Mislila sam da su trudnički bolovi, a zapravo sam se 5 GODINA borila sa rakom: Saznala sam u terminalnoj fazi

Kada je Mišel Hjuz 2016. godine, u 35. nedelji prve trudnoće, počela da oseća oštar i neprijatan bol ispod desnog rebarnog luka, mislila je da je to još jedan od simptoma trudnoće. Na rutinskom pregledu kod ginekologa spomenula je nelagodnost, a lekar joj je savetovao ultrazvuk kako bi proverili stanje žučne kese — česta je tegoba u trudnoći.

Mišel, tada stara 35 godina, rado je prihvatila priliku da vidi bebu na ekranu. Međutim, ultrazvuk je pokazao da joj je žučna kesica u redu. Umesto toga, lekari su otkrili nešto neočekivano — hemangiom, benignu cistu ispunjenu krvnim sudovima, na njenoj jetri.

„Objasnili su mi da je to uobičajeno, benigno i verovatno nije uzrok bola koji osećam. Rekli su: 'Rođenje bebe će proći bez problema, a ako bol nastavi, pratimo situaciju.'“ Preporučena je kontrola za godinu dana, iz predostrožnosti.

Njena ćerka Žulijet rodila se prerano, u 36. nedelji, a Mišel i njen suprug Taj, tada 39-godišnjak, utonuli su u haos, ali i radost roditeljstva. Nakon godina neplodnosti i tragičnog gubitka sina, konačno su postali porodica.

„Ona me je učinila mamom,“ kaže Mišel za magazin PEOPLE. „Konačno smo doneli kući našu prvu bebu.“

Kao i mnoge majke, Mišel se u potpunosti posvetila ćerki, zanemarujući sopstvene tegobe. Bol ispod rebara nije bio jak, ali uporan, povremeno se pojačavao. Sa troje male dece, bilo je lako zanemariti ga.

Kontrolni ultrazvuci nisu pokazivali promene — hemangiom je bio stabilan. Život je tekao dalje. Mišel se vratila na posao socijalnog radnika, a kako su želeli da prošire porodicu, nastavila je sa tretmanima plodnosti. Ubrzo je ostala trudna sa drugom ćerkom, Adelin.

Život je postao još užurbaniji dok je balansirala između roditeljstva, posla i sopstvenih zdravstvenih problema koje je potiskivala. Bol je dolazio i odlazio. Ponekad je bio toliko jak da je morala da se javi lekarima, ali svaki put su joj govorili isto: „To je samo hemangiom, nije se promenio, sve je u redu.“ I ona je verovala.

Međutim, 2021. godine, dok je bila trudna sa trećim detetom, došlo je do komplikacija — placenta joj je pukla u 35. nedelji trudnoće.

„Bili smo beskrajno zahvalni što je beba rođena živa i zdrava, i što sam i ja prošla bezbedno,“ priseća se Mišel.

Njen sin Heton proveo je nekoliko nedelja na neonatalnoj intenzivnoj nezi, ali su ubrzo otpušteni kući. Samo nekoliko dana kasnije, Mišel je doživela težak pad i onesvestila se pred decom, sestrom, nećacima i suprugom. Taj ju je odmah odveo u hitnu pomoć.

„Imala sam puls preko 180, odmah su me prebacili u trauma sobu i uradili CT skener,“ priseća se Mišel.

Rezultati su šokirali sve: pluća su joj bila ispunjena bezbrojnim tumorima, a na jetri je otkriveno 15 cista. Lekari nisu mogli da objasne kako se to desilo, jer je samo nekoliko nedelja ranije ultrazvuk pokazao da je hemangiom nepromenjen.

Prvobitno se sumnjalo da su tumori povezani sa komplikacijama pri porođaju, možda kao posledica pucanja posteljice ili infekcije. Ali, posle pet godina praćenja, konačno su se složili — nešto ozbiljno nije u redu.

Mišel je prebačena iz rodnog Princa Edvarda u Monkton, Nova Brunsvik, na biopsiju jetre. Zbog restrikcija pandemije, morala je da ide sama.

„Biopsija je trebalo da bude brza jednodnevna procedura,“ priseća se. „Bila sam sa pumpicom za mleko, usredsređena na to da nahranim bebu. Sve što sam želela bilo je da što pre stignem kući. Ja sam mama i to me je držalo kroz sve.“

Međutim, tokom procedure došlo je do unutrašnjeg krvarenja, pa je hitno prebačena na intenzivnu negu. Porodica joj je ubrzo došla u bolnicu, a ona je ostala nekoliko dana na dodatnim ispitivanjima.

