Zašto ljudi radije daju novac influenserima i učesnicima rijalitija nego bolesnoj deci?

Svi se sećamo davne 2006. godine kada je u Srbiji počeo da se emituje prvi rijaliti program "Veliki brat". Nakon 16 godina rijaliti programi uzimaju primat u svetu televizije i pretežno su broj jedan po gledanosti iako kvalitet sadržaja takvog programa ostaje upitan. U poslednjih pet godina rijaliti programi fokusiraju se na život učesnika u rijalitiju, ali i na onaj koji su vodili u spoljnom svetu. Intrige, rasprave, razvodi, svađe i tuče su ono što obeležava rijaliti programe poslednjih godina, iako to nije bila inicijalna ideja. Rijaliti prerasta svoje prvobitne okvire, prenosi se i na društvene mreže i na druge kanalne komunikacije.

Gledaoci su 24 časa upućeni u živote rijaliti učesnika, što im daje dovoljno prostora da se u potpunosti srode sa kolotečinom života u rijalitiju.

Podređivanje života rijaliti programu

Osim dvadesetčetvoročasovnog gledanja programa gledaocima je omogućeno i da na neki način evaluiraju učesnike. Svake nedelje su u prilici da putem sms glasova odluče koji učesnik neće nastaviti dalje takmičenje. Upravo tu dolazimo do pitanja - zašto ljudi uopšte troše svoj novac slanjem poruka koje osiguravaju ostanak određenog rijaliti učesnika? Ali, to nije sve.

Poseban fenomen se uočava kada se uzme u obzir da ljudi svoje vreme i resurse troše na glasanje putem društvenih mreža. Fan stranice su pune sadržaja preuzetog iz rijalitija putem kojim se komunicira sa ostatkom ljudi koji podržavaju istog rijaliti učesnika. Ta komunikacija odlazi u ekstrem onda kada se poziva na organizovano skupljanje novca za poklone za rođendane, krsne slave, garderobu, ali i za finansiranje rijaliti učesnika onda kada on napusti rijaliti.

Sigurno ste naišli na novinske napise koji govore da se ljudi odriču svoje plate, ušteđenog novca ili pazara zarađenog prodavanjem proizvoda na pijaci zarad finansiranja učesnika rijalitija. Takođe, "Jutjub" zvezde imaju svoje programe kojim pozivaju pratioce da finansijski proprate njihove različite izazove. Tu nailazimo i na problem sledeće vrste - zašto ljudi radije svoj novac doniraju nekome kome on zaista nije preko potreban, umesto da taj novac preusmere u humanitarne svrhe.

Ali šta je to što ljude toliko vezuje učesnike rijalitija da će se odreći svog novca kako bi njima "pomogli", dok na donacije zarad nečijeg zdravlja okreću glavu?

Da li jedno isključuje drugo?

U stvari, kako mi znamo da neko ne radi oba, pitanje je koje sebi postavlja i psiholog Leo Ivanišević na svom blogu "Psihomehaničar", sa kog smo i preuzeli sledeći sadržaj.

On piše:

• Da li posedujemo pouzdane informacije da svi ljudi koji gledaju rijaliti emisije i daju svoje sms glasove NIKAD, NI POD RAZNO ne šalju i sms za nečije lečenje?
• Da li ljudi koji šalju sms za nečije lečenje NIKAD, NI POD RAZNO ne šalju sms-glas za nekog učesnika u rijalitiju?
• Znamo li koliko ljudi zapravo praktikuje i jedno i drugo?
• Kada bi rijaliti emisije nekim čudom bile ukinute, da li bi to automatski značilo da bi humanitarne inicijative i bolesna deca naprasno počeli da dobijaju više novca?

- Mislim da je jasno da jedan čin ne isključuje drugi, samim tim ni direktno suprotstavljanje i poređenje ta dva čina nema neku smislenu osnovu, osim ukoliko nam nije cