegavaju.

Rani zapisi gutače grehova povezuju upravo sa siromašnim ljudima. Obri jednog od njih opisuje kao čoveka koji je živeo u kolibi pored puta u Herefordširu.

Nije teško razumeti zbog čega bi najsiromašniji prihvatili takvu ulogu. Hleb, pivo i nekoliko novčića mogli su da znače mnogo nekome ko nije imao gotovo ništa.

Ali prema folklornom verovanju, sa svakim takvim obrokom čovek nije uzimao samo hranu.

Uzimajući grehe mrtvih na sebe, postajao je osoba opterećena tuđim prestupima. Upravo zbog toga se u kasnijim pričama o gutačima grehova pojavljuje motiv društvene izolacije - zajednica ih treba, ali ih istovremeno drži na odstojanju.

Crkva nije mogla da prihvati ovakav običaj

Ideja da se greh može preneti sa pokojnika na drugog čoveka jedenjem hleba nema osnovu u hrišćanskom učenju o oproštaju grehova.

Zato ne čudi što postoje zapisi o sukobima sa sveštenstvom. Obri pominje slučaj u kojem je porodica insistirala da se obred izvrši uprkos protivljenju lokalnog sveštenika, jer je pokojna žena tako zahtevala u svom testamentu. Beleži i da je jedna žena godinama pre smrti čuvala posebnu posudu namenjenu budućem gutaču grehova.

To možda najbolje pokazuje koliko je verovanje bilo duboko ukorenjeno.

Zvanična religija mogla je da kaže jedno, ali kada bi se porodica našla pored tela nekoga koga voli, vekovima prenošen običaj pružao je još jednu mogućnost da učine nešto za pokojnika.

Za svaki slučaj.

Da li je hleb zaista stavljan na telo pokojnika?

U popularnim verzijama ove priče često se navodi da je hleb ostavljan na grudima ili čak licu pokojnika kako bi fizički "upio" njegove grehe.

Tu ipak treba biti oprezan.

Istorijski izvori potvrđuju ritualno korišćenje hrane i njeno predavanje preko tela ili kovčega, ali nisu svi detalji koji se danas ponavljaju jednako dobro dokumentovani. Folkloristi koji su još krajem 19. veka proučavali ovaj običaj pokušavali su da utvrde koliko su različiti pogrebni rituali sa hranom zaista bili povezani sa idejom doslovnog prenošenja grehova.

Zbog toga je preciznije govoriti o nizu srodnih običaja koji su tokom vremena dobijali različita značenja nego o jednom potpuno istom ritualu koji se vekovima izvodio po tačno utvrđenim pravilima.

Poslednji "gutač grehova" umro je početkom 20. veka

Kao poslednji poznati gutač grehova često se navodi Ričard Manslou iz Ratlinghoupa u engleskom Šropširu, koji je umro 1906. godine.

Za razliku od stereotipne predstave o gutaču grehova kao krajnje siromašnom čoveku sa margine društva, Manslou je bio farmer. Prema lokalnoj tradiciji, obred je obavljao više iz želje da pomogne zajednici i očuva stari običaj nego zbog novca.

Do tada je tradicija već praktično nestala.

Ostala je, međutim, jedna od najmračnijih i najzanimljivijih priča britanskog folklora - priča o ljudima toliko siromašnim ili toliko odanim starom običaju da su za hleb, pivo i nekoliko novčića pristajali da učine ono što niko drugi nije želeo.

Da sednu pored mrtvog čoveka, pojedu njegov poslednji simbolični obrok i odu kući noseći njegove grehove.

(Ona.rs / Tony Hirst)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.