Nedugo zatim, dok je njena majka bila pored nje, lekar joj je doneo dijagnozu 20. avgusta 2021.

„Ušao je i rekao: 'Žao mi je, ali ovo je rak.' Rekao je da nikada nije čuo za ovu bolest i da ne zna ni kako se izgovara. Moja prva reakcija bila je: 'Pa, to je baš ohrabrujuće',“ priseća se Mišel.

Dijagnoza je bila: karcinom EHE sarkom stadijum 4 — ultra-rijedak, terminalni sarkom koji ne može da se vidi na ultrazvuku.

„Moja majka je pitala: 'Koliko joj je još ostalo?' To je bilo njeno prvo pitanje. A ja sam u tom trenutku držala u naručju svog sina, koji je imao samo tri nedelje, i pitala se: 'Da li je ovo stvarnost? Kako se ovo dešava? Kako je moguće da je ovaj hemangiom bio rak sve ove godine?'“

Posle toga, Mišel je puštena kući da čeka sledeće korake. Porodica je planirala da se vrati u Severozapadne teritorije, ali su ostali na Princu Edvardu čekajući nove informacije.

Ubrzo su joj javili da, ako je rak ograničen na jetru i pluća, možda može da bude kandidat za transplantaciju jetre.

„Za mene je to bila šansa za preživljavanje zbog dece. Pomislila sam: 'To je lako, prijavi me se odmah.' Imala sam plan.“

Međutim, PET skener je otkrio rak i u butini i kolenu, pa je izgubila mogućnost za transplantaciju.

„Lekar nam je rekao da se rak već previše proširio. Rekao je da je lečio pacijenta sa istim karcinomom koji je živeo samo nekoliko meseci, a imao je manje tumora nego ja. Držala sam svog sina u naručju i rekla mu: 'On me nikada neće pamtiti, a to meni nije u redu.'“

„I otišli smo iz te ordinacije — i nikada ga više nismo videli,“ dodaje Mišel.

Srećom, porodica je pronašla specijalistu za sarkome u centru Princese Margaret u Torontu, lekara koji je imao iskustvo sa desetinama pacijenata sa istim karcinomom.

„Sećam se prvog virtuelnog poziva sa tom doktoricom. Rekla mi je: 'Da, mogla bi da umreš za pet godina — verovatno za tri — ali ja želim da ti samo živiš.'“

„Pitala sam se: 'Kako samo živeti?' A ona je objasnila: 'Niko ne zna. Ovo je ultra-rijedak sarkom. Ali, ako se osvrneš unazad, živiš sa ovim rakom već najmanje pet godina. Pogledaj koliko si života proživela, koliko si divne dece donela na svet dok ti je rak rastao u telu, i pogledaj sebe sada.'“

Motivisana rečima doktorke, Mišel i Taj su se vratili u Severozapadne teritorije da spakuju stvari i presele se kod njene majke. Preseljenje je bilo stresno i skupo, pa su mogli da ponesu samo najosnovnije stvari.

„Deca su mi tada imala 5, 2 i 1 mesec, i živeli smo kod moje majke jer nismo imali svoj dom na Princu Edvardu. Bili smo bez krova nad glavom, a muž je morao da nađe novi posao. Život je bio haotičan,“ priseća se Mišel.

„Kada me ljudi pitaju šta je bio najteži deo mog puta sa rakom, kažem da je to bio trenutak kada su moja deca preko FaceTime-a birala koje igračke i plišance će poneti sa sobom. Nisam samo ja prolazila kroz dijagnozu raka sa novorođenčetom i bolesnim detetom — govorili smo zbogom našem domu.“

Nedugo zatim, Mišel je prehlađena, kao što deca često donesu sa vrtića ili škole, ali za nju je to značilo hitnu posetu bolnici. Za samo dve nedelje, rak joj se pogoršao.

„Morala sam da pozovem Taja i kažem mu da imam nove tumore — i veće su nego pre. Doktor mi je prepisao eksperimentalni lek — četiri male bele pilule koje sam mogla da uzimam kod kuće.“

Jedne noći, ležeći budna u majčinom krevetu — koji su sada delile — gledala je svog sina kroz rešetke kreveca. Kuća je bila tiha, svet je mirovao, ali unutra se osećala kako se raspada.

„Razmišljala sam: ‘Moja deca me neće znati kao mamu.’“ Posebno je bilo teško za Mišel i Taja, jer su toliko mnogo prošli — od tretmana plodnosti, tuge i neizvesnosti — da dobiju decu.

Te večeri, dok je pregledala telefon, naišla je na video žene bez kose, koja se smeje i radi stajaću figuru, okrećući noge u krug poput kazaljki na satu. Natpis je glasio: „Pobednik karcinoma u četvrtom stadijumu.“

„Pomislila sam: ‘Bože, ona je srećna. Kako se smeje? Kako tako pokreće telo? Ovo je neverovatno.’“

Pregledajući njen Instagram profil, Mišel je videla istinsku radost — pravu, a ne lažnu. „Ako ona može to, zašto ne bih i ja?“ pomislila je. „Njena sreća nije bila lažna. Ona je samo živela.“

Sledećeg jutra, Mišel je ustala iz kreveta i stala na traku za trčanje. Pre toga nije mogla ni da istrči milju, a retko se bavila fizičkom aktivnošću.

„Muž me je pitao: 'Šta radiš?' Odgovorila sam: 'Juriću za radošću. Juriću za radošću.' Jer me je ona naučila da život ne prestaje.“

Taj Instagram post probudio je nešto u Mišel. Motivisala se da ojača i da uradi neverovatne stvari sa svojim telom. Koristeći aplikaciju „Od kauča do 10K“, počela je polako — hodanjem, pa trčanjem deset sekundi. Vremenom su ti intervali postajali duži i ubrzo je postala trkačica.

Kad je došlo toplo vreme, povela je sina sa sobom i shvatila: „O, Bože, ovo sa kolima za bebe je zapravo zabavno,“ kaže.

Ubrzo joj je jedna kompanija poklonila kolica koja se vezuju oko struka i oslobađaju ruke. Razmišljajući o ćerkama, naučila je da gura dvosed sa dve devojčice dok je sina vukla za sobom. Ukupna težina kolica i dece bila je oko 77 kilograma, ali ona je mislila: „Mogu ja to.“ Trčala je 5 kilometara za 30 minuta, gurajući i vukući kolica.

Nije tu stala. Godine 2022. istrčala je prvi trkački 10K sa sinom u kolicima za 60 minuta. Sledeće godine prijatelj ju je pozvao na polumaraton. Isprva je oklevala: „Neću trčati polumaraton,“ govorila je, ali ipak je pristala i istrčala ga sa najboljim prijateljicama iz detinjstva u Niagarinim vodopadima.

Do 2024. godine, treće godine od dijagnoze, postavila je još ambicioznije ciljeve. Rekla je mužu da želi da postane triatlonac. On je bio skeptičan: „Ne znaš da plivaš.“ Ona je rekla: „Ne.“ „Ne znaš da voziš bicikl?“ pitao je on. „Ne, nemam ni bicikl, ali želim da završim triatlon.“ I podržao ju je.

Angažovala je trenera za plivanje i biciklizam. I onda, na dan kada su joj pre tri godine rekli da će verovatno umreti, 20. avgusta 2024, Mišel je istrčala polumaraton, zatim prešla 104 km biciklom i na kraju isplivala 2 km u okeanu, završivši u zagrljaju svoje dece u njihovoj letnjoj kući. Ukupno je prešla 126 kilometara.

„Nisam nikome rekla dok nisam završila, jer sam to htela samo za sebe — i da pokažem deci da mama može sve što želi,“ kaže.

Iako je počela da živi život glasno i otvoreno, Mišel je brinula da je njena deca možda neće pamtiti ako umre. Zato je javno delila svoju priču — kreirajući prostor na Instagramu sa video zapisima, pričama i dnevnim zapisima o njihovim životima.

Ono što je počelo kao privatno mesto za njenu porodicu, uskoro je postalo nešto mnogo veće, sa stotinama hiljada ljudi širom sveta koji su se povezali sa njenom autentičnošću. Mišel nije očekivala to — samo je želela da ostavi zapis za svoju porodicu.

Njen Instagram profil @myjourneytojustlive danas ima preko 411.000 pratilaca. Ona je iskrena i stvarna — bez toksične pozitivnosti, samo istina. Pojavljuje se u kućnom ogrtaču sa neurednom punđom, bez šminke, bez filtera. Tu je i njen suprug Taj, koji je postao važan deo njihove zajedničke priče.

„Izbor je da sedneš i toneš u bol zbog saznanja da umireš,“ kaže. „Ja uvek savetujem da jurimo za radošću. Nađite najjednostavnije momente, čak i ako je to samo 30 sekundi u toku dana, da pronađete radost.“

„Bilo da sedite na kauču i razgovarate sa decom, uživajte u tom trenutku, u toj jednostavnosti,“ dodaje. „Pustite muziku, pevajte, igrajte, učinite šta god da vam pomogne da prekinete ciklus ‘Umirem’, i okrenite na ‘Živim i dajmo sve od sebe da ostatak života bude najbolji mogući.’“

Mišelina iskrenost daleko prevazilazi njene sportske uspehe.

Kada je ozbiljno obolela, kolabirala je pred svojom decom — Žulijet, sada starom 9 godina, Adelin (6) i Hetonom (3) — i odlučila da sa njima bude otvorena o bolesti. Uprkos njihovom mladom uzrastu, razumeli su da je mama bolesna, da rak možda nikada neće nestati, ali da će živeti koliko god može — sa celim svojim bićem. Znali su i za svog brata Gabrijela, koji živi na nebu, i da će jednog dana mama i Gabrijel biti zajedno.

Ova otvorenost pomogla je deci da se suoče sa stvarnošću bolesti i gubitka sa iskrenošću i nadom. Znaju za njene preglede i rezultate — uključujući tešku istinu da se rak poslednjih godina širi.

„Naš stalni vic je da ću živeti do 97. godine — to je naš cilj,“ kaže Mišel. „Trudimo se da unesemo vedrinu u sve, dok istovremeno priznajemo stvarnost života sa neizlečivim rakom.“

Do sada je rast tumora bio vrlo mali — i mogao bi da ostane takav i narednih 10, 20, pa čak i 30 godina. Ali Mišel zna da se rak u svakom trenutku može promeniti i postati agresivan. „Mogu da odem sa ovog sveta za dve ili tri nedelje,“ kaže. „Ali deci ću reći kada dođe vreme za brigu. Za sada, nema razloga za brigu.“

Dodaje: „Sutra nikome nije obećano, i deca to razumeju. Mislim da je to važna lekcija. Na neki način, dobili smo upozorenje — život može biti kraći nego što smo očekivali. Zato se trudimo da maksimalno iskoristimo ovaj jedan život koji imamo. Zato jurimo za radošću.“

U njihovom garažnom prostoru Mišel i porodica imaju tablu koju nazivaju „Nedelje do kraja“ — i svakog nedeljnog dana označavaju koliko je vremena prošlo. „Još uvek je to veliki broj,“ kaže, „ali znaš šta? Dolazim do cilja. I stvarno je neverovatno osvrnuti se i shvatiti — to je bilo pre skoro četiri godine, kada sam ležala u krevetu misleći da mi je život gotov. A pogledaj koliko sam života od tada proživela i koliko sam se zabavljala.“

Kada je upitana šta najviše iščekuje u godinama koje dolaze, bez oklevanja kaže: „Uvek su to moja deca.“

„Naravno, bavim se i ovim zabavnim fitnes aktivnostima koje su dobre za mene, ali moj najveći san? Da vidim svog sina kako ide na školski autobus,“ dodaje. „Želim da vidim njegovo lice kroz prozor, kako me gleda i misli: ‘Uspeo sam.’ To će se desiti za godinu i dva meseca. Kada taj dan dođe, osećaću da mi je život ispunjen.“

Umesto „liste želja“ koja podrazumeva kraj, Mišel i mnogi u zajednici obolelih od raka prihvatili su ideju „liste života“ — proslave života kroz neočekivane, radosne i ispunjene trenutke.

„Zašto ne bismo na nju stavili stvarno zabavne i značajne stvari, samo da bismo sebi podsetnik da smo živi?“ kaže. „Jela sam ostrige — nešto što nikada nisam mislila da ću probati — i radila sam sve moguće lude stvari koje ne koštaju mnogo, ali mi ubrzavaju srce.“

(Ona.rs/People)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.