Dr Milena Pandurović: Jedina Srpkinja u američkoj medicinskoj misiji koja menja svet

Svakoga dana, svako od nas, prema svojim snagama, pokušava da doprinese dobru. Da nekome pomogne, nekoga nauči, obraduje, izleči. Na tom putu proizvodi našeg truda mogu da se pripišu profesionalnom zadatku, dobrom delu, a mali broj njih preraste u misiju. Da misije postoje i danas i da vrhunski profesionalci, isključivo iz svoje humanosti, bivaju deo njih, svedoči dr Milena Pandurović, anesteziolog iz Beograda. Jedina Srpkinja među Amerikancima, bila je deo humanitarne, medicinske misije koja je iz Los Anđelesa krenula u Gvatemalu da pomogne drugima.

- Krajem februara i početkom marta boravila sam u Gvatemali, tačnije u Gvatemala Sitiju, glavnom gradu Gvatemale, gde sam bila učesnik medicinske misije koja je podrazumevala pružanje medicinskih usluga pacijentima koji su bolovali od različitih oboljenja. Na putovanje sam krenula sa američkom medicinskom humanitarnom organizacijom koja se već šest-sedam godina bavi humanitarnim radom i svoje medicinske usluge pruža pacijentima iz zemalja trećeg sveta - počinje priču o svojoj misiji dr Milena Pandurović.

Pre boravka u Gvatemali ova organizacija je, kaže, imala misije u Indiji, Etiopiji, Belizu i Peruu, tako da su svi visokokvalifikovani za ovu vrstu angažmana.

- Iskustvo je bilo fenomenano, i profesionalno i lično. I druženje sa mojim dragim prijateljima. Bila sam jedini učesnik iz Evrope, svi su oko mene bili Amerikanci. Sedište fondacije i bolnice iz koje su dolazili je u Los Anđelesu, na Beverli Hilsu. To je vrlo respektabilna bolnica u kojoj se rade opsežne i velike hiriruške intervencije, konkretno operacije. S obzirom na to da sam ja anesteziolog, učestvovala sam u operativnim zahvatima tokom ove medicinske misije - priča naša sagovornica.

Cilj misije, kao i svake prethodne, jeste, kaže, da se pomogne lečenje pacijenata koji nemaju finansijskih sredstava za bilo koji vid zdravstvene zaštite.

- To je još jedna stvar koja me je podstakla da ovo svoje znanje koje sam stekla upotrebim i proširim na neki drugi način i pomognem nekome na neki drugi način, a ne samo kroz svoj rad u Srbiji. I da radim sa neki drugim ljudima, u nekom drugom okruženju, da razmenjujemo iskustva, da se družimo i da pomognemo jedni drugima, a onda i populaciji pacijenata koja je bila predviđena za tu misiju.

"O, Bože, šta će meni sve ovo"

Misija je trajala 10 dana i podrazumevala je boravak u Gvatemala Sitiju, svakodnevni rad u bolnici privatnog karaktera, već predodređenoj za misije.

- Tokom tih deset dana boravka u Gvatemala Sitiju bilo je toliko izazova. Na početku, prvog dana sam pomislila: "O, Bože, šta će meni sve ovo, zašto sam izlazila iz svoje zone komfora, svog udobnog života u Srbiji", a došlo je do toga da sam rekla: "Ljudi, ja sledeće godine idem sa vama, zovite me gde god idete" - priča dr Pandurović i dodaje koliko je lepo bilo druženje sa drugim članovima tima, od koji je četvoro prethodno poznavala, kroz medicinsku saradnju.

Misiji se, kaže naša sagovornica, pridružio i jedan broj studenata, početnih godina medicine iz Los Anđelesa. Još na početku svoje medicinske karijere, doživeli su nesvakidašnje iskustvo.

- Osim naše medicinske misije drugi deo je bila grupa volontera i entuzijasta koji su boravili u jednom sirotištu - mi smo bili 10 dana u bolnici, oni 10 dana u sirotištu. Spajalo nas je to što smo bili u istom hotelu i što smo krenuli sa istom fondacijom. Družili smo se, ali se nismo viđali preko dana jer je svako imao svoj zadatak. Tek poslednjeg dana smo se okupili, videli šta je ko uradio, mi smo poslednjeg dana otišli u sirotište i videli njihov rad, oni, naravno naš nisu mogli videti zbog specifičnosti našeg posla - kaže dr Pandurović i opisuje sve izazove misije, od koji je, svakako, prvi jezik.

Za 10 dana oko 60 operacija

Oficijelni jezik stanovnika Gvatemala Sitija, kojih ima oko milion, jeste španski, španski sa dijelektom ili majanski šapanski, što je otežavalo sporazumevanje sa lokalnim stanovništvom.

