“Nisam imala simptome, a imala sam opasan rak: Onda mi je pokojna majka došla u san i spasila me"

Simptomi koje sam imala pre nego što mi je dijagnostikovan rak sa 32 godine…

To nije bio gubitak težine.
To nisu bila noćna znojenja.
To nije bio umor.
To nisu bili uvećani limfni čvorovi.

Bilo je… ništa.

I nekako, to je bio najstrašniji znak od svih.

Drugi stadijum ne-Hodžkinovog limfoma, a ja nisam imala nijedan simptom.

Osećala sam se zdravo.
Izgledala sam zdravo.
Mislila sam da sam zdrava.

Sve dok me jedan san nije naveo da preispitam sve.

Nakon što je brinula o svojoj majci tokom njene borbe sa rakom želuca u četvrtom stadijumu, Mišel Patidar je verovala svojim instinktima kada ju je poseta majke u snu upozorila na njeno sopstveno zdravlje.

Njena priča je jedna od onih koje želite da upijete do kraja, zato je prenosimo u celosti:

"Krajem 2016. godine, sa 32 godine, dijagnostikovan mi je drugi stadijum ne-Hodžkinovog limfoma. Ali godina koja je prethodila toj dijagnozi bila je zaista burna i odigrala je ogromnu ulogu u svemu. Mojoj majci je dijagnostikovan rak želuca u četvrtom stadijumu otprilike godinu i po dana pre moje dijagnoze, što je za nas bio ogroman šok jer je ona bila veoma posvećena ishrani i integrativnim zdravstvenim praksama. Ali jedno je vodilo drugom i dijagnoza je postavljena, uz prognozu da ima još šest nedelja života. Rak želuca se proširio i moj muž i ja smo na kraju postali njeni negovatelji. Preselila se kod nas i brinuli smo o njoj do samog kraja.

To je bio ogroman, stresan događaj u mom životu. Brinuti o majci punim radnim vremenom dok se ona zaista raspada od ove strašne bolesti nosi sa sobom sopstveni stres i traumu. I ja sam bila u nekoj vrsti stalnog režima „bori se ili beži“, pod ogromnim stresom.

Šest meseci nakon što je moja mama preminula, moj muž i ja smo pokušavali da dobijemo dete i ništa nije uspevalo. Nakon mnogih testova, magnetne rezonance i nekih retkih simptoma, moji lekari na Nortvesternu u Čikagu su zapravo pronašli veliki tumor hipofize na bazi mog mozga koji je morao odmah da se ukloni jer je ugrožavao moj vid.

Sledeće nedelje sam odletela u Boston i tumor mi je uklonjen u bolnici Masačusets General, gde su, srećom, potvrdili da je bio benigni. To je bilo ogromno olakšanje nakon gubitka majke zbog retkog raka, ali i veoma stresno jer su se ovi događaji dešavali jedan za drugim. U tom trenutku sam mislila: spremna sam da počnem da se oporavljam. Mislila sam da je najgore prošlo. To je bilo vreme za novo poglavlje.

Nisam mogla više da pogrešim.

Otprilike godinu dana nakon što je moja mama preminula, sanjala sam je. Do tada nisam sanjala svoju mamu. U snu sam se tuširala. Moja mama je bila u kupatilu sa mnom. Razgovarale smo i šalile se. Izašla sam iz tuša i češljala kosu. Odjednom, kosa je počela da mi opada sa svakim potezom četke.

Bila sam veoma uplašena. San me je potresao. Sećam se da sam osećala potpuni strah. Bila sam zbunjena. A onda je moja mama počela da me vodi niz neki veoma mračan put. Sećam se da sam pružala otpor i govorila: „Ne, ne. Ne mogu.“ Pokazivala mi je put ispred mene sa kojim nisam mogla da se suočim. Probudila sam se oznojena i u panici. Imala sam osećaj kao da sam istegla rame. Ali iskreno, samo sam to ignorisala.

