Pisala je najlepše ljubiće, a nikada nije dočekala sreću: Sudbina čuvene spisateljice koja je rasplakala svet

Neki ljudi za života ne dobiju gotovo ništa od onoga što su zaslužili. Njihov talenat ostane skriven iza zatvorenih vrata, njihovo ime ne dospe na naslovne strane, a najveća priznanja stignu tek kada ih više nema da ih vide. Upravo takva bila je sudbina žene koja je svetu podarila neke od najlepših ljubavnih romana svih vremena. Danas njene knjige spadaju među najčitanija dela svetske književnosti, po njima se snimaju filmovi i serije, a milioni čitalaca i dalje se zaljubljuju u Elizabet Benet i gospodina Darsija. Međutim, kada je 18. jula 1817. godine zatvorila oči u svojoj 41. godini, nije mogla ni da nasluti da će postati jedna od najvoljenijih spisateljica u istoriji.

Džejn Ostin nije živela život nalik junakinjama svojih romana. Nije se udala iz velike ljubavi, nije stekla bogatstvo, niti je uživala u književnoj slavi. Veći deo života provela je u tišini porodične kuće, okružena rukopisima, sestrinom podrškom i neizvesnošću da li će njene priče ikada pronaći put do čitalaca. Knjige koje danas važe za remek-dela objavljivala je anonimno, potpisujući ih jednostavno kao "By a Lady" - "Napisala jedna dama". U vremenu u kojem se od žena očekivalo da budu dobre supruge i domaćice, malo ko je mogao da zamisli da upravo iza tog skromnog potpisa stoji književni genije.

Devojčica koja je odrastala među knjigama

Džejn Ostin rođena je 16. decembra 1775. godine u malom engleskom selu Stiventon, u porodici seoskog sveštenika Džordža Ostina i njegove supruge Kasandre. Bila je sedmo od osmoro dece, a kuća u kojoj je odrastala bila je daleko od raskoši koja će kasnije krasiti filmske adaptacije njenih romana. Ipak, ono što nije imala u bogatstvu, nadoknađivala je nečim mnogo vrednijim - knjigama.

Njen otac posedovao je izuzetno bogatu biblioteku za ono vreme i smatrao je da i devojčice zaslužuju obrazovanje. To nije bilo uobičajeno krajem osamnaestog veka. Dok su mnoge devojke učile isključivo kako da vode domaćinstvo, Džejn je od malih nogu čitala istoriju, poeziju, filozofiju i književnost. Već kao tinejdžerka počela je da piše kratke priče, parodije i duhovite tekstove kojima je zabavljala porodicu.

Najbliža osoba u njenom životu bila je starija sestra Kasandra. Njih dve bile su gotovo nerazdvojne. Delile su sobu, poveravale jedna drugoj tajne, čitale iste knjige i zajedno maštale o svetu koji se prostirao daleko iza granica njihovog mirnog sela. Kada bi Džejn napisala novu priču, prva osoba koja bi je pročitala bila je upravo Kasandra. Njihova povezanost bila je toliko snažna da su mnogi govorili kako jedna bez druge gotovo nisu donosile nijednu važnu životnu odluku.

Ljubav koja nikada nije dobila srećan kraj

Iako će zauvek ostati upamćena kao žena koja je napisala neke od najlepših ljubavnih priča u književnosti, Džejn Ostin sama nije imala mnogo sreće u ljubavi. Istoričari i danas raspravljaju o tome koliko je zaista volela mladog irskog advokata Toma Lefroja, sa kojim se upoznala kada je imala dvadeset godina. Njihov odnos trajao je kratko, ali je ostavio dubok trag. O sačuvanim pismima i porodičnim svedočenjima kasnije će se mnogo govoriti, a mnogi književni istoričari veruju da je upravo on bio inspiracija za neke od najupečatljivijih muških likova u njenim romanima.

Međutim, ljubav nije bila dovoljna. Lefroj nije imao novca, a njegova porodica očekivala je da se oženi bogatom naslednicom. Veza je prekinuta gotovo isto onako brzo kako je i počela. Džejn se vratila svom svakodnevnom životu, ali oni koji proučavaju njenu biografiju smatraju da je upravo tada počela da piše sa mnogo više razumevanja za razliku između ljubavi i društvenih očekivanja. Ta tema kasnije će postati okosnica gotovo svih njenih romana.

Godinama kasnije dogodilo se nešto što će obeležiti čitav njen život. Bogati zemljoposednik Haris Big-Viter zaprosio ju je i ponudio joj život o kojem je većina žena tog vremena mogla samo da sanja. Brak sa njim značio bi finansijsku sigurnost, ugled i mirnu budućnost. Džejn je te večeri rekla "da". Međutim, narednog jutra predomislila se.

