Harem Girls i Srbija: Ko ima pravo da kaže "Ja sam Srbin"?

Kada se postavi pitanje šta znači biti Srbin, većina će imati brze i jednostavne odgovore. Patriotizam, tradicija, vera, istorija. Ali šta kada neko ko se ne uklapa u tu uobičajenu sliku kaže: "Ja sam mnogo veći Srbin od svih vas"? Ova izjava Lefkade Tcunami nije samo provokacija – ona otvara pitanje koje Srbija već dugo odbija da postavi sebi.

Ovih dana, dok se vodi rasprava o tome da li Harem Girls "predstavljaju" Srbiju, postavlja se jedno mnogo važnije pitanje: da li Srbija ima hrabrosti da vidi sebe onakvom kakva jeste? Ne kakvom bi neki želeli da bude, već onakvom kakvom su je oblikovali vekovi. Jer ovakvi ljudi nisu nešto novo, nisu proizvod "modernih dekadentnih vremena". Postojali su u svakom dobu, među vladarima, vojnicima, pesnicima, naučnicima. Samo su tada morali da ćute. Danas ne moraju.

Petar Živković, srpski general i premijer Kraljevine Jugoslavije, bio je blizak kralju Aleksandru, ključna figura političkih previranja, a istovremeno neko čija se privatna sklonost smatrala nečim što se ne govori. Da li je to umanjilo njegovu ulogu u istoriji? Nije. Pa zašto onda danas uporno odbijamo da prihvatimo postojanje ljudi koji ne odgovaraju našim očekivanjima?

Rusi su imali caricu Katarinu Veliku, o kojoj su vekovima kružile legende da je gajila strasti koje su prevazilazile norme svog vremena, volela je da "opšti" sa konjima, pa u je ipak nazvali Velikom. Francuzi su imali Šarla VII Pobednika, koji je voleo da se preoblači u raskošne haljine. Ipak, ni jedne ni druge ništa nije  sprečilo da budu velike, ponosne i patriotske nacije.

Problem nije u tome da li Harem Girls "predstavljaju" Srbiju. Problem je u tome što neki veruju da oni ne bi smeli da postoje. A oni postoje. Kao i mnogi pre njih.

Paradoks je očigledan: niko se ne buni kada neko pijan urla na ulici do kasno u noć, kada neko baca petarde pod nečiji prozor ili kada neko propagira mržnju i nasilje. Ali šminka i garderoba? To je već razlog za buru, za bes, za prozivke o "kraju sveta". Šta to govori o nama?

Srbija voli da se poziva na svoju tradiciju, na nasleđe, na vrednosti. Ali Srbija nikada nije bila homogena. Nikada nije bila jednolična. Svaka generacija je imala one koji su izazivali norme, one koji su pomerali granice. I svaki put, s vremenom, oni su postajali deo istorije, deo onoga što sada smatramo svojim identitetom.

Pogledajmo šire – na drugom kraju sveta, u Indiji, hijre, treći pol, vekovima su smatrani svetima, poštovanim bićima koja su zauzimala posebno mesto u društvu. Iako se vremenom promenila percepcija, ostala je činjenica da su u nekim društvima različitosti smatrane bogatstvom, a ne pretnjom.

Možda je krajnje vreme da se zapitamo – ako se toliko ponosimo svojom istorijom, da li smo zaista spremni da je sagledamo u celini? Da li smo spremni da priznamo da su u našoj prošlosti postojali ljudi koji su voleli i živeli drugačije, a ipak ostavili neizbrisiv trag?

Ako postoji neka univerzalna istina, onda je to da smo svi ljudi, od krvi i mesa. Da svi prolazimo isti početak i isti kraj. Uostalom, i jedan od najvećih od nas, naš divni patrijarh Pavle, jednom je rekao: "Budimo ljudi, iako smo Srbi".

I možda bi baš ta spoznaja trebalo da bude polazna tačka svakog razgovora o tome šta znači biti Srbin – i šta znači biti čovek.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.