Rasla je na masti i hlebu, majka joj branila glumu, a narod je obožavao: Tužna priča zvezde "Pozorišta u kući"

Stanislava Pešić bila je jedna od onih glumica koje publika pamti po toplini, šarmu i prirodnosti. Zahvaljujući ulozi Olge Petrović u kultnoj seriji Pozorište u kući postala je jedno od najprepoznatljivijih televizijskih lica u nekadašnjoj Jugoslaviji. Delovala je krhko i nežno, sa plavom kosom i blagim osmehom, ali njen život bio je mnogo složeniji i snažniji nego što se na prvi pogled činilo.

Rođena je u Beogradu, u porodici u kojoj su oba roditelja radila u državnoj službi. Odrastala je uz sestre, među kojima je i Vesna Pešić, kasnije poznata sociološkinja i političarka. Iako su mnogi kasnije u njoj videli nežnu i povučenu ženu, sama je govorila da je kao dete bila potpuno drugačija.

„Nisam bila ni mirna ni povučena. Naprotiv, volela sam da se tučem. Organizovala sam boks mečeve i rvačka takmičenja iz kojih sam obično izlazila kao poražena strana. Detinjstvo pamtim po posekotinama i modricama, zavojima i flasterima“, prisetila se jednom prilikom.

Posebno je bila vezana za svoju baku Desu iz Zaječara, uz koju je doživela i jednu od anegdota koje je rado prepričavala. Porodica nije živela u izobilju, pa su ona i sestre za užinu često dobijale hleb i mast, dok su druga deca jela hleb sa medom. Kada su priznale baki da ih je toga pomalo sramota, ona je odlučila da im pomogne na svoj način.

Sutradan je, uprkos tome što se teško kretala, došla do šetališta i iz sveg glasa viknula: „Vesna, Mirjana, Staša, užina! Meda i ’leba!“ Devojčice su potrčale, a baka im je dala topao hleb i rekla da trče dok se ne ohladi i da nikome ne daju da proba. Tek kasnije su shvatile da je hleb bio premazan mašću koja se na toplom istopila, pa je ličio na med.

Još kao devojčica znala je da želi da postane glumica. Međutim, na tom putu nije imala podršku roditelja. Kada je kao gimnazijalka pokušala da upiše Akademiju, njena majka je potajno zamolila komisiju da je ne prime. Na prijemnom su joj postavljali neobična pitanja, između ostalog i koje ribe žive u Prespanskom jezeru, a kada je priznala da to ne zna, dobila je ironičan komentar da želi da bude glumica, a ne zna takve stvari.

Ipak, Stanislava nije odustala. Ponovo je izašla na prijemni, ovog puta izgovarajući monolog pred legendarnim glumcem Ljuba Tadić, i tada je primljena na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.

Nedugo nakon diplomiranja postala je članica Narodno pozorište u Beogradu i započela bogatu glumačku karijeru. Prvu filmsku ulogu ostvarila je 1958. godine u filmu „Snovi od vetra“, a tokom šezdesetih nizale su se zapažene role. Za ulogu Saše u filmu „Pesma“ dobila je i nagradu na Filmskom festivalu u Puli.

Ipak, uloga koja ju je zauvek upisala u istoriju televizije bila je Olga Petrović u seriji Pozorište u kući. Popularnost koju je tada doživela bila je ogromna.

„Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja. Publika nas je sve podjednako volela. Kamiondžije su lepile moje slike, a vojnici Ljiljane Lašić“, govorila je kroz smeh.

Iako nije volela dijete ni naporne treninge, važila je za jednu od žena sa najboljim stilom u Jugoslaviji. Otvoreno je pričala da obožava slaninu i čvarke, a da lepotu održava na jednostavan način. Zbog suve kože nikada se nije umivala vodom, već je lice čistila mlekom za skidanje šminke, dok je kao najveću tajnu dobrog tena isticala - san.

„Grize me savest kad vidim kako ništa ne žrtvujem lepoti. Mnogo više polažem na toaletu“, rekla je u intervjuu za „Praktičnu ženu“ još 1966. godine.

Pored glume, radila je i kao voditeljka dečjeg programa na Televiziji Beograd, gde je pokazala još jednu stranu svog talenta.

Privatni život bio je jednako bogat. Iz braka sa vajarom Slavoljubom Stankovićem dobila je sina Peru, dok je sa kompozitorom Vojislavom Kostićem dobila sina Ivana. Ivan je kasnije bio u braku sa glumicom Vanja Ejdus, sa kojom ima ćerku.

Godine 1992. Stanislava Pešić obolela je od raka. Poslednje godine života provela je boreći se sa bolešću, ali i pišući. Njeni zapisi iz tog perioda objavljeni su u knjizi „Devetnaest društvenih igara“, koja je izašla nekoliko meseci pre njene smrti. U njoj su se našla i pisma koja je pisala sinovima.

U jednoj od svojih iskrenih ispovesti napisala je rečenicu koja je ostala upamćena:

„Sve sam pogrešno odigrala. Bila sam neodlučna kada je trebalo da budem odlučna, uverena da sam ružna onda kada sam bila najlepša.“

Preminula je 1997. godine u Beogradu, u 56. godini. Iza sebe je ostavila ne samo brojne uloge već i sećanje na glumicu čiji su šarm, stil i prirodnost obeležili jednu epohu jugoslovenske televizije.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.