Godinama sam radila BESPLATNO, a zbog OVOGA sam odbijena za plaćenu poziciju: U šoku sam, danima ne izlazim

Odlazak na razgovor za posao ume da bude veoma stresno iskustvo. Čak i pre nego što kročimo u prostoriju, vodimo unutrašnje bitke sa sobom: Da li sam dovoljno dobar? Da li imam prave kvalifikacije? Da li izgledam previše staro, ili previše mlado? U savremenom tržištu rada, osećaj nevidljivosti i odbacivanja nije retkost, a sve češće razlog za to nije (ne)kompetentnost – već godine.

Jedna dirljiva ispovest govori upravo o tome kako osećaj nepravde i razočaranja može razoriti samopouzdanje, posebno kada znate da ste dali maksimum, da ste godinama volontirali za kompaniju, ulagali svoje vreme, energiju i znanje, a da vas potom nisu ni pozvali na intervju. Sve što je ostalo bila je generička poruka odbijanja, bez ijedne reči zahvalnosti.

"Nedelju dana sam se osećala kao da sam bačena u prašinu. Htela sam da podelim s drugima kako se osećam, ali me je bilo sramota. Moje godine — to je moralo biti to. Previše sam stara da bih bila zaposlena. Samopouzdanje mi je palo na nulu, povukla sam se, nisam razgovarala ni sa kim danima. Svet mi se okrenuo naglavačke. Odbijena sam čak i za razgovor za posao — i to zbog najfrustrirajućeg razloga: zbog svojih godina.

U mom svetu, stariji zaposleni su dragoceni. Pogotovo oni koji su se dokazali. Možda bih pokvarila timsku dinamiku svojom (pre)velikom posvećenošću poslu? Ne, pomislila sam. Svi u toj firmi vredno rade. Onda se opuste, sarađuju, planiraju. Sve ono što sam i ja oduvek radila.

Ne biti izabran je jedno — ali ne biti ni pozvan na intervju? Nakon toliko godina volonterskog rada za tu istu kompaniju, zar nije bilo logično barem dobiti priliku za razgovor? Čak ni jedno ljubazno "Hvala vam na prijavi"? U mom inboksu i dalje stoji generički, vedro sročen mejl odbijanja. Isto pismo, verovatno poslato stotinama kandidata — ljudima koji nisu proveli hiljade sati volontirajući za tu firmu. Ni trunke lične zahvalnosti od ljudi koje sam poznavala. Odavno sam naučila da se plače u kupatilu ili na stepenicama — ili pred ugašenim Zoom-om — kako niko ne bi znao koliko me to "ne" zaboleo.

Foto: Shutterstock

Taj odgovor je zvučao kao: "Ti nama ništa ne značiš." I to je bolelo. Zamislila sam se: zar ne mogu da budem kao oni takmičari iz American Idol-a koji loše pevaju, ali barem dobiju pažnju? Ali ne — ja znam da sam dobra u svom poslu. Pogodila bih sve tonove. Zaslužila bih barem jedan aplauz, makar usputni komentar: "Cenimo vas, ali niste pravi izbor za ovu poziciju." Godinama sam uspešno volontirala na toj poziciji. Bila sam pozvana kao govornik na konferenciji firme. Ljudi iz tima — veoma plaćeni ljudi — pisali su mi privatno, tražeći mišljenje. Kada su organizovani treninzi, dočekivana sam kao počasni gost.

Iako je bilo očigledno da firma nije u najboljoj fazi, ja sam ostajala pozitivna. Kad su me kolege pitali za mišljenje, uvek sam birala reči, imajući na umu da neko "odozgo" možda sluša. Nisam ulazila u sukobe, izbegavala sam rasprave, čuvala svoj ugled. Kao volonter, nisam imala pravo da javno komentarišem rad firme. Izbegavala sam društvene mreže. A istovremeno sam radila kao nikad. Bivša profesorka u penziji, organizovana i tačna, sada živim od honorarnih poslova — uređujem tekstove, vodim popularni Airbnb na obali Oregona i još jednu nekretninu. Brinem i o nekoliko životinja. I pored svega toga, uvek sam nalazila vreme za volonterski rad.

Volela sam taj posao. A oni su, činilo se, voleli mene. Sve dok nisam konkurisala za plaćeno radno mesto. Opis posla bio je gotovo identičan beleškama koje sam godinama vodila o svojim zaduženjima. Pitala sam se — da li su koristili moje beleške kao osnovu za konkurs? Ipak, dvoumila sam se. "Previše sam stara", mislila sam. "Neće me ni razmotriti." Ali onda su mi prijatelji i poznanici slali poruke: "Moraš da konkurišeš! Oglas je kao pisan za tebe!"

Odlučila sam da se prijavim. Dok sam sastavljala prijavu, postajalo mi je jasno koliko sam kvalifikovana. Pomislila sam da dodam još — da li da uključim iskustvo iz inostranstva? Diplome sa univerziteta? Prijavu sam poslala. I čekala. Sa nadom.

A onda je stigao onaj generički mejl. Kao da sam se pretvorila u nebitnu tačku. U staru tačku. Staru kao zemlja. Ne znam da li ću više konkurisati za poslove. Previše je obeshrabrujuće. Ipak, možda ću biti kao Debra Vance — lik koji igra Džin Smart u seriji Hacks. Debra, zvezda iz Las Vegasa, bori se da ostane relevantna u svetu koji obožava mladost. Volela bih da verujem da, poput Debre, mogu da nađem zajednički jezik sa mlađima, da se prilagodim, pratim digitalne trendove, vodim online timove, razmenjujem ideje na digitalnim "sticky notes". Još ima vremena", navodi ona.

(Ona.rs/yourtango)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.