Iva Vučković o borbi sa karcinomom: "Rak se ne dešava nekom drugom"

Koliko puta ste pročitali ili čuli nešto o preventivnim pregledima? Poslednjih nekoliko godina sve više se govorio o njima, jer baš taj, na koji odete može da vam promeni ceo život.

Važnost preventivnih pregleda zna i Iva Vučković (38) iz Beograda, ali jedan, za koji nije ni znala da je krucijalan, nažalost je propustila.

U novembru 2020. godine, Iva je saznala da u svom ogranizmu ima ljutog protivnika - tumor koji je godinama rastao u njoj odlučio je da njen život zauvek okrene za 180 stepeni.

- Pre nego što sam saznala da sam bolesna, sebe sam smatrala izuzetno odgovornom osobom po pitanju zdravlja - redovno sam išla na sve specijalističke preglede koji se preporučuju, imala sam privatno zdravstveno osiguranje čije sam beneficije koristila, obe trudnoće sam odgovorno vodila kod vrhunskih stručnjaka i nikada ni lekove za prehladu nisam uzimala "na svoju ruku" - započinje priču za Ona.rs Iva Vučković i dodaje:

- Nažalost, propustila sam veoma bitan pregled za moje stanje - sistematski pregled, odnosno onaj koji bi uključio pregled abdomena. U novembru mesecu 2020. godine sam, nakon prividno bezazlenih simptoma, završila sa preporukom da uradim širi hormonski panel koji je ukazao na problem sa radom nadbubrega, a nakon čega je ultrazvučnim pregledom ustanovljeno postojanje velikog tumora. Iako je tumor nadbubrega najčešće benigni, to nije bio moj slučaj jer je prošao nezapažen najmanje šest-sedam godina, sudeći po veličini.

Borba se nikada ne završava

Kako naglašava naša sagovornica, simptomi su oduvek bili prisutni, ali su bili takvi da su se lako mogli pripisati bilo kom drugom stanju koje nije opasno: bol u slabinskom delu leđa, neredovni ciklusi, nedostatak određenih hormona, osećaj nadutosti u stomaku, blago pojačana maljavost na licu i trbuhu i kasnije uočen povišen testosteron i aldosteron.

- Većina ovih simptoma, čak i svi udruženi, ne ukazuju na tumor, ali u mom slučaju su bili dovoljni i imala sam sreću da insistiram na pregledima i dođem do dijagnoze. Ubrzo nakon što je otkriven, upućena sam na klinička ispitivanja, nakon čega sam imala neverovatnu sreću da me operiše prof. dr Ivan Paunović, koji je specijalista opšte hirurgije i supspecijalista endokrine hirurgije, i da budem smeštena i dalje lečena u Centru za endokrinu hirurgiju Kliničkog centra Srbije. Iako će možda zvučati neobično, ali vreme provedeno tamo, preoperativno i postoperativno, bilo je najlepši period u mojoj borbi zahvaljujući kompletnom osoblju ovog Centra - ističe Iva.

Na pitanje, koliko dugo je trajala njena borba, Iva je kratko odgovorila "ona se nikada ne završava".

- Iako sam ja fizički bila zdrava onog trenutka kada mi je uklonjen tumor, samo nekoliko nedelja po otkrivanju, borba tek tada kreće. Treba preživeti i prevazići sve što sledi: hemioterapije, privikavanje na nuspojave lekova, opadanje kose, obrva i psihičko suočavanje sa smrću koju ste izbegli, ali treba imati u vidu i brigu za porodicu koja ili užasno strepi, kao što je bio slučaj sa mojim suprugom i svima bližnjima, ili je potpuno nesvesna i od koje se ova borba treba sakriti.

Danas, godinu i po dana nakon otkrivanja tumora, mogu reći sa velikom sigurnošću da sam fizički zdravija od većine populacije (s obzirom na nebrojene preglede i analize koje sprovodim više puta mesečno), ali moja borba sa samom sobom i dalje traje, a svi pregledi čine da bolest teško može "pasti u zaborav", pa makar i nakratko. Tako danas učim da kontrolišem anksioznost koja se ponekad javlja, kao i povremene panične napade - iskrena je naša sagovornica.