Odluka koju je donela bila je gotovo nezamisliva za Englesku početkom devetnaestog veka. Odbila je brak koji bi joj rešio sve životne probleme, jer nije volela čoveka koji ju je zaprosio. Znala je da će time sebe osuditi na finansijsku nesigurnost i zavisnost od porodice, ali nije želela da ceo život provede u braku bez ljubavi. Taj potez bio je hrabar koliko i rizičan, a mnogi biografi smatraju da upravo zbog njega danas njeni romani deluju toliko iskreno. Ona nije pisala o ljubavi kao o bajci, već kao o izboru koji često ima svoju cenu.

Knjige koje su morale da budu anonimne

Prvi roman završila je veoma mlada, ali put do objavljivanja bio je dug i pun razočaranja. Izdavači nisu bili naročito zainteresovani za rukopis nepoznate žene iz provincije. Jedan od njih čak je godinama držao njen roman u fioci, a da ga nije ni pročitao.

Kada je konačno uspela da objavi "Razum i osećajnost", njeno ime nije stajalo na koricama. Pisalo je samo "By a Lady". Isto se dogodilo i sa "Gordošću i predrasudom", "Mensfild parkom" i "Emom". Čitaoci su obožavali romane, kritičari su ih hvalili, ali gotovo niko nije znao ko ih je napisao.

Džejn zbog toga nije protestovala. Bila je svesna vremena u kojem živi. Žene su tada retko dobijale ozbiljno mesto u književnosti, a mnoge su smatrale da objavljivanje knjiga nije primereno damama iz uglednih porodica. Zato je svoje uspehe slavila tiho, u krugu najbližih, dok je spolja izgledalo kao da vodi sasvim običan život.

Ironično, upravo je anonimnost doprinela tome da njena dela budu ocenjena bez predrasuda prema polu autora. Čitaoci nisu znali da iza britkih dijaloga, duhovitih opaski i preciznih psiholoških portreta stoji žena koja je gotovo ceo život provela daleko od londonskih književnih salona.

Romani koji su promenili način na koji svet gleda ljubav

Na prvi pogled, priče Džejn Ostin govore o balovima, prosidbama, porodičnim večerama i svakodnevnom životu engleskog plemstva. Međutim, ispod te naizgled jednostavne površine krila se oštra kritika društva. Njene junakinje nisu čekale da ih neko spase. Razmišljale su svojom glavom, suprotstavljale se pravilima i odbijale brakove koji nisu bili zasnovani na poštovanju i ljubavi.

U vremenu kada su žene često bile posmatrane kao deo porodične imovine, Džejn Ostin pisala je o njihovom pravu da biraju. Upravo zato njeni romani nisu ostali zarobljeni u devetnaestom veku. Čitaju se i danas, jer pitanja koja postavljaju nisu izgubila na značaju. Koliko smo spremni da žrtvujemo zarad sigurnosti? Može li ljubav da opstane bez poštovanja? I da li je sreća moguća ako se odreknemo sebe?

Dok su njeni junaci na stranicama romana pronalazili svoje srećne krajeve, život same autorke polako je ulazio u poslednje, najteže poglavlje.

Bolest koja je prerano ugasila jedan izuzetan talenat

Početkom 1816. godine ljudi iz njenog najbližeg okruženja primetili su da se Džejn menja. Žena koja je oduvek bila duhovita, vedra i puna energije počela je brzo da se zamara. Isprva je mislila da će tegobe proći, ali umor je postajao sve jači. Javljali su se bolovi, slabost i povremene groznice, a lice joj je, prema zapisima savremenika, izgubilo nekadašnji sjaj. Ipak, čak ni tada nije odustajala od pisanja. Naprotiv, trudila se da svaki dan provede za radnim stolom, kao da je osećala da joj vreme polako izmiče.

Danas, više od dva veka kasnije, istoričari medicine i dalje nisu sigurni od čega je zapravo bolovala. Najčešće se pominje Adisonova bolest, retko oboljenje nadbubrežnih žlezda koje u to vreme nije moglo da bude dijagnostikovano, dok pojedini stručnjaci smatraju da je možda bolovala od Hodžkinovog limfoma ili tuberkuloze. Postoje i druge teorije, ali nijedna nikada nije definitivno potvrđena. Upravo zato njena smrt i danas ostaje jedna od velikih medicinskih misterija britanske istorije.

Kako joj se stanje pogoršavalo, porodica je odlučila da je preseli u Vinčester, gde je mogla da dobije bolju lekarsku negu. Tamo je živela u maloj kući nedaleko od katedrale, okružena ljudima koji su je najviše voleli. Najveća podrška, kao i tokom čitavog života, bila joj je sestra Kasandra. Gotovo da se nisu razdvajale. Kasandra je brinula o njoj, čitala joj pisma, zapisivala beleške i trudila se da joj svaki dan učini podnošljivijim.

Uprkos bolesti, Džejn nije gubila svoj prepoznatljivi smisao za humor. U pismima prijateljima i rođacima često je pokušavala da umanji ozbiljnost svog stanja, šaleći se na sopstveni račun. Nije želela da je pamte kao bolesnicu. Do poslednjih meseci razmišljala je o novim pričama, likovima i rukopisima koje nije stigla da dovrši.

Poslednji dani i tišina koja je promenila književnost

Dana 18. jula 1817. godine, u 41. godini života, Džejn Ostin je preminula. Vest nije odjeknula Engleskom onako kako bi danas mnogi očekivali. Nije bilo velikih naslovnih strana, državnih počasti niti redova ljudi koji su dolazili da joj odaju poslednju poštu. Za većinu javnosti bila je tek ćerka jednog sveštenika koja je napisala nekoliko lepo prihvaćenih romana, ali čije ime gotovo niko nije znao.

Sahranjena je u Vinčesterskoj katedrali, jednom od najznačajnijih verskih zdanja u Engleskoj. Zanimljivo je da natpis na njenom nadgrobnom spomeniku gotovo uopšte ne govori o književnosti. U njemu se ističu njena dobrota, blag karakter i hrišćanske vrline, ali se ne pominje da je napisala dela koja će zauvek promeniti svetsku književnost. Kao da ni oni koji su je najviše voleli u tom trenutku nisu mogli da naslute koliko će njene knjige značiti generacijama koje dolaze.

Svet je tek posle njene smrti saznao ko je napisao "Gordost i predrasudu"

Prava istina počela je da izlazi na videlo tek nekoliko meseci nakon njene smrti. Kada su objavljeni romani "Persuazija" i "Opatija Nortanger", njen brat Henri napisao je predgovor u kojem je prvi put javno otkrio da je upravo Džejn Ostin autorka svih romana koji su godinama osvajali čitaoce pod skromnim potpisom "By a Lady".

Bio je to trenutak koji je promenio sve.

Čitaoci su odjednom poželeli da saznaju ko je bila žena koja je tako precizno razumela ljudsku prirodu, ljubav, sujetu, ponos i društvene razlike. Književni kritičari počeli su iznova da čitaju njena dela, a interesovanje za njene romane raslo je iz godine u godinu. Ono što za života nije dočekala, stiglo je tek nakon njene smrti - priznanje da je među najvećim piscima engleskog jezika.

Tokom narednih decenija njeni romani prevedeni su na desetine jezika, a danas postoje u milionima primeraka širom sveta. Po njima su snimljeni brojni filmovi, televizijske serije i pozorišne predstave, dok su likovi poput Elizabet Benet, gospodina Darsija ili Eme Vudhaus odavno postali deo svetske kulture.

Žena koja je promenila pogled na ljubav

Džejn Ostin često nazivaju "kraljicom ljubavnog romana", ali takav opis zapravo je previše jednostavan za ono što je ostavila iza sebe. Njene knjige nikada nisu govorile samo o ljubavi. Govorile su o dostojanstvu, slobodi izbora, položaju žena, porodičnim odnosima, novcu, društvenim očekivanjima i hrabrosti da čovek ostane veran sebi čak i kada ga to skupo košta.

Možda upravo zato njena dela ni posle više od dva veka nisu zastarela. Ljudi se i danas prepoznaju u njenim junakinjama koje pokušavaju da pronađu ravnotežu između srca i razuma, između onoga što društvo očekuje i onoga što same žele. Malo je pisaca koji su tako precizno razumeli ljudske slabosti, a da pritom nikada nisu izgubili veru u mogućnost srećnog kraja.

Ironija njene sudbine upravo je u tome što je žena koja je milionima čitalaca poklonila najlepše ljubavne priče sama ostala bez one o kojoj je možda potajno maštala. Nije imala porodicu kakvu su imale njene junakinje, nije dočekala decu kojoj bi čitala svoje romane i nije videla kako njene knjige osvajaju svet.

Ali možda je upravo zbog toga umela da piše o ljubavi sa toliko iskrenosti. Nije pisala o onome što je posedovala, već o onome u šta je verovala. O ljubavi koja nije stvar bogatstva, porekla ili položaja, već međusobnog poštovanja i slobode da biramo sopstveni život.

Kada je 18. jula 1817. godine zauvek zatvorila oči, Džejn Ostin nije mogla da zna da će njeno ime jednog dana stajati rame uz rame sa Šekspirom, Dikensom i sestrama Bronte. Nije mogla da nasluti da će njeni romani više od dva veka kasnije biti među najčitanijima na svetu, niti da će milioni ljudi i dalje uzdahnuti kada Elizabet Benet prvi put pogleda gospodina Darsija.

Možda nije dočekala sreću kakvu je poklanjala svojim junakinjama, ali je dobila nešto što je mnogo ređe od srećnog kraja. Dobila je besmrtnost. A malo koji pisac može da kaže da je ostavio ljubav koja traje duže od dva veka.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.