Rada Bojović: Kako je neuka majka vojvode Petra Bojovića podigla šestoro dece motivisanih da oslobode Srbiju

Svet je pun tihih heroja i velikih i neustrašivih žena. Nekada su to supruge, nekada sestre ili ćerke, prijateljice ... ali najčešće bez premca, to su majke. Jedna od takvih priča koje inspirišu je i život Rade Bojović, majke čuvenog srpskog vojvode Petra Bojovića.

U uslovima nezavidnog seoskog života 19. veka, ova neuka, ali vredna i oštroumna žena, koja je još kao dete spoznala značaj otpora prema tuđinskoj vlasti, uspešno je odškolovala ne samo velikog vojvodu, već i svu svoju decu. Time je tadašnju Srbiju obogatila snažno motivisanim oficirom, sveštenikom i profesorkom, u koje je usadila odlučnu borbu za promene.

Teško i nepravično rano detinjstvo ove harizmatične žene od malih nogu ju je naučio kako izgleda život pod čizmom tuđina i važnost otpora prema svakom vidu okupacije i sluganstva. Izvlačeći snagu i volju iz želje za promenom, ohrabrivala je svoju decu da se obrazuju i odu sa sela.

Radini roditelji bili su vredni i poštovani ljudi. Otac Bojo Ajdačić bavio se stočarstvom i zemljoradnjom, a majka Jevra Pešić zajedno sa svojom braćom Perkom i Dobrijom branila je svoje imanje u Kolašinskoj nahiji od Turaka. U jednom takvom sukobu je nastradala. Preminula je kada je Rada imala svega 11 godina.

- I tada je u meni ubijena ona srećna đetinja bezbriga. Od kako mi je umrla majka, ja đetinjstvo nisam imala - prenosi "Vikipedija",  deo rukopisa "Uspomene na našu Nanu" njene ćerke Milene Bojović, koja je zabeležila život svoje majke i drugih članovima porodice u periodu od 1904. do 1933. godine.

Tako mala, u teškim uslovima planinskog života, preuzela je na sebe kućne poslove, poljske radove  i brigu o malđim članovima svoje porodice. Kako prenosi RTS u dokumentarnom filmu (pripremila Jelena Božović ) povodom izložbe "Velike nade majke Rade" u Zavičajnom muzeju u Novoj Varoši, "udali su je" kad je imala svega 15 godina za Perutu iz Miševića, kod Nove Varoši, u kuću Đeka Bojovića, čiji je stariji sin Savo sredinom 19. veka bio knez Sjeničke nahije i isticao se kao zaštitnik srpskog naroda.

Kako je to obično bivalo, mladenci se nisu poznavali. Pa iako je Peruta Bojović bio iz dobre porodice i sa svojim ocem i braćom živeo od rada na zemlji i bio čuven po principijelnosti, poštenom i vrednom radu, Rada se toga događaja nerado sećala.

- Stara glupost nije dala da devojka odraste i da sama ide u svoj novi dom. Gurnuli bi je još detetom u tuđu kuću, gde joj je sve bilo nepoznato. Tako su i mene, bez moje volje i želje, udali. Običaj je bio takav. Prosio me je đever Savo, knez Sjeničke nahije, za svog brata Perutu. Tužna i pretužna je bila moja udaja. Nikoga u novom domu nisam poznavala osim đevera Save. Zbunjena, umorna, žalosna, nisam videla ništa. Tek sutradan videla sam šta se dešava. Od ukućana, prvi koji mi je izgledao dobar, bio je svekar Đeka. Osećala sam, da će mi on zameniti oca. Zatekla sam još svekrvu Sinđu, jetrvu s dvoje đece i zaovu. Mladoženju nisam videla dok se nismo venčali, a to je bilo tek trećeg dana. Venčali su nas u kući. ” - navodi se u rukopisu "Uspomene na našu Nanu", koji se i danas kao kulturno dobro čuva u Arhivu SANU.

Bračni par je svoj životni vek proveo u vremenima velikih sukoba, buna i ustanaka, političkim previranjima i u teškim materijalnom stanju. Tokom 19. veka narod u Raškoj oblasti je jedva sastavljao kraj sa krajem, a nakon Karađorđevog ustanka, Hatišerifima iz 1830. i Hatišerifom iz 1833. godine, granica između turske vlasti i Kneževine Srbije postala je reka Uvac i planine Javor i Golija, što znači da je zavičaj Bojovića, ostao pod turskom vlašću.

Baš tu, u tim uslovima, na proplancima šumovitog Zlatara, u neizmernoj želji da odškoluje decu i da se Srbija oslobodi turske vlasti, Rada je sa mužem podizala buduće srpske velikane. Bilo ih je šestoro - Ilija, Jovan, Jevrem, Luka, Petar i Milena.

- Težak i čemeran je ono bio život. Zato smo se trudili mi, roditelji vaši, da vas izbavimo i u srećniji život uvedemo. Težinu ropstva sam silno osjećala od svog postanja, ali mjera je bila prevršena kad Turci otrovaše jadnog Sava, strica vam, Bog mu dao carstvo nebesko! Od toga doba, hodila, radila, danju, noću uvjek mi je bilo: moram đecu spasiti ispod nekrsta, moram ih skloniti u Srbiju! Neki glas u dubini duše mi je govorio: velika je sila i moć u Boga – on će ti pomoći! Jedina želja mojega života bila je da ih istrgnem ispod turske vlasti. Na godinu dana prije nego će poginuti knez Mihailo (1868), rešimo i pođosmo u Srbiju, u četvrtak po Đurđevdanu. Bio je pazarni dan na Javoru. U Bukoviku nas je dočekao dobar Srbin Slavko Radojević. U Srbiji nas je prvo primio rođak Vučić Bojović na njegovo imanje na Goliji, da se sklonimo za ono prvo vrijeme - ispričala je povodom njihovog prelaska 1867.godine u ivanjičko selo Radaljevo (Kneževina Srbija).

Te godine najstariji sin Ilija, koji je završio Bogosloviju 1861. godine u Beogradu, već je bio oženjen i u Radaljevu je dobio svoju parohiju. Najmlađa ćerka Milena je imala svega pola godine, dok su dečaci još bili đaci. Od njih šestoro, petoro je dovela do visokog obrazovanja.

Pored Ilije i Jefrem Bojović je završio Bogosloviju u Beogradu, a teološke studije je nastavio na Moskovskoj duhovnoj akademiji, gde je diplomirao 1879. godine kao magistar Bogoslovije, da bi potom 25 godina radio kao profesor beogradske Bogoslovije. Učestvovao je u ratu 1876/78.godine, kao i u Prvom svetskom ratu. Zamonašio se u manastiru Rakovica 1920. godine, a 13 godina je proveo kao episkop žičke eparhije. Sahranjen u manastiru Studenica.

Luka Bojović je bio oficir. Artiljerijsku školu je završio u činu potporučnika, a nakon srpsko-turskih ratova 1876−1878. i Prvog balkanskog rata, napredovao je u činu artiljerijskog potpukovnika. Posle rata bio je upravnik barutane „Obilićevo“ u Kruševcu, a penzionisan je u činu pukovnika.

Široj javnosti svakako najpoznatije dete je sprski vojskovođa Petar Bojović (1858−1945), koji je zahvaljujući majci završio Vojnu akademiju u Beogradu, kao prvi u rangu među pitomcima 12. klase. Učesnik je šest oslobodilačkih ratova Srbije na kraju 19. i početkom 20. veka. Njegovu vojničku karijeru, prema pisanju portala "National Geographic", karakteriše mudra vojna strategija, iskazana lična hrabrost, odlučnost i patriotizam. Nosilac je najviših vojnih odlikovanja u zemlji i trinaest inostranih. Tokom Prvog svetskog rata, u kojem je bio komandant Prve armije, sa kojom je izvršio proboj Solunskog fronta, dobio je čin vojvode 13. septembra 1918. godine.

Iako se u to vreme nije ulagalo u obrazovanje ženske dece, i Radino najmlađe dete, ćerka Milena Bojović je poslata na Višu žensku školu u Beogradu, sa čijim osnivanjem 1863. godine je započeto srednjoškolsko obrazovanje ženske dece u Srbiji. Ona je za vreme školovanja, kao najbolja učenica, od kraljice Natalije je dobila knjigu „Marija Antoaneta“. Nakon završenog školovanja, zaposlila se u istoj školi kao pomoćnica, a posle tri godine kao klasna učiteljica, a nakon reforme školstva 1901. godine postala je veoma cenjen profesor Srpske istorije sve do penzionisanja 1910. godine.

Jovan je jedini od šestoro dece Bojovića koji nije stekao visoko obrazovanje. Bavio se zemljoradnjom i iz Radeljeva prešao sa roditeljima i porodicom u Gornju Konjušu, gde je živeoa sa suprugom Petrijom i podigao petoro uspešne dece.

Nakon što je izvela decu sa sela u grad, naoružala ih obrazovanjem i poslala ih da "oslobode" Srbiju, umorna seoska domaćice i uspešna majka je, u starosti, i sama naučila da čita.

- Pred kraj svog života naučila sam da čitam. Naučio me moj sin Petar. Napisao mi azbuku i počne mi prikazivati. Tako ja, malo po malo, naučim da čitam. Najviše sam čitala Jevanđelje. Neka Vuku Karadžiću Bog da carstvo nebesko kad je Jevanđelje preveo na naš jezik.

Poslednje godine života provela je u Beogradu, gde je živela sa Milenom i Jevremom. Razbolela se pred Uskrs 1899. godine, a poslednjeg dana života posetio ju je sveštenik iz zavičaja, po kome je crkvi u Radijevićima poslala krst sa kojim se svakodnevno molila. Umrla je 1. aprila 1904. godine, posle pet godina bolovanja.

U poslednjim trenucima pored nje je bila njena ćerka Milena. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

- I spremih te, namestih te i gledah te u đurđevskoj zori, u tišini i lepoti nekoj i pitah tebe i sebe: gde je sada duša, divna, velika duša naše Nane? - zabeležene su oproštajne reči njene Milene nakon smrti majke.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.