Nacisti su joj sve uzeli, a Marija je posle više od 50 godina vratila NAJVAŽNIJE: Mislila je da zauvek GOTOVO

Priča o Mariji Altman predstavlja fascinantan spoj istorije, umetnosti i pravde i o njoj je snimljen i film "Woman in gold" (Žena u zlatu) u kojoj glavne uloge tumače Helen Miren i Rajan Rejnolds. Ipak, ova strastvena i porodična priča dodirnuće svačije srce.

Marija Altman je nećaka Adel Bloh-Bauer, čuvenog subjekta Klimtovog portreta "Žena u zlatu" i odrasla je u raskošnoj bečkoj porodici, okružena umetničkim delima, da bi tokom nacističke okupacije Austrije izgubila gotovo sve.

Kako ide priča?

Glavni 'lik' ove priče je pomenuta Adel Bloh-Bauer, čiji je suprug, češki šećerni magnat Ferdinand Bloh-Bauer, angažovao austrijskog simbolističkog slikara Gustava Klimta da naslika dva portreta svoje supruge kada je imala 25 godina. Prvi i najpoznatiji od ta dva portreta kasnije je postao poznat kao "Žena u zlatu".

Film iz 2015. godine fokusira se na Mariju Altman i njenu potragu za povraćajem čuvene Klimtove slike od austrijske vlade, ali njena priča je mnogo dublja od toga.

Marija Altman je imala bezbrižno detinjstvo

Marija Viktorija Bloh-Bauer rođena je 18. februara 1916. godine u Beču. Njena bogata jevrejska porodica, uključujući strica Ferdinanda i strinu Adel, bila je bliska umetnicima pokreta Bečke secesije, koji je Gustav Klimt pomogao da osnuje 1897. godine. Avangardu austrijske prestonice činili su i umetnici poput kompozitora Arnolda Šoenberga. (Advokat koji je zastupao slučaj Marije Altman bio je E. Randol Šoenberg, unuk pomenutog kompozitora).

Iako Marija Altman tada nije bila dovoljno stara da bi se sećala Klimtovih poseta, odrastala je posećujući raskošnu kuću svog strica i strine, koja je bila ispunjena slikama, tapiserijama, elegantnim nameštajem i zbirkom fine porcelanske umetnosti. Adel je često organizovala okupljanja za muzičare, umetnike i pisce u salonu svoje velike kuće u Elizabetštrase, u blizini Bečke državne opere.

Međutim, svet je Adel upoznao onako kako ju je Klimt naslikao 1907. godine. Prikazao ju je u kovitlacu zlatnih pravougaonika, spirala i egipatskih simbola, odevenu u haljinu koja kao da sija - i tako je postala oličenje Zlatnog doba Beča.

Godine 1925., Adel je umrla od meningitisa u 44. godini života. Posle toga, Marija Altman se prisećala da su porodični nedeljni ručkovi u kući njenog stric uvek uključivali i gledanje portreta, kao i još četiri Klimtova dela - među kojima je bilo i jedno drugo, kasnije naslikano, Adelino obličje.

Bila je opljačkana kada su nacisti zauzeli Austriju

Marija Altman je ostala samo sa sećanjima na slike, jer su one ukradene kada su nacisti zauzeli Austriju 1938. godine. Upravo se udala za opernog pevača Fritza Altmanna, a njen stric joj je poklonio Adeleine dijamantske minđuše i ogrlicu kao svadbeni dar. Međutim, nacisti su joj ih oduzeli - prelepa ogrlica koju je nosila na venčanju poslata je nacističkom vođi Hermanu Geringu kao poklon za njegovu suprugu. Njeno oca, Gustava, najviše je pogodilo kada su mu oduzeli dragocelu Stradivari violončelo.

- Moj otac je umro dve nedelje kasnije. Umro je od slomljenog srca - izjavila je tada Marija Altman.

Naravno, nacisti su zaplenili sve Ferdinandove imovine, uključujući njegovu ogromnu zbirku umetnina. Portret Adel Bloh-Bauer I postao je poznat kao "Žena u zlatu" i simbol svega što je porodica izgubila.

