Ispovest žene iz Srbije koja je sve zabolela: "Majka je razbila tanjir iz kojeg sam jela kad sam se udavala"

Na mreži X sam nedavno naišla na post koji me je duboko potresao i dugo nisam mogla da ga izbacim iz glave. Jedna devojka je napisala:

"Najviše me pogodilo u životu kad je moja majka moj tanjir iz kojeg sam jela razbila ispred vrata stana kad sam se udavala da se nikad ne vratim kući. Nikad, ali nikad nemojte to da uradite svom detetu. Razbite bilo koji drugi tanjir kao da će neko znati jer ćerka mora da zna da su joj vaša vrata uvek otvorena, šta god da se desi."

Na prvi pogled, čin razbijanja tanjira deluje možda trivijalno, pa čak i simbolično. U mnogim kulturama i tradicijama, razbijanje tanjira prilikom udaje ima značenje sreće, početka novog života ili želje da detetu bude toliko dobro da se nikad ne vrati. Ali emocija koja se krije iza ovog gestа je mnogo složenija i ne može se svesti na običaj. Osećaj napuštenosti, osećaj da roditelj ne stoji iza tebe u najvažnijem trenutku života, može ostaviti ranu koja dugo boli.

Kroz komentare ispod posta, jasno je koliko različito ljudi mogu da tumače isti čin. Neki komentatori kažu da nikada nisu čuli za takav običaj i da im zvuči “grozno”.

"Nisam nikad čula za takav običaj i stvarno grozno zvuči"

"Veruj mi da sad ne znam ni koja komšinica joj to rekla. I nisam to nikad pre videla."

Drugi primećuju da je verovatno bila dobra namera, da je trebalo da znači: “Imaj toliko sreće da se nikad ne vratiš.”

"Verujem da je značenje trebalo da bude "da ti bude toliko dobro da nećeš morati nikad da se vratiš" tj. iz najbolje namere"

"Isto, da žensko dete uvek treba da ima taj osećaj sigurnosti da ima gde da se vrati. Može se dvojako tumačiti."

Ali svejedno priznaju da je osećaj odbacivanja stvaran i bolan. Jedan komentar čak ističe da su mnogi roditelji u prošlosti svojoj deci govorili da se “samo u sanduku može vratiti” - što je mnogo strašnija poruka nego razbijanje tanjira, jer u njoj nema ni mesta za sigurnost, ni za ljubav, ni za izbor.

"To znači kako god da ti je, da umireš ne vraćaj se jer mi ne trebaš. Mnogi kažu ćerkama da jedino u sanduku mogu da se vrate."

Autorka posta dodaje i završni oslonac svoje priče:

"Ja se nisam vratila, ali sam otišla i nastavila život sa svojom decom i posle svega, život mi je divan."

Ovo je lekcija sama po sebi. Ona je odlučila da ode, da gradi život, da stvara sreću za sebe i svoju decu, iako simboli iz prošlosti mogu da bole. Ali njena poruka nosi i univerzalnu istinu: koliko god običaji i tradicije imali svoje značenje, ono što ostaje nepromenljivo jeste osećaj sigurnosti. Svaka žena i svako dete, mora da zna da uvek može da se vrati kući. Bez obzira koliko svet nudi izazova, koliko daleko ide, koliko uspeha ili nevolja doživi, dom i roditeljska podrška ne smeju biti uslovljeni simbolima ili običajima koji izazivaju osećaj odbacivanja.

Razmislimo o tome koliko naših običaja uopšte doprinosi životu naših najbližih. Tradicije su važan deo identiteta, ali ako one izazivaju strah, osećaj krivice ili nesigurnosti, da li su zaista korisne? Razbijeni tanjir može simbolizovati sreću i novi početak, ali za nekoga može predstavljati gubitak, napuštenost, tihu poruku da više nije dobrodošao.

Lični aspekt ove teme je neizbežan. Sećam se sopstvenih trenutaka kada sam osećala kako se granice ljubavi i podrške nejasno pomeraju - kada su običaji i očekivanja postajali važniji od osećaja sigurnosti. I u tim trenucima sam shvatila jednu jednostavnu istinu: ljubav i sigurnost nisu običaji. Ljubav i sigurnost su vrata koja se uvek otvaraju, zagrljaji koji čekaju, ruke koje pružaju podršku, bez obzira na životne puteve koje odaberemo.

Upravo zato je poruka ove devojke toliko snažna. Ona nas podseća da, iako običaji mogu biti simbolični, roditeljska ljubav mora biti konkretna i prisutna. Bez uslovljavanja. Bez straha da će neko tumačiti tvoj gest pogrešno. Svaka žena, svaka ćerka, svaka majka, svaki otac - zaslužuje da zna da dom postoji kao sigurno mesto. Mesto gde se ne raspravljaju o “tanjirima koje treba razbiti”, već gde se pruža podrška i ljubav, bez obzira na okolnosti.

I na kraju, tu je i univerzalna, emancipatorska poruka: život nosi sopstvene izazove, i odluke koje donosimo često su teške i pune rizika. Ali čak i kada se odlučimo da “ne vratimo”, da odemo i napravimo život daleko od rodnog doma, važno je da znamo da dom postoji - da postoji mesto gde nas neće odbiti, mesto gde nas čekaju, mesto gde je ljubav bezuslovna. To je ono što čini razliku između osećaja napuštenosti i unutrašnje slobode.

Razbijeni tanjir, u ovom slučaju, postaje simbol - ne samo gubitka, nego i prilike za refleksiju: koliko naših tradicija zaista služi našem emotivnom zdravlju, a koliko nas uči strahu i osećaju odbacivanja? Odgovor leži u pričama kao što je ova: u hrabrosti da se krene dalje, u snazi da se stvori život i sreća, ali i u razumevanju da dom i ljubav ostaju, uvek, bez obzira na sve.

U svetu gde žene svakodnevno balansiraju između očekivanja, tradicija i sopstvenih snova, važno je zapamtiti: običaji dolaze i prolaze, ali siguran dom i osećaj da te vole i čekaju – to je ono što traje. Zato, kad sledeći put neko razmišlja o “simboličnom gestu” koji može povrediti, neka se zapita - da li šalje poruku odbacivanja ili poruku ljubavi? Svaka žena mora da zna odgovor. I svaka žena zaslužuje vrata koja su uvek otvorena.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.