5 dana je sedela pored umirućeg sina, a onda je donela odluku koja je šokirala sve: "Ja više ne postojim"

Gubici koji ne prolaze, koji ne blede s vremenom i ne ostavljaju prostor za onu utešnu rečenicu da će „sutra biti lakše“, gotovo vas neprimetno, ali nepovratno, izmeste iz života kakav ste poznavali i ostave vas da postojite u nekoj tišini koja više nema ni početak ni kraj.

Za Vendi Dafi, ženu iz Zapadnog Midlendsa, taj trenutak nije bio samo dan kada je izgubila sina, već trenutak u kojem je, kako sama kaže, izgubila i sebe, pa danas, četiri godine kasnije, ne govori o životu, već o pukom postojanju, o danima koji prolaze bez sadržaja i noćima koje se završavaju istim pitanjem - zašto nastaviti.

Zato je donela odluku koja je uzdrmala javnost i otvorila temu o kojoj se govori šapatom - odlučila je da ode u Švajcarsku i sama okonča svoj život, ne zbog bolesti koja joj preti telu, već zbog bola koji joj, kako kaže, više ne ostavlja prostor da živi.

Odluka bez povratka: "Moj život - moj izbor"

Sa 56 godina, nakon dugih godina terapija, razgovora i pokušaja da pronađe način da nastavi dalje, Vendi Dafi je odlučila da uplati oko 10.000 funti klinici Pegasos u Švajcarskoj, jednoj od retkih koja prihvata i slučajeve ljudi bez terminalne bolesti, već sa dugotrajnim i, kako se procenjuje, neizlečivim psihičkim patnjama.

Nekoliko dana pre planiranog odlaska, govorila je mirno, gotovo smireno, rečenicama koje su mnogima delovale nezamislivo:

"Neću promeniti mišljenje. Znam da je ovo teško za vas. Biće teško za sve. Ali ja želim da umrem i to ću i uraditi. Imaću osmeh na licu kada to učinim, zato budite srećni zbog mene. Moj život - moj izbor."

A onda je dodala i nešto što je, možda više od svega, pokazalo koliko je daleko otišla od života kakav je nekada imala:

"Jedva čekam."

Tragedija koja je zauvek promenila sve: Smrt Marka

Pre četiri godine, njen svet se raspao u jednoj, naizgled običnoj večeri koja je, u svega nekoliko minuta, prerasla u noćnu moru iz koje nema buđenja.

Njen sin Mark, dvadesettrogodišnjak, vratio se kući nakon izlaska, umoran i mamuran, seo na kauč i počeo da jede sendvič, a zatim je zaspao - nešto što se dešava hiljadama mladih ljudi svakog dana, bez ikakve slutnje da bi to mogao biti poslednji trenutak njihovog života.

Kada ga je Vendi pronašla, prizor koji je videla bio je dovoljan da joj zauvek promeni sve:

"Bio je ljubičast. Pomislila sam - srce."

Kao neko ko ima medicinsko iskustvo, nije imala vremena za paniku - spustila ga je na pod, započela reanimaciju i dozivala pomoć, pokušavajući da ga vrati, da pobedi ono što se već dešavalo pred njenim očima.

Kada je hitna pomoć stigla, odveli su ga u bolnicu, gde je ubrzo otkriven uzrok - komad čeri paradajza zaglavio se u njegovim disajnim putevima i onemogućio mu disanje.

Pet dana je sedela pored njega, držeći se za nadu koja se, iz sata u sat, gasila, sve dok nije došao trenutak koji nijedan roditelj ne bi smeo da doživi - trenutak kada se donosi odluka da se aparati isključe.

Između utehe i bola: Život posle smrti deteta

Njegovi organi su donirani, i u tom činu, kako kaže, postojala je neka vrsta utehe, ali i bol koji je bio gotovo nepodnošljiv, jer je svaka dobra vest istovremeno bila podsetnik na ono što je izgubila.

Jedan muškarac joj je napisao pismo, zahvaljujući joj što je zahvaljujući Markovom srcu ponovo mogao da se igra sa svojom decom, dok je jedan od primalaca organa bio četvorogodišnje dete, i iako su te informacije donosile trunku smisla u tragediji, istovremeno su je, kako kaže, „kidale iznutra“.

Ali ništa nije bilo snažnije od onoga što je radila nakon njegove smrti.

Svaki dan je odlazila u pogrebno preduzeće, sedela pored njegovog tela i puštala njegovu plejlistu sa Spotifaja, pokušavajući da zadrži makar deliće onoga što je nekada bio njen život.

"Slomila sam se kada sam ga videla tamo. Moj dečak, na metalnom stolu. Od toga nema povratka. Tada sam umrla i ja. Nisam više ista osoba. Nekada sam osećala stvari. Sada me ništa ne dotiče."

Pokušaji da nastavi dalje - i trenutak kada je shvatila da ne može

Nakon njegove smrti, Vendi nije odustala od pokušaja da pronađe način da živi dalje - prošla je kroz terapije, razgovore, uzimala antidepresive i pokušavala da pronađe smisao u svakodnevici koja joj je delovala prazno.

Devet meseci nakon gubitka sina, pokušala je da sebi oduzme život predoziranjem.

Preživela je, ali uz ozbiljne posledice - provela je dve nedelje na respiratoru, privremeno izgubila funkciju desne ruke, a i danas nema osećaj u malom prstu.

"Sećam se da sam se probudila i pomislila - pogrešila sam. I ne želim to ponovo da prolazim."

Upravo zato je odlučila da ode u Švajcarsku, jer, kako kaže, nije želela da njen odlazak bude nasilan ili traumatičan za druge ljude.

Život bez života: "Ja postojim, ali ne živim"

Iako ima porodicu, prijatelje, rutinu, odlazi u park i nije sama u fizičkom smislu, Vendi opisuje svoj život kao stalnu agoniju koja ne prestaje.

Svake večeri razgovara sa sinom, ljubi kutiju sa njegovim pepelom i izgovara iste reči:

"Laku noć, sunce."

A zatim, u tišini, priznaje sebi ono što je dovelo do odluke koju je donela:

"Ne želim da budem u ovom svetu bez tebe, Marki. I to je tako jednostavno."

Kako funkcioniše klinika Pegasos i zašto je izabrala baš nju

Klinika Pegasos u Švajcarskoj jedna je od retkih koja prihvata slučajeve u kojima ne postoji fizička bolest, već isključivo psihička patnja, ali samo pod strogim uslovima - stanje mora biti dugotrajno, ozbiljno i otporno na lečenje.

Proces kroz koji je Vendi prošla trajao je više od godinu dana i uključivao je brojne razgovore, procene, dostavljanje medicinske dokumentacije i psihijatrijske evaluacije, koje su se uglavnom odvijale putem mejla i aplikacije Vocap.

Na kraju, tim stručnjaka, uključujući psihijatre, odobrio je njen zahtev.

Po švajcarskom zakonu, osoba mora sama da primeni smrtonosni lek, a Vendi je jasno naglasila da nije želela da njen odlazak bude nešto što bi traumatizovalo druge:

"Mogla bih da skočim sa mosta ili zgrade, ali neko bi morao da se suoči sa tim prizorom. Ne želim to nikome."

Poslednji planovi: muzika, majica i otvoren prozor

Vendi je isplanirala svaki detalj svog odlaska - napisala je pisma najbližima, odabrala odeću i muziku koju želi da sluša.

Na sebi će nositi majicu svog sina, za koju kaže da i dalje miriše na njega, a zamolila je da prozori u prostoriji budu otvoreni, kako bi, kako veruje, njen duh mogao da ode slobodno.

Njene stvari biće donirane organizaciji za zaštitu životinja, dok će njen pepeo biti vraćen porodici i rasut zajedno sa Markovim, na klupi u parku koja mu je posvećena.

Zašto govori javno: "Ovo je rasprava koju moramo imati"

Svesna je da njena odluka izaziva kontroverze i da će njena priča, kako kaže, biti poput „bombe bačene“ u raspravu o asistiranoj smrti, koja se trenutno vodi i u britanskom parlamentu.

Ali ona ne odustaje.

"Ne kršim zakon. Ne radim ništa pogrešno. Moj život - moj izbor."

U isto vreme, organizacije koje se bave ovom temom ističu da njen slučaj, iako duboko potresan, ne bi bio obuhvaćen zakonima koji se odnose isključivo na terminalno bolesne pacijente, naglašavajući razliku između kontrole kraja života i njegovog skraćivanja u širem smislu.

Ova priča ne nudi jednostavne odgovore, niti lak zaključak, ali ostavlja jedno pitanje koje se ne može ignorisati - gde prestaje bol, a počinje pravo na izbor?

(Ona.rs / Mirror)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.