"Ako tada nisam digla ruku na sebe, neću nikad": Ispovest domaće glumice koja je ostala bez svega

Jadranka Matković ima 74 godine i više od sto uloga iza sebe – na televiziji, filmu, u pozorištu. Njeno lice pamte generacije, njene replike i osmesi su urezani u kolektivno sećanje gledalaca širom regiona. Ali danas, legendarna glumica živi tiho, povučeno, u Domu za starije i nemoćne osobe u Zagrebu. Tamo će proslaviti rođendan – skromno, bez porodice, bez velike pompe. Samo ona, soba koju deli sa uspomenama i nekoliko ljudi koji je poznaju po imenu.

Njena glumačka karijera počela je još u Jugoslovenskom dramskom kazalištu, gde je igrala rame uz rame sa velikanima. Kasnije je nastupala u Zagrebačkom kazalištu mladih (ZKM), Gavelli, Kerempuhu, ali i u narodnim pozorištima širom bivše Jugoslavije. Posebno pamti uloge u delima Čehova, Krleže i Nušića.

Na televiziji i filmu ostavila je dubok trag – generacije je pamte po ulogama u serijama „Gruntovčani“, „Smogovci“, „Zakon!“, kao i po pojavljivanjima u kultnim emisijama i dramama TV Zagreb. Igrala je i u filmovima poput „Pucanj“, „Mrtva točka“, „Život sa stricem“, a iako često u sporednim ulogama – njeno prisustvo bilo je upečatljivo i autentično.

„Bila sam radnik, glumac koji se daje. Nikad nisam bila zvijezda – ali sam radila. Davala sebe. Igrala sam i u drami i u komediji, i za decu i za odrasle. A sad više niko i ne zna da postojim.“

Sudbina joj, kako kaže, nije bila blagonaklona. Ili, preciznije – život joj se u jednom trenutku srušio, a sve što je gradila decenijama nestalo je za nekoliko sati.

„Ne mogu ni da pričam o tome, jer ću poludeti. Sve uspomene su mi nestale – fotografije, kasete, knjige... sve su bacili. Savetovali su mi da zamislim da je eksplodirala plinska boca i da je sve izgorelo, samo da bih lakše podnela bol. Ako tada nisam podigla ruku na sebe, neću nikada.“

Tako je Jadranka još 2022. ispričala svoju priču, a istina je bolna: nakon što je više od 20 godina živela kao podstanar u jednom stanu u Zvonimirovoj ulici u Zagrebu, izbačena je. Stan koji nije mogla da otkupi – nije bio njen. Nije imala prava stanara, nije imala para. Nije imala ni kome da se obrati.

„Nisam bila ozbiljna. Povlačila sam se. Žena je tada trebala novac, i bilo je: sada ili nikada. I ja sam izašla s vrećicom. Ne volim se vraćati na to, ali to je istina.“

Nakon deložacije, zdravlje joj se pogoršalo. Gubila je na kilaži, bila je iscrpljena, duševno i fizički. Imala je operaciju noge, i bila je, kako kaže, sposobna da pređe pet metara – pa da sedne. Pa opet pet metara.

„Doktorka mi je rekla: ‘Sa 39 kilograma ne možete više da živite sami.’ I tada je počeo moj život u domu. To nisam želela, to mi je bio potpuni šok.“

Iako je pokojni gradonačelnik Milan Bandić pokušao da joj pomogne pronašavši joj stan od 18 kvadrata, Matković je tada već odlučila – biće podstanar dok ne dođe red za dom. I – došao je.

„Stan je bio na Prisavlju. Bila sam tamo s prijateljicama, platila sam i režije, ali daleko je od tramvaja. Ja sam u glavi sebi već bila rekla: dočekaćeš dom. I to je bilo to.“

U domu živi već četiri godine. Soba joj je mala, ali čista. Plaća je oko 500 evra mesečno. Nakon poslednjeg povećanja penzije, uspeva da to pokrije, ali ne ostaje joj mnogo. Ipak, ne žali se. Njene sitne radosti su – sitne, ali iskrene.

„To vam je meni šopingiranje. Odem u DM, pa nešto. Odem u Pepco, pa nešto. Volim na sitno. Nečim sebe obradovati. Kava i cigara kad izađem – to je moja jedina radost. Ne idem na doručak, idem na kavu. To vam je moj rashod.“

Smeje se dok to priča, ali iza tog osmeha su decenije borbe, razočaranja, ali i svesna odluka da se nikada ne žali više nego što mora.

Iza nje je više od 100 uloga, ali karijera joj nije donela sigurnost. Penzija je mala jer je radila kao spoljna saradnica – bez stalnog zaposlenja, bez beneficija. Sama priznaje: greške je pravila sama.

„Da mogu da vratim vreme – sve bih drugačije. Sama sam sebi odsekla noge. Pristajala sam na honorare, umesto da tražim stalno zaposlenje. Tako je tada funkcionisalo. I nisam insistirala na porodici. To mi je danas najteže.“

Nikada se nije ostvarila kao majka, i to je, kaže, nešto zbog čega danas najviše žali.

„Previše sam birala. Odbijala sam divne muškarce. Bila sam u vezama, želeli su oni mene... ali nisam bila žena koja silno želi nekoga po svaku cenu. Kad se sad osvrnem – žao mi je. Da imam decu, neko bi danas brinuo o meni.“

Dani joj u domu prolaze mirno. Uči latinski. Čita knjige. Prati društvene mreže – koristi Instagram, Facebook i X. Ima prijatelje širom sveta, i sa njima je, kako kaže, stalno u kontaktu.

„Moja prijateljstva su online, po belom svetu. Vremena nemam dovoljno – stalno nešto čitam, gledam, pišem. I volim da se doteram. Nikad ne znaš koga ćeš sresti – makar u hodniku.“

Priča Jadranke Matković nije samo lična drama, ona je i ogledalo jednog sistema. Ogledalo odnosa prema umetnicima, prema starosti, prema ženama koje su celog života bile nezavisne, koje nisu želele da se uklope u kalup. Njena priča je i upozorenje – o tome koliko je lako izgubiti sve, i koliko je teško podići se kad više nemaš šta da izgubiš.

Ali je i priča o snazi – snazi da se ustane, da se preživi, da se i dalje živi.

„Bila sam naivna. Sve sam pustila da propadne. Nikad sebi neću oprostiti što nisam otkupila stan. Ali evo me – tu sam. I to je nešto.“

A to „nešto“ – to je Jadranka Matković. Glumica. Žena. Glas svih onih koji su nekada sijali na sceni, a danas samo žele da ih neko čuje.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.