“Otkako je on otišao iz mog života, kada sam imala 29 godina, sebe smatram udovicom”: Bila je diva, umrla sama

Velika zvezda jugoslovenske kinematografije Sonja Savić važila je za jednu od najautentičnijih glumica svoje generacije. Imala je energiju koju je bilo nemoguće ne primetiti, britak jezik i hrabrost da kaže ono što misli, čak i kada joj to nije donosilo simpatije.

Njene kultne uloge i gotovo dve decenije nakon smrti čuvaju je od zaborava, dok je njen život ostao priča o velikom talentu, slobodi, ljubavi, ali i samoći.

Sonja Savić preminula je 2008. godine, u 48. godini, u svom stanu u Kursulinoj ulici u Beogradu. Vest o njenoj smrti šokirala je javnost, a okolnosti u kojima je pronađena dodatno su podgrejale priče koje su godinama pratile njen život.

Prema zvaničnim podacima nakon obdukcije, smrt je nastupila usled predoziranja nedozvoljenim psihoaktivnim supstancama.

“Izgleda da je samoća cena moje slobode”

Samo dva meseca pre smrti, u julu 2008. godine, Sonja je dala poslednji intervju, za crnogorske “Vijesti”.

Govoreći o glumi i svom odnosu prema publici, otkrila je koliko joj je bilo važno da granica između njenog života i poziva gotovo ne postoji.

“Može da se ponese ono što čovek jeste, ono što je živeo”, govorila je tada, ističući da joj je važno da njena reč dovoljno dugo putuje do publike i zadrži njenu pažnju.

U tom razgovoru prisetila se i reči svoje bake, koja joj je govorila da se u ljudskim očima sve može pročitati.

A u Sonjinim očima, kako je tada govorila, mogla se pročitati tuga.

Posebno je pamtila još jednu bakinu izreku, “žagre ti se oči”, kojom je opisivala pogled čoveka koji u sebi nosi nemir.

Tada je izgovorila i rečenicu koja će nakon njene smrti dobiti potpuno drugačiju težinu:

“Čini mi se da je samoća cena moje slobode.”

Život je podredila glumi

Sonja Savić ostavila je dubok trag u jugoslovenskoj, a potom i srpskoj kinematografiji.

Tokom karijere igrala je u oko pedeset filmova, a publika je pamti po ostvarenjima kao što su “Una”, “Život je lep”, “Balkanski špijun” i “Šećerna vodica”.

Nije bila glumica koja se uklapala u kalupe. Naprotiv, upravo je njena različitost postala njen zaštitni znak.

Imala je potrebu da bira, da govori ono što misli i da se ne povinuje pravilima samo zato što se od nje to očekuje. Zbog toga je često bila ispred svog vremena, ali je zbog iste te osobine umela da ostane po strani onda kada su drugi dobijali velike prilike.

“Nisam bila srećna što se družim sa njima”

Sonjin život dugo su pratile i priče o nedozvoljenim supstancama, a posebno su se pojačale zbog njenog druženja sa članovima beogradskog muzičkog kruga okupljenog oko EKV-a.

Mnogi od njih preminuli su mladi, upravo zbog problema sa drogom, a Sonja je kasnije govorila o tome kako je doživljavala taj krug ljudi.

“Nisam bila srećna što se družim s njima. Bila sam srećna što sam pronašla ljude koji su nesrećni kao ja”, rekla je jednom prilikom.

Ta rečenica možda najbolje opisuje njenu potrebu da pripada ljudima koji su, poput nje, osećali da ne mogu ili ne žele da žive prema pravilima koja im društvo nameće.

Jedina ljubav koju je nazivala svojim brakom

Iza Sonjine javne slike buntovne i slobodne žene krila se i velika ljubavna priča.

Imala je samo 15 godina kada je upoznala džez muzičara Vlajka Lalića. Njihova veza ostala je jedna od najvažnijih priča njenog života.

Sonja je želela brak i decu, ali je njihov odnos prekinula tragedija. Vlajko Lalić poginuo je 1990. godine, kada se tokom jedrenja našao u oluji i utopio.

Sonja se sa njegovom smrću nikada nije u potpunosti pomirila.

“Otkako je on otišao iz mog života, kada sam imala dvadeset devet godina, sebe smatram udovicom”, govorila je.

Posle njegove smrti povukla se u Sloveniju, gde je provela gotovo deset godina. Kada se vratila u Srbiju, ponovo se vratila filmu, ali više nije radila tempom kojim je nekada radila.

Nije se plašila da kaže ono što drugi misle

Sonja je i pred kraj života ostala prepoznatljiva po direktnosti.

U poslednjem intervjuu govorila je i o filmu “Mi nismo anđeli 2”, u kojem nije želela da učestvuje, a njen komentar pokazao je koliko je bila spremna da javno kritikuje ono što joj se nije dopadalo.

Bez uvijanja je govorila o produkciji, honorarima i načinu na koji se filmovi prave, čak se i našalila da ne želi da otkrije previše o mogućem nastavku kako ne bi ostala bez uloge.

Čak i kada je govorila o ozbiljnim stvarima, umela je da ubaci ironiju i humor.

To je bila Sonja Savić -neposredna, britka i svoja.

Otišla je prerano, ali nije nestala

Sonja Savić sahranjena je u rodnoj Donjoj Gorevnici.

Njen odlazak bio je kraj života žene koja je često birala teži put, ali nikada nije želela da odustane od svoje slobode.

Danas, kada se gledaju njeni filmovi, teško je ne primetiti koliko je bila drugačija od većine glumica svog vremena.

Nije ostavila iza sebe samo filmove i nagrade. Ostavila je lik žene koja je odbijala da se uklopi, koja je volela duboko, živela intenzivno i čiji su unutrašnji nemiri često bili veći od onoga što je pokazivala publici.

Možda je upravo zato njena rečenica o samoći i slobodi ostala jedna od onih koje se pamte.

Jer Sonja Savić jeste otišla prerano, ali njen glas, njene uloge i energija koju je unosila u kadar - nisu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.