Kako kaže, sve ovo ne znači da je stalno zabrinuta ili da ne uživa u životu, već naprotiv. Iva posle svega ceni svaki trenutak i svesna je koliko život zapravo nepredvidiv i da ga ne smemo odlagati. Takođe je, kaže Iva, uvidela je šta joj telo poručuje, a to je da mora da uspori, zastane i da udahne.

- Borba sa tumorom ne sme da se svede na preživljavanje, već mora da uključi život - ističe Iva.

Teških trenutaka je bilo pregršt, počev od hemioterapija, ali, suze u očima najbližiš, kaže Iva, progone je i dan-danas.

- Nisam sigurna kada je bilo najteže. Većini je svakako to trenutak saznanja da ima tumor, ali je u mom slučaju ta činjenica bila pokretačka snaga da što pre završim sa bolešću. Hemioterapije su svakako bile teške i mučne, ali su bile sastavni deo mog ozdravljenja, pa sam na njih tako i gledala. Takođe, trudila sam se da u svemu pronađem nešto pozitivno - govorila sam sebi da niko ne zna šta ga čeka sutra, a da je moj neprijatelj poznat, pa samim tim i savladiv. Kad malo bolje razmislim, nije bolest ta koja mi je bila teška, već trenuci koje je moja porodica proživljavala. Svaki trenutak kada sam videla tugu i očima mog supruga ili zabrinutosti i zbunjenost u očima moje dece me danas "progoni" kao najbolniji - otkriva Iva za naš portal.

Svaki pogled u decu značio je još jedno obećanje

- Iako je 37 godina malo za ovu bolest, do sad sam živela zaista lep život i ni za čim ne žalim. Imala sam sreću da upoznam svog supruga (ljubav koja se dešava zaista samo jednom u životu), da radim posao koji obožavam i u njemu budem veoma uspešna, da proputujem ceo svet i rodim dvoje predivne dece. Kao što već rekoh, iako ništa nisam propustila, ali upravo ta ljubav prema suprugu, deci, sestrama i široj porodici je ono što me je guralo napred. Njih mi nije bilo dosta! Ni blizu! Svaki pogled na moju decu je dovodio do još jednog obećanja da ću biti prisutna u njihovim životima - naglašava Iva.

Kako kaže, u psihički najtežim trenucima pored sebe je imala supruga koji joj je pružao bezuslovnu ljubav i podršku, kao i sestru Mariju koja je uvek znala da kaže i učini pravu stvar.

- Podrška zaista znači mnogo, bez obzira na to da li dolazi od partnera, porodice ili prijatelja. Pored njih, veliku pomoć i motivaciju mi je davao i moj doktor Slobodan Dunjić. Nadam se da nikada niste i nećete spoznati osećaj odlaska na kontrolu sa dijagnozom karcinoma.

Drugim danima možete biti snažni, pozitivni i možete čak zaboraviti da je nešto sa vama drugačije, ali tih dana (pred odlazak i na taj dan) ste nervozni i prestravljeni. Odlazak kod dr Dunjića je sasvim druga priča. Tamo idete kod prijatelja na izlečenje. Kada mi je bilo najteže, kod njega sam išta po svoju dozu snage i nade. Zapravo, posle dr Dunjića ne postoji sumnja u to da će sve biti u redu, samo je pitanje vremena i istrajnosti - sa osmehom priča ova hrabra žena.

"Sreća se uči i deli"

Iva na društvenoj mreži Instagram redovno objavljuje fotografije i video-snimke i retko ko bi pomislio da je ova žena, pre samo godinu i po dana vodila bitku za život. Međutim, kako kaže, nije baš sve tako kako izgleda na društvenim mrežam.

- Čak i osobe koje su aktivne na mrežama po ceo dan imaju život o kome mi ne znamo baš ništa. U mom slučaju, ne krije se mnogo toga - naprotiv! Pisala sam o svim teškim trenucima, o lošim danima ili epizodama, o borbi sa anksioznošću i napadima panike baš iz razloga da ženama koje prolaze kroz ovo ne bih pružala lažnu sliku o tome kako to treba da izgleda.

Ne želim da iko poseti moj profil i kaže sebi: "Šta sa mnom nije u redu? Zašto ja nisam ovako srećna i pozitivna?". Sa druge strane, želim da promovišem život umesto pukog preživljavanja. Čak i uz sve probleme koje karcinom nosi, moramo da budemo svesne da je svaki dan vredan življenja i dar koji nam je dat. Da li je teško? Ponekad zaista jeste, ali se i sreća uči i deli, pa možda nekoga i "zarazim" barem malo - kaže Vučković.

Gubitak kose je podnela stojički 

Iva kaže da se žene jako teške nose sa gubitkom kose, iako je to, ističe ona, kao deo borbe sa karcinomom, suštinski nebitno.

- Gubitak kose nama čini bolest vidljivom i opipljivom, oduzima nam samopouzdanje, ženstvenost i lepotu. Možda bih se fokusirala na to, jer mi sve crpimo snagu iz različitih izvora i generalno se sjajno nosimo sa bolešću. Kad je gubitak kose u pitanju - poručila bih svim ženama - uzmite stvar u svoje ruke! Ne čekajte da vam kosa polako opada i da se budite sa pramenovima na jastuku. Neka vaša nova frizura bude vaš izbor i sve će biti mnogo lakše - ohrabruje Iva sve žene s kojima je delila istu sudbinu.

Iva je, kako kaže, znala da će se iz bolnice vratiti bez kose, te nije želela da uplaši decu, pa je sve pretvorila u malu predstavu.

- Suprug mi je doneo makaze i mašinicu, a ja sam se, po unapred pripremljenom scenariju, šišala sama u bolničkom toaletu i to snimala. Snimak sam poslala deci čiji je jedini komentar bio: "Mama je skroz šašava i super joj je frizura!". To mi je bila jedna od najvećih pobeda - naglašava ona i dodaje:

- Pored ovoga, želela bih svima da skrenem pažnju da malo više brinu o sebi. Iako svi živimo zaista ubrzanim tempom i borimo se sa nizom problema koje smatramo ključnim, ništa neće imati smisla ako izgubimo zdravlje. Preventivni pregledi mogu da nam spasu život i bitno je to zaista shvatiti. Rak se ne dešava "nekom drugom".

Inspiracija je i ženama i muškarcima

Iva svakodnevno dobija desetine poruka od žena, koje često traže savete i neretko joj govore da su svoju inspiraciju da prebrode krizne periode pronašle upravo u njoj.

- Žene često traže savete koje se trudim da im dam ukoliko sam apsolutno sigurna u to što govorim. U suprotnom ih uputim na neko lice ili instituciju koja može pomoći. Pored saveta, javljaju se i žene koje govore da sam im ih na neki način inspirisala, da sam im pomogla ili se javljaju jednostavno da pruže podršku. Pored žena, naravno ima dosta i muškaraca koji šalju podršku i dobru energiju. Puno je ljubavi na tim mrežama iako ponekad ne deluje tako - kaže Iva.

"Moj život je u mojim rukama"

Na pitanje kako je cela situacija uticala na njenu porodicu, Iva je odgovorila:

- Iskreno, nisam sigurna. Svi se trude da deluju jako i stabilno, da budu tu za mene i da mi pruže podršku čak i kada sam sigurna da ni sami nisu u stanju to da učine. Nadam se da deca nisu osetila previše toga što mi se dešavalo, a suprug je još uvek u stanju pripravnosti, pa čekam da se svi malo opustimo i da procenimo koliko je to zaista uticalo na sve nas.

Iva naglašava da treba imati u vidu da porodica nosi istu žrtvu i bol kao i osobe koje su obolele.

- Ponekad je zaista mnogo teže čekati i biti potpuno nemoćan da nešto promeniš, dok osoba koju voliš pati, nego boriti se za sebe. Iako je karcinom podmukla, možda i najteža, bolest, ja se ipak vodim mišlju da je moj život u mojim rukama, a moja porodica me u tome potpuno podržava - zaključuje Iva Vučković.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.