Zakazala sam godišnji sistematski pregled kod svog lekara opšte prakse. Rekla sam: „Samo želim da budem sigurna da nemam rak ili nešto slično. Znate, imala sam ovaj čudan san.“ Ispričala sam joj šta se desilo i nastavile smo odatle. U tom trenutku sam imala 32 godine i bila sam izuzetno aktivna. Vežbala sam svaki dan. Hranila sam se zdravo. Nisam mislila da sam nepobediva, ali sam imala osećaj da imam kontrolu nad svojim zdravljem. Mislila sam da sve radim kako treba.

Doktorka je uradila analize krvi kao na svakom redovnom pregledu. Kada su stigli rezultati, pozvala me je i rekla da mi je nivo D-dimera povišen, što može da znači da postoje krvni ugrušci negde u mom telu. Morala sam hitno da uradim rendgen pluća jer bi to moglo da ode do pluća ili srca. Uradila sam snimak i pustili su me kući. Moj muž i ja smo otišli na doručak, a zatim kući. Dobila sam poziv od doktorke. Imala sam veoma veliku masu u unutrašnjosti grudnog koša. Nisu znali da li je kancerogena, ali je morala hitno da se uradi biopsija.

Mislila sam da je to neka bolesna šala, kao da me neko zeza. Nisam mogla da imam rak. Moja mama je upravo umrla od raka. Imam 32 godine i moj život tek treba da počne. Sećam se da sam ušla u kuću i samo plakala.

Mislim da je jedna stvar o kojoj ljudi ne pričaju dovoljno – saopštavanje takvih vesti porodici i prijateljima. Nešto definitivno nije bilo u redu i pozvala sam svog oca. Strah i anksioznost koje čujete u glasovima svojih najbližih i vidite u njihovim očima su zaista srceparajući. Govorio mi je: „Ne brini. Prošla si kroz toliko trauma. Tvoj mozak mora to da obradi. Normalno je da se tako osećaš.“ Ali sam rekla: „Ne, osećam to u svakoj kosti svog tela. Nešto se dešava.“

Sećam se da sam patila od ekstremne anksioznosti dok sam nedeljama čekala rezultate. I sećam se kako sam ušla u ordinaciju. Insistirala je da moj muž i ja sednemo i rekla mi je da imam rak. Nije znala koji tip niti koliko je uznapredovao, ali me je uputila kod onkologa, doktorke Regine Stajn. Ona je bila moj zrak nade usred sve te tame. Bila je veoma strpljiva i ljubazna. Na kraju sastanka primljena sam u bolnicu. Zaista sam imala krvne ugruške, četiri u levoj ruci, jer je tumor, koji je bio veličine 10 sa 10 centimetara, pritiskao moje srce kroz vene.

Sećam se magle od magnetnih rezonanci, vađenja koštane srži i CT snimanja. Imala sam osećaj kao da lebdi i posmatram kako se sve to dešava. Saznala sam da se rak nije proširio dalje od tumora. Proglašena sam za drugi stadijum. Nakon toga, sve je išlo veoma brzo. Nedelju dana kasnije prošla sam kroz IVF, u slučaju da hemoterapija uništi moje jajne ćelije. Moj bolnički režim hemoterapije trajao je pet dana, sa kontinuiranom infuzijom i šest različitih lekova tokom tih pet dana. Između svake ture imala sam oko 12 dana pauze.

Ušla sam u sve to samouvereno, snažno, pozitivno i spremno da se suočim sa ovom borbom, ali bez znanja šta da očekujem. To je pokrenulo mnogo emocija. Mislim da u trenucima stresa ljudi ili se suoče sa stvarima ili od njih beže. To je njihova primarna priroda. Ja sam izabrala da se suočim i da dam sve od sebe. Išla sam iz ture u turu. I posle svake, rezultati su bili sve bolji. Hemoterapija je zaista delovala. Govorila sam sebi da mogu ovo i zašla duboko u sebe, shvativši koliko sam zapravo snažna i hrabra. Jedan terapeut mi je rekao da imam mentalitet sportiste, bila sam potpuno fokusirana na prolazak kroz svaku turu. To me je vodilo napred kroz moj put.