Altmanovi su pobegli u Ameriku

Nacisti su Fredrika držali u koncentracionom logoru Dahau kako bi naterali njegovog brata Bernharda da im preda svoju unosnu tekstilnu fabriku. Bernhard je u to vreme već pobegao u London, ali kada je čuo za situaciju svog brata, predao je nacistima fabriku, a Frederick je oslobođen.

Par je zatim živeo pod kućnim pritvorom dok Marija nije uspela da prevari stražare tvrdeći da njen suprug treba da ode kod zubara. Njih dvoje su se ukrcali na avion za Keln i potom stigli do holandske granice, gde ih je seljak provukao preko potoka, ispod bodljikave žice, i odveo u Holandiju. Altmanovi su potom pobegli u Ameriku i na kraju se nastanili u Kaliforniji.

Dok je Frederik radio u kalifornijskoj firmi za aeronautiku, Bernhard je pokrenuo novu tekstilnu fabriku u Liverpulu. Poslao je Altmanovoj džemper od kašmira kako bi videli da li bi Amerikanci voleli ovo fino, mekano vuneno platno. Altmanova je džemper odvela u robnu kuću u Beverli Hilsu, koja je pristala da ga proda. Drugi prodajni objekti širom zemlje su ubrzo učinili isto, a Altmanova je na kraju otvorila i sopstveni butik.

Par je u Americi dobio tri sina i jednu ćerku, gradeći zajednički život u zemlji koja ih je primila. Ipak, Altmanova nikada nije zaboravila ono što su nacisti oduzeli njenoj porodici.

Borila se protiv austrijske vlade da povrati slike

Dugi niz godina, Marija Altman je pretpostavljala da je Austrijska nacionalna galerija preuzela Klimtove slike. Međutim, kada je imala 82 godine, saznala je od istrajnog austrijskog istraživačkog novinara Hubertusa Černina da je vlasništvo nad slikama zapravo njeno, i obećala je da će ih povratiti. Godine 1999. ona i njen advokat pokušali su da tuže austrijsku vladu. Vlada je zadržala slike pozivajući se na testament Adel, u kojem je ona u "ljubaznom zahtevu" tražila da Ferdinand donira slike državnom muzeju posle svoje smrti, koja je nastupila 1945. godine.

Pri tom, zanemarila je činjenicu da je njegov testament ostavio imovinu nećacima i nećakama. Ipak, slike su visile u Bečkoj Austrijskoj galeriji u Belvedere palati sa natpisom: "Adele Bloch-Bauer 1907, u nasledstvo ostavljeno od Adele i Ferdinanda Bloch-Bauera".

Kada je Altmanova stigla tamo, suprotstavila se obezbeđenju da bi bila fotografisana pored svoje strine Adele, glasno govoreći:

"Ta slika pripada meni".

Dugi niz godina, Marija se borila sa austrijskom vladom s velikom odlučnošću.

- Oni će odugovlačiti, odugovlačiti, odugovlačiti, nadajući se da ću umreti. Ali ja ću im učiniti zadovoljstvo ostajući živa - rekla je za The Los Angeles Times 2001. godine.

Marija Altman je pobedila

Ostala je živa i pobedila. Nakon što su slike stigle u Sjedinjene Američke Države, rekla je za medije:

- Znate, u Austriji su pitali: 'Da li biste nam ih ponovo pozajmili?' A ja sam rekla: 'Pozajmljivali smo ih 68 godina. Dosta pozajmica'.

Altmanova i njen advokat odveli su slučaj čak do Vrhovnog suda i pobedili. Zatim je 2004. usledila nezavisna arbitraža, koja je donela odluku u njenu korist. Dve godine kasnije, umetnička dela su konačno stigla u njen dom u Los Anđelesu, čime je postala najskuplje vraćena umetnina ukradena od nacista u to vreme.

Altmanova je rekla da je njena strina Adel uvek želela da njen zlatni portret bude u javnoj galeriji. Ronald Lauder, biznismen i filantrop koji je od malih nogu voleo Adelino lice, rado je platio 135 miliona dolara kako bi je postavio u svoju Neue Galerie na Menhetnu. U to vreme, to je bila najveća suma ikada plaćena za jednu sliku.

Marija Altman je preminula u 94. godini.

(Ona.rs/Biography)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.