Usred vantelesne oplodnje stigla mi je dijagnoza raka dojke, a ubrzo i vest da nosim bebu

U aprilu 2019. godine pokušavala sam da zatrudnim već godinu dana i bila sam u trećem krugu vantelesne oplodnje. Sa 33 godine dijagnostikovana mi je prevremena insuficijencija jajnika i rana menopauza, a lekari nisu bili sigurni šta se tačno dešava. Ipak, znala sam da će ovo biti moj poslednji pokušaj.

Neposredno pre aspiracije jajnih ćelija, tokom samopregleda dojki, napipala sam kvržicu veličine žele bombone na levoj dojci. Zabolela bi kada bih je pritisnula. Međutim, kako su mi se grudi menjale zbog svih hormonskih terapija u okviru vantelesne oplodnje, nisam tome pridavala veliki značaj. Moj muž je, ipak, odmah reagovao: „Bolje da to proveriš.“ Ja sam samo pomislila: „Da, trebalo bi da pitam doktora.“

Nastavila sam sa procedurom, urađena je aspiracija i transfer, i ubrzo sam saznala da sam trudna. Bila sam presrećna. Na prvom ginekološkom pregledu, oko 11. nedelje trudnoće, pomenula sam kvržicu. Nakon pregleda, doktorka mi je preporučila ultrazvuk i biopsiju, ali i dalje nisam bila previše zabrinuta. Znala sam da su hormoni zbog dugotrajnog IVF procesa i trudnoće mogli izazvati promene na dojkama. Doktorka je čak rekla da bi moglo biti u pitanju samo fibrozno tkivo. Rak mi uopšte nije bio na pameti.

Toliko smo se borili da dobijemo bebu i nisam smela da je izgubim.

Dan nakon pregleda, pozvala me je medicinska sestra iz dijagnostičkog centra i saopštila mi da je u pitanju rak. Bila sam u šoku. Prva pomisao bila mi je moja beba. Toliko smo se trudili da zatrudnim i znala sam da ću učiniti sve da ga ne izgubim.

Ubrzo sam upućena onkologu i hirurgu. U tom trenutku nisam znala o kom tipu raka je reč, ali sam, čitajući na internetu, bila ubeđena da sam ga „izazvala“ hormonima koje sam unosila gotovo godinu dana. Međutim, ispostavilo se da imam trostruko negativni karcinom dojke, tip koji nema veze sa hormonima koje sam primala niti sa trudnoćom. Koliko je poznato, nastao je potpuno nasumično.

Trostruko negativni karcinom dojke jedan je od agresivnijih oblika raka i teži za lečenje, jer ne reaguje na hormonsku terapiju. Odmah me je obuzeo strah, da li ću preživeti i šta će biti sa mojom bebom. Uobičajeno se rade dodatna snimanja kako bi se utvrdilo da li se rak proširio na limfne čvorove, ali to kod mene nije bilo moguće zbog trudnoće. Imala sam samo ultrazvučne preglede, a sećam se da je hirurg pregledao pazušnu jamu i rekao da ne deluje kao da se bolest proširila. Morala sam da verujem lekarima i svom timu.

Cela porodica će se boriti za naše živote.

Na sreću, hemoterapija koju su mi preporučili bila je bezbedna tokom trudnoće. Počela sam sa terapijom u 13. nedelji, kada sam ušla u drugo tromesečje.

Na prvi dan hemoterapije sa mnom su bili mama, tata, sestra i muž. Moj otac, koji boluje od dijabetesa, nedavno je povredio stopalo koje se inficiralo. Imao je zakazan pregled, ali je želeo da bude uz mene. U čekaonici je doživeo septički šok i kasnije mu je amputirana noga. Delovalo je kao da su se sve zdravstvene krize u našoj porodici dogodile istovremeno. Ipak, to nas je dodatno zbližilo i promenilo moj pogled na život, njegova borba postala je i moja. Kao da smo svi zajedno rekli da ćemo se boriti.

Najteže je ne razmišljati o budućnosti, naročito kada ste trudni i zamišljate svoju porodicu. Naučila sam da idem dan po dan i da tražim male trenutke radosti. Iako je hemoterapija bila izuzetno teška, upoznala sam ljude koji su mi promenili perspektivu.

Dana 19. decembra 2019. operisana sam i urađena je poštedna operacija dojke. Na Badnje veče stigli su rezultati, u uklonjenom tkivu nije bilo više ćelija raka. Hemoterapija je dala potpuni efekat, postignut je takozvani patološki kompletan odgovor. Bio je to najbolji mogući ishod.

Na Staru godinu 2020. pukao mi je vodenjak u 32. nedelji trudnoće. Iako porođaj nije odmah počeo, provela sam dve nedelje u bolnici. Porodili su me 10. januara. Moj sin je zbog prevremenog rođenja ostao u bolnici mesec dana dok nije naučio da sisa, guta i diše samostalno. Nakon hemoterapije, prošla sam i kroz zračenje, koje mi je preporučeno kao dodatna sigurnost. Nedugo nakon što smo se vratili kući, svet je stao zbog pandemije.

Danas, sa 40 godina, već šest godina sam bez raka. Prvih pet godina išla sam na mamografiju na svakih šest meseci, a sada jednom godišnje, uz redovne kontrole kod onkologa. Moj sin je sada u vrtiću, a nakon daljih borbi sa plodnošću dobila sam i blizance. I moj otac je danas dobro.

Prošle godine pokrenula sam Instagram profil „Allie After Cancer“, gde delim svoje iskustvo i pokušavam da pomognem drugim ženama. Želim da im pružim savete koje ja nisam imala i da ih podsetim da nisu same i da život nakon raka postoji.

Jer upravo na to „posle“ vas niko ne pripremi. Kako se nositi sa psihičkim posledicama, kako se ponovo izgraditi i pronaći sebe.

Najvažnija lekcija koju sam naučila jeste da sebi dam vremena i razumevanja nakon svega. Svi slave kraj lečenja, ali meni se tada javilo pitanje šta sada. Tada zapravo počinje nova faza, u kojoj započinje najvažniji deo oporavka. Niste ista osoba kao pre i to nije loše, iako u početku može delovati zastrašujuće. Oporavak nije samo fizički, već i mentalni i emotivni. Idite korak po korak i ne žurite da se vratite na staro. Ne vraćate se, vi se ponovo gradite. A ta nova verzija vas može biti snažnija, stabilnija i zahvalnija na životu nego ikada pre.

Kada danas pogledam unazad, sve deluje gotovo nestvarno, kao san. Ali to iskustvo mi je donelo duboku zahvalnost za svaki trenutak, svaki korak i sve ljude oko mene. Želim da svaka žena zna da, čak i u najtežim trenucima, ima snagu da nastavi dalje i da se bori. I da će, na kraju, izaći iz svega jača nego što je ikada mislila da je moguće.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.