Pojavila se na TV-u u najkraćem miniću i svi su zanemeli: Babe se krstile, a ona je postala legenda

Postoji ta jedna priča koja se i danas prepričava - o televizijskom nastupu koji je šezdesetih godina podigao celu Jugoslaviju na noge. O miniću koji je "prekratio meru", i reakciji publike koja nije znala gde da gleda.

Kažu da su se starije žene krstile pred ekranima, da su muškarci gunđali kako je to sramota i da je u dnevnim boravcima posle pesama ostajao muk. Posle pesme nije sledio aplauz.

Ali istina je malo drugačija i mnogo zanimljivija od priče koja se godinama prepričava.

Nije to bio trenutak kada je Olivera Katarina "prešla granicu". To je bio trenutak kada su drugi prvi put shvatili da granice možda uopšte ne moraju da postoje.

Nema mesta izvinjenjima

Olivera nije pravila skandale. Ona je jednostavno živela i nastupala na način koji nije uključivao stalno proveravanje da li je sve "na mestu". Haljina je, naravno, bila deo toga - kratka, upadljiva, bez namere da paše tuđim standardima.

Ono što je ljude ponajviše uznemirilo nije bila dužina haljine, već potpuna odsutnost nelagode, kao da pred njima stoji žena koja ne oseća potrebu da se prilagodi ničijim pravilima.

Nije spuštala pogled da bi ublažila utisak.

Nije spuštala ni rub haljine kao da se stidi, izvinjava ili kaje. Nije se trudila da "objašnjava" sebe. Nosila je tako svoje telo, haljinu i ličnost jer je to bila Ona.

I to je bilo novo.

U vremenu kada je žensko telo na ekranu moralo da bude pažljivo pokriveno, da ne izazove, da ne remeti, da "ne skrene pažnju na pogrešan način", Olivera je radila suprotno tome. Ne da bi prkosila drugima, već da ne bi prkosila ni sebi.

Zato nijedan od tih čuvenih nastupa nije izuzetak.

To je bila njena priroda. I postojao je kontinuitet.

Ista ta energija kasnije se vidi i u filmu "Sakupljači perja", u načinu na koji zauzima svoje mesto, u načinu na koji kamera ne može da je svede na dekor ili figuru. Nema tu koketiranja sa pravilima. Niti taktike. Samo sloboda.

Kako se sloboda nosi

Zanimljivo je kako publika često bolje pamti reakciju nego sam događaj. Pamti se ko se zgrozio, ko je šta rekao, i kako je to "izgledalo" tada. A ređe se priča o tome da je ona bila žena koja se samo dobro osećala u svojoj koži.

To ume da zbuni.

Jer sloboda ne dolazi uvek kao zakon. Ponekad dođe kao držanje tela, kao glas, kao odsustvo obaveze da ne štrčiš, kao način na koji stojiš pred svetom bez prepravljanja sebe takve kakva si.

Možda su se neke babe stvarno krstile.

Ali to nije bio poziv na tumačenja ili pridike, nego znak da se na našim prostorima nešto menja.

I zato su se u tom malom nesporazumu između onoga što je publika očekivala i onoga što je videla otvorila vrata za nešto novo, za ideju da žena ništa ne "mora".

Može da bude to što jeste.

A to, u ono vreme, nije bilo malo.

(Ona.rs / Bojan Novaković)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.