- Dobili smo za pregled pacijente koji su dolazili iz okolnih mesta udaljenih i po 500, 600, 700 kilometara jer je cilj bio da im se pomogne. To je uglavnom stanovništvo koje nije razumelo španski jezik tako da smo imali korespodente između pacijenata, koji su govorili majanski, pa su prevodioci prevodili na španski, pa smo sa španskog između sebe mi prevodili na engleski. Za tih deset dana smo uradili oko 60 operacija, mislim da sam imala jednog pacijenta koji je govorio engleski - priča sagovornica portala Ona.rs.

Pomagala im je, kaže, jedna organizacija koja je dovela prevodioce i koja je bila odgovorna da sakupi pacijente pre misije. Nažalost, jedan deo pacijenata su morali i da odbiju jer njihovo medicinsko stanje nije dozvoljavalo operativni zahvat.

Tokom ove misije, objašnjava, nije urađena nijedna estetska operacija, nijedna jednostavna operacija. Radi se o vrlo ozbiljnim hirurškim zahvatima koji su uglavnom tretirali tumore glave i vrata, deformitete lica, kičmenog stuba, dosta je bilo dece uzrasta od tri godine pa naviše, koja su rođena sa različitim kongenitalnim malformacijama i koja dotad nisu imala bilo kakave mogućnosti  zdravstvene zaštite.

- Bilo je vrlo izazovno. Ta deca su dolazila sa roditeljima, bilo je i suza, i radosti, i tuge. Kada kažete roditelju koji ima malo dete i koji računa da će dolaskom jedne misije i ljudi koji ozbiljno rade svoj posao rešiti problem svom detetu, da će intervencija morati da se radi iz tri-četiri puta, onda već vidite razočaranje u njihovim očima. Oni prosto ne mogu sebi da priušte takvu vrstu zahvata - priseća se vrlo emotivnih trenutaka dr Pandurović.

Radni dan je počinjao, priča, u cik zore, u šest časova je minibus prevozio članove misije iz hotela do bolnice, gde su počinjali operacije, od kojih nijedna nije trajala manje od četiri ili pet sati.

- Prosečno smo radili od tri do četiri operacije, radni dan je trajao od 15 do 20 sati, vrlo iscrpljujuće. I to je generalno poenta tih misija, da što više uradite za što kraće vreme. Ono što je bilo drugačije od mog svakodnevnog rada je to što sam ja, i ne samo ja nego i moja koleginica Amerikanka, radile na dva fronta, u dve operacione sale, u isto vreme, svako svoje pacijente, sa različitim timovima hirurga - priča.

Pripremu materijala za sledeću operaciju: lekova, potrošnog materijala, brisanje medicinskih površina, pripremu mašine za anesteziju, svega onoga što u regulanim okolnostima rade anestetičari, koji su desna ruka svakog anesteziologa, radile su, kaže, one same. Jer je i poenta svake misije da bude što jeftinija, da se što više sredstava prikupi za humanitarni rad i da se resursi što bolje iskoriste.

Suze, razočaranje, sreća

Nijedan dan, kaže, nije bio isti.

- Neki dani su bili manje srećni od drugih, bilo je pacijenata koji su operisani, ali nije moglo, nažalost, da im se pomogne jer su stadijumi tumora već bili uznapredovali, gde operacija ne bi pokazala svoje prave efekte. Bilo je i pacijenata koje smo odbijali u startu jer njihovo medicinsko stanje nije dozvoljavalo opsežan medicinski tretman. Tu je bilo suza i razočaranja, i kod pacijenata, i kod nas, lekara. Bilo je i srećnih situacija, pogotovo dece koja su dolazila sa raznoraznim malformacijama, koja vam pevaju pesme na španskom, koja su srećna posle operacije, koja žele da se slikaju - priča naša sagovornica i dodaje da je kroz celu misiju u bolnici bila snimateljka Ejmi, stalni član tima ove fondacije.

Oko 10 kofera opreme, sa raznoraznim aparatima, velikim, malim kamerema, pozicijama za snimanje, podlogama... Mnogo toga je Ejmi ponela u ovu misiju i svaki dan joj je neko od članova tima davao intervju.

- Ako ja imam neku tešku situaciju, opsežnu operaciju, ona bi mene snimila. Na kraju dana pričala bih koji su to izazovi s kojim sam se ja tog dana srela, kako sam se izborila sa tim. I to je vrlo izazovno, mi čekamo sada dokumentovanje tog svega, postoji i kanal gde će sve to biti prikazano - kaže dr Pandurović i dodaje da je to za takve misije vrlo potrebno jer se na tome uči kakva će sledeća misija biti.

Sav materijal za hirurški rad bio je iz Amerike. Oko 60 kofera opreme i u jednom i u drugom pravcu otišlo je besplatno jer su deo humanitarne misije, a svako od članova misije je platio svoj boravak u Gvatemali.

- Dakle, platite svoj humanitarni rad, date svoj profesionalizam, svoje iskustvo, svoj rad toj organizaciji i svi zajedno učestvujete u spašavanju života i činjenju lepih stvari, ulepšavanju života nekih ljudi - poentira cilj misije dr Pandurović.

Operacija zakazana na rođendan

Jedne pacijentkinje se posebno seća.

- Imali smo pacijentkinju koja je imala tumor parotidne žlezde, u uznepredovalom stadijumu. Prvog dana smo čekirali sve pacijente koji će ući u operativni zahvat. Već smo znali koji je to broj pacijenata koji ćemo u narednih devet dana morati da završimo, na osnovu tog programa smo napravili raspored operacija. Nju smo ostavili negde za sredinu jer je iziskivala operaciju koja traje oko deset sati - kaže dr Pandurović i nastavlja: -  Nesreća ili sreća je bila da je žena u preoperativnoj pripremi, pred sam ulazak u salu, imala viskok krvni pritisak. Nije prolazio ni na neke lekove koje mi standardno kao anesteziolozi dajemo za pripremu pacijenata. Odlučili smo se da je pogleda kardiolog i na kardiološkom pregledu je imala povišen krvni pritisak. Većali smo šta da radimo, taj dan smo je odložili, ona je počela da plače jer je imala medicinski zaista veliki problem. Nastavili smo, naravno, svoj operativni program i onda smo se nekako uveče dogovorili svi da joj fondacija omogući dolazak u Los Anđeles i da se ta operacijs uradi u Los Anđelesu nakon njene pripreme, kardiološke, i uzimanja terapije, za nekih mesec, mesec i po dana.

Kada je njoj rečeno da će biti operisana u Los Anđelesu, rekla je da joj je to najlepši poklon na svetu koji je mogla da dobije. Prethodnog dana joj je bio rođendan, kada joj je i zakazana operacija.

Stanovnici Gvatemale nemaju pravo da apliciraju za američku vizu, vrlo je restriktivan ulaz, kao i za Meksiko, pogotovo za ljude koji nemaju obezbeđeno socijalno osiguranje, zbog bojazni da će ostati, emigrirati, tražiti azile. To je sve lepo ispalo, ona će dobiti medicinsku, vizu, moći će da ode u Ameriku, tokom aprila će biti njena operacija i ja ću je propratiti. Ko zna zašto je to dobro, možda će joj u Los Anđelesu biti pružena bolja nega - objašnjava naša sagovornica.

Posle ovog iskustva dr Pandurović kaže da apsolutno drugačije, dublje, doživljava značenje reči misija.

- Ovo je bila humanitana misija, koja je imala donatore, sve bez imena i prezimena. Dva-tri meseca pre same misije su uplaćivali novac na račun fondacije, niko nije želeo da mu se zna ime. Poenta ove misije je bila da se skupi 200.000 dolara kako bi se pomoglo stanovništvu. Mi smo s jedne strane radili medicinski program, i pružali svoje usluge, a drugi deo je boravio 10 dana u sirotištu, koje je bilo udaljeno oko sat vremena od centra Gvatemale, u brdima Gvatemala Sitija, u seoskom ambijentu - objašnjava nam dr Pandurović drugi deo delovanja misije.

Prema njenim rečima, radi se o muškom sirotištu, neka deca nisu imala roditelje, neke, nažalost, roditelji nisu mogli da izdržavaju, pa su ih poslali u sirotište. Drugi deo tima je za 10 dana pokušavao da vidi šta je još sirotištu potrebno, čime bio mogli da doprinesu. Napravili su im jedan fudbalski teren, renovirali stari, ofarbali, postavili nove golove, podloge za igranje, a poslednjeg dana misije tu se okupila cela fondacija. Dečaci su spremili priredbu, imali su i humanitarni turnir u fudbalu. Bili su srećni jer su uspeli da pobede američku ekipu.

- Bilo je završetaka radnog dana sa muzikom u sali da nam se podigne raspoloženje. Bilo je kafe između operacija da se vratimo u normalu, ali zaista, jedno fenomenalno iskustvo i, sigurno, sledeće godine ponoviću neku novu misiju, sa istom ekipom jer sam sigurna da će oni ići. Zašto menjati tim koji pobeđuje!

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.