5 dana je sedela pored umirućeg sina, a onda je donela odluku koja je šokirala sve: "Ja više ne postojim"

To je jedno stanje beskrajne tuge, i tu nema spasa. Vreme ništa ne leči, duša pati, i samo postoji nada i želja za ponovnim susretom na onom svetu.

Mnogo je teško tako nesto doživeti i potpuno razumem tu majku. Podržavam postojanje institucije koja razume patnju duse. Tako nesto je neizlečivo ,jer dusa koja pati zbog realno stasnog dogadja koju je pretrpela jednostavno se ne moze oporaviti .

Ne daj bože nikome ali da se to meni desilo i ja bi uradila isto. Ne bi mogla da zamislim život bez sbvog sina. Zar bi trebalo da živim zbog sebe. Ja ne postojim ako be postoji moje dete. Mislim da samo egoistične osobe mogu da nastave život posle takve tragedije ako im je to jedino dete.

Bolje i tako Razumem, ne znamo svi sta je patnja i koliko to uđe u svaku poru svesti. Podrzavam ovakve stvari jer sam posle smrti bliske osobe izgubio vrlo brzo zanimanja za odzavanje, napredovanje,higijenu sebe i okoline, svaki sekund zna da bude tmuran, teskoban. Piva preko 70l mesecno, spavanje, tusiranje hladnom vodom... I nista... Duša ne prihvata jednostavno.. A stare magije koju stvaras godinama i koja te motivuše.. Nigde... I izoluješ se i družiš i... Ništa... Teško je