Počela sam zaista da shvatam i učim da su prevencija i rano otkrivanje ključ opstanka. Takođe sam počela da se pitam - da li mi je moja mama spasila život? Bez tog sna nikada ne bih otišla kod lekara. Nisam imala nikakve simptome. Mislim da me je ljubav koju majka ima prema svom detetu zaista dotakla i verujem da mi je spasila život.

Do četvrte ture zvanično sam proglašena bez raka. Bila je to apsolutna sreća. Sećam se da sam mislila: Bog je dobar. Nisam moja mama i pobedila sam. Imala sam još dve ture do kraja. I kada sam završila poslednju, mislila sam da je to to, da će život ponovo biti normalan i da ću se vratiti sebi. Ali to nije bio slučaj. Realnost je da postoji mnogo emocionalnog i mentalnog izlečenja kroz koje treba proći, jer to ne nestaje. Ali isto tako, ne mora da vas definiše. Odlučila sam da prihvatim promenu, prihvatim tranziciju i prihvatim ovu – ovu novu sebe.

Gledate ljude, njihove perspektive i njihove duše kroz njihove oči. Sećam se kako sam primećivala da me ljudi gledaju sa tolikim strahom, saosećanjem, empatijom i tugom. A to me je, barem u mom slučaju, nateralo da shvatim da moram da budem jaka za sebe pre svih drugih. Moje kolege, medicinske sestre, moj muž, moji prijatelji – svi su tražili snagu. Da li si dobro? Da li te boli? Mogli ste da vidite taj odraz koji vam se vraća. Oni su želeli da ja potvrdim njihova osećanja, što je, iskreno, ogroman pritisak za nekoga ko se bori sa rakom i hemoterapijom.

Mogla sam da se oslonim samo na sebe. Niko nije mogao da oseća tu pozitivnost umesto mene. Morala je da dođe iz mene, autentično. Morala sam da budem jaka. I morala sam da verujem da će ishod biti dobar, bez obzira na moja prethodna iskustva sa rakom. Bilo je mnogo stvari kod moje majke koje nisam razumela: njene emocije, reakcije i razloge, njen pogled na stvari. Sve je držala u sebi i nikada nije zaista prihvatila svoju dijagnozu. Ja sam radila potpuno isto – držala sam sve u sebi da bih bila jaka. U tim trenucima sam se povezala sa njom više nego ikada u životu. A ona nije bila tu da to vidi.

Zaista sam se mučila sa fizičkim oporavkom nakon raka. Moj stomak nije mogao da apsorbuje hranljive materije, nisam mogla pravilno da varim hranu, nisam dobijala vitamine potrebne da se telo oporavi od svega što je pretrpelo. Nisam dobila nikakve smernice u vezi sa nutritivnom podrškom. Zato sam krenula u potragu za rešenjima.

Osnovala sam kompaniju pod nazivom Revival Health and Wellness. Takođe sam sertifikovani integrativni nutricionistički zdravstveni kouč. Moja misija je da pomognem ljudima koji su preživeli rak da se oporave od terapija, detoksikuju telo i ponovo izgrade svoju zajednicu. Svaku osobu tretiram u skladu sa njenim stanjem i okolnostima. I ne počinje i ne završava se samo na ishrani. Radi se o pronalaženju uzroka – bilo da su to stres, upale ili odnosi.

Godine 2021. biće četiri godine kako sam bez raka. Imam ćerku od 18 meseci i trudna sam sa svojom drugom ćerkom. I moja lična misija je da pomognem drugima da se oporave nakon lečenja raka. Zaista verujem da smo svi mi nove, snažnije i unapređene verzije sebe nakon takve borbe. I zaslužujemo da se izlečimo iznutra ka spolja. Zato sam zahvalna na putu koji me je doveo ovde", zaključila je.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.