Olimpijada Pupin: Nepismena žena koja je znala moć nauke i sina osnažila tako da zadivi ceo svet

Kada pomislimo na velike umove, koji su čovečanstvu ostavili svoja neverovatna dostignuća, nije česta misao kako li bi svet izgledao bez njih. Posebno pitanje otvara pomiso na njihove majke. Ko su bile žene koje su ih rodile, usadile im životne vrednosti, bile njihovi stubovi ljubavi i podrške?

Kakva li je bila Georgina Đuka Tesla, koja je svetu dala neverovatnog Nikolu Teslu? Kakvu je promisao imala Olimpijada (Alempijada) Pupin, devojačko Milovanov (1814-1886) kada je sinu Mihajlu pričala o sposobnostima koje mora da ima da bi se otisnuo u beli svet? Mora biti da je posejala zrno ponosa zemlje i kraja iz kojih je njen sin potekao da bi u svetu, kao uspešan čovek, svome imenu dodao i „Idvorski“, da se zna odakle je.

Poreklom sa Ohridskog jezera, Olimpijada se sa roditeljima nastanila u Banatu, gde je i upoznala Kostu, kasnije svog supruga. Posle rađanja mrtve dece Bog joj je, kako je verovala, podario Mihajla. Od njih desetoro preživeli su on i Persida, Ljubica i Hristina.

Kako Mihajlo beleži u svojoj autobiografiji, bio joj je ljubimac. Opisujući druženja stanovništva rodnog Idvora, kaže:

„Kao materinom ljubimcu, meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i prisluškujem mudrolije i bajke, koje bi tekle sa usana staraca, a ponekad i mlađih ljudi, kada bi od staraca došli do reči. S vremena na vreme, zapevale bi mlade žene po neku pesmu o kome od poslednjih događaja. Kada bi, na primer, koji od staraca završio kaku priču o Kara-Đorđu i njegovim istorijskim borbama sa Turcima, žene bi zapevale pesme u kojoj se slave Kara-Đorđe, hrabri vojvoda Hajduk Veljko, koji je sa jednom šakom Srbijanaca branio Negotin od jedne velike turske vojske pod Mula-pašom. Ova hrabra četa, kako je pesma opisuje, podseća na onu malu četu starih Grka na Termopilima.“

Pupin u autobiografskom delu „Sa pašnjaka do učenjaka“ ostavlja dragocene podatke o svom živou, o njegovim najvažnijim delovima i ljudim, pa samim tim i o majci. Tako postaje jasno koliko je ova žena, nepismena, imala dalek pogled i jasne ciljeve – da joj deca budu prosvećena.

Tako je, na žalbe mladog Pupina da mu se ne uči i da više voli da provodi vreme sa drugarima, smireno odgovarala, bez kritike, ali jasno, kroz svoj primer, što je detetu ostavilo trajnu, željenu poruku.

„Ali me je majka uskoro ubedila da sam bio na pogrešnom putu. Ona, nije znala ni da čita ni da piše, pa mi je govorila: kako je uvek osećala kao da je slepa kod očiju. Bala je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da, krene dalje od atara našeg sela. Kako se danas sećam, ona bi mi o tome na ovaj način govorila: ’Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na ovim našim poselima, moraš potražiti još jedan par očiju, oči za čitanje i pisanje. Znanje, to su zlatne lestvice koje nas vode u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz ovaj svet i vodi nas u život budućnosti, pun neuvele slave’."

Od samog naučnika saznajemo da je njegov životni svetionik, njegova majka, bila vrlo pobožna. Kao retko ko je, svedoči naučnik, poznavala i Stari i Novi zavet, rado ponavljala stihove iz psalama; omiljeni svetac bio joj je Sveti Sava. Od nje je, beleži, prvo i saznao za život „ovog čudesnog Srbina“.

Olimpijada, svesna važnosti znanja, uspeva da ubedi supruga da pusti sina na višu školu u Pančevo. Tu je Pupin prvi put video spravu koja trenjem proizvodi elektricitet i o tome je posle ushićeno pričao kada se vratio kući.

Kada je tokom školovanja u Pragu čuo za očevu smrt, odmah je javio majci da želi da se vrati u Idvor, da joj pomogne pri obrađivanju zemlje. Oštroumna žena imala je samo jednu reakciju:

„ Ona za to ne htede ni da čuje. Tražila je da po svaku cenu ostanem u Pragu, gde sam imao prilike da vidim i naučim tolike lepe stvari. Ali ja sam vrlo dobro znao koliki bi teret bio za nju moje dalje školovanje...“

Da bi pomogao porodici, setivši se prijatelja u Americi, mladi Pupin odlučuje da sreću okuša u zemlji „Frinklina i Linkolna“. U pismu majci objasnio je svoje namere, sve vreme poštujući njeno mišljenje i osećajući neophodnost njene podrške.

„Uveravao sam je da ću, uz njen blagoslov i pomoć Božiju, svakako doći do uspeha, obećavajući joj da ću joj se skoro vratiti, obogaćen retkim znanjem i akademskim titulama. Kroz pismo je vejao najveći optimizam, kojim je tada raspolagala moja mašta. Nakon nekoliko meseci, na moje najveće zadovoljstvo, uverih se da je moja majka sa punom verom primila ovo ružičasto pretstavljanje moga koraka koji ona nije očekivala.“

Ružičaste slike predstavljene majci u pismu u realnosti nisu bile takve. Pet godina je radio kao fizički radnik i učio engleski, grčki i latinski jezik. U jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, na kojima je kao primeran student bio oslobođen plaćanja školarine. Usledile su novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Majčina zabrana da se vraća da obrađuje zemlju i da zanemari svoj talenat imala je smisla.

Pupin je studije je završio 1883. godine, stekao diplomu prvog akademskog stepena. Njegov naučni put dalje ide u Ujedinjeno Kraljevstvo, gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike; potom započinje studije eksperimentalne fizike na Univerzitetu u Berlinu, beleži „Vikipedija“.

Sve to dovodi do biografije naučnika, pronalazača, profesora na Univerzitetu Kolumbija i počasnog konzula Srbije u SAD; jednog od osnivača i dugogodišnjeg predsednika Srpskog narodnog saveza u Americi, dobitnika Pulicerove nagrade (1924) za autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“ (engl. From immigrant to inventor). Njegov naučni i eksperimentalni rad doneo je važne zaključke za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, elektrotehnike.

Bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta.

Majka Olimpijada je za sve to vreme njegovog razvoja bila njegov orijentir. Kada se posle 11 godina vratio u Idvor, na poseban način je pričao o njenoj lepoti:

„Sve je ostalo isto u Idvoru, samo se mnogo izmenila moja majka. Izgledala je mnogo starija, mnogo lepša. Neki svetiteljski sjaj odbleskivao je sa njenih očiju. A meni se činilo da je to ono vedro nebo nad duhovnim svetom u kome je ona živela. Ni Rafaelo ni Ticijan, pomislih u sebi, nikad nisu naslikali tako lepog svetitelja. Zurio sam u nju, divio joj se; nikad se nisam osećao tako malim, tako nejakim.“

Zavetovao se da će sačuvati uspomenu na nju. Srpska akademija nauka je prihod od fondacije posvećene uspomeni na Olimpijadu Pupin iskoristila da se siromašnoj deci u tadašnjoj Staroj Srbiji i Makedoniji pomogne u školovanju.

„Moja majka bila je najpažljiviji slušalac mojih predavanja; najlakše mi je bilo s njom se sporazumeti. Imala je odlično pamćenje, čak i u svojim sedamdesetim godinama, u koje je već bila ušla u to vreme. Svaki važniji događaj u svom životu umela je ona da izdvoji i da mu dade svoje mesto. To je bila osnovna odlika njenog duhovnog života. Kada bi joj ko što govorio, a to bilo vredno da se sasluša, ona bi to dovodila u sklad sa osnovnim idejama svoga zapažanja. To je naročito vredilo kada bih ja s njom razgovarao“, zabeležio je Pupin neke od osobina ove velike žene, svoje majke Olimpijade.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.