"Nismo imali ništa, hodalo se boso dok god se moglo": Slavica iz Like priseća se kako je nekada izgledao život

Danas je teško zamisliti da neko detinjstvo pamti po tome što je prvi par pravih cipela dobio tek kada je gotovo odrastao. Deca danas često imaju više pari obuće, garderobu koju menjaju po sezoni i bezbrižne dane ispunjene školom i igrom. Za Slavicu iz Like život je nekada izgledao potpuno drugačije.

U njenom sećanju nema mnogo priča o igračkama i bezbrižnom odrastanju. Ostale su slike bosih nogu, teškog rada i dana kada se nije pitalo šta dete želi, već šta porodici treba. Siromaštvo je tada mnoge mališane primoravalo da prerano odrastu i preuzmu obaveze koje danas teško možemo da zamislimo.

Slavica je ispričala priču o svom životu u Lici pre više decenija - o vremenu kada se malo imalo, ali kada se svaka sitnica pamtila. Jedna od stvari koju nikada nije zaboravila jeste trenutak kada je prvi put obula prave cipele.

"Snalazili smo se kako smo znali"

Život u siromašnim ličkim porodicama bio je težak. Odeća i obuća nisu se podrazumevale, a deca su često nasledila ono što je neko pre njih nosio ili su se snalazila kako su znala.

Slavica se seća da je dugo hodala bosa, sve dok vremenski uslovi nisu postali takvi da to više nije bilo moguće.

- Nismo imali ništa. Hodalo se boso dok god se moglo, a kad bi zahladilo, snalazili smo se kako smo znali. Prve cipele kupio mi je suprug kada mi je bilo 17 godina. To nikada nisam zaboravila - prisetila se Slavica.

Taj par cipela za nju nije bio obična stvar. Bio je znak nečega što je dugo čekala i što je doživela kao veliko bogatstvo.

Detinjstvo provela u tuđoj kući

Zbog nemaštine, Slavica je još kao devojčica morala da ode iz svoje kuće i počne da služi drugoj porodici. U to vreme takve situacije nisu bile retkost među decom iz siromašnijih krajeva - rad se menjao za hranu, smeštaj ili osnovne stvari koje porodica nije mogla da obezbedi.

Umesto igre i školskih dana, njene obaveze bile su vezane za kuću, životinje i svakodnevne poslove.

- Bila sam još dijete kada su me poslali služiti. Nije se tada pitalo želiš li ili ne želiš. Roditelji nisu imali čime hraniti svu djecu i morala sam otići. Radila sam sve što su mi rekli - govori Slavica.

Njeni dani počinjali su rano, a završavali se tek kada bi sve bilo urađeno.

- Ustajalo se rano, a lijegalo tek kada bi sve bilo gotovo. Čistila sam, nosila vodu, čuvala stoku i pomagala gdje god je trebalo. Nitko nije gledao koliko mi je godina - kaže Slavica.

Udaja sa 16 godina i služenje svekrvi

Vreme u kojem je Slavica odrastala nosilo je drugačija pravila. Udaja u veoma mladim godinama u pojedinim seoskim sredinama bila je češća nego danas, a žene su rano preuzimale velike obaveze.

Slavica se udala kada joj je bilo samo 16 godina. Mislila je da će tada život postati lakši, ali su je sačekali novi poslovi i nova pravila u kući suprugove porodice.

- Mislila sam da će mi nakon udaje biti lakše, ali nije bilo. Došla sam u njegovu kuću i morala sam slušati njegovu majku i služiti cijeloj obitelji. Mlada žena tada nije imala pravo puno govoriti - prisetila se.

Suprug je ubrzo otišao da radi u inostranstvo, a Slavica je ostala da brine o kući i njegovoj porodici.

- On je radio vani, a ja sam ostala s njegovom obitelji. Morala sam raditi u kući, u polju i oko stoke. Svekrva je bila glavna i njezina se riječ morala poštovati - govori Slavica.

Žene su nosile najveći deo tereta

Život žena na selu u to vreme podrazumevao je mnogo više od kućnih poslova. Pored kuvanja, pranja i brige o deci, radilo se u polju, vodila briga o stoci, donosila voda i pripremala drva za zimu.

Mnoge žene nisu imale svoju zaradu niti mnogo prostora da same odlučuju o svom životu. Od njih se očekivalo da budu vredne, poslušne i da izdrže ono što im svakodnevica donese.

- Nije se tada govorilo da ti je teško. Morao si šutjeti i raditi. Kad si mlad, misliš da tako mora biti jer drukčiji život ni ne poznaješ - kaže Slavica.

Njena priča nije samo sećanje jedne žene, već slika vremena u kojem su mnogi ljudi živeli skromno i teško, oslanjajući se na rad i međusobnu pomoć.

"Meni su prve cipele bile kao najveće bogatstvo"

Uprkos svemu što je prošla, Slavica o prošlosti ne govori sa ljutnjom. Pamti dane bez obuće, godine provedene u tuđoj kući i život pun obaveza, ali pamti i koliko su ljudi tada znali da cene male stvari.

- Danas mladi ne mogu zamisliti kako smo živjeli. Nije bilo ničega, ali smo znali cijeniti i najmanju stvar. Meni su prve cipele bile kao najveće bogatstvo - zaključuje Slavica.

Njena priča vraća nas u vreme kada se odrastalo mnogo ranije nego danas. Vreme kada dete nije biralo put kojim će krenuti, već je često prihvatalo ono što mu život donese. Jedan par cipela tada nije bio samo obuća - bio je uspomena koju čovek nosi celog života.

(Ona.rs / Dnevno.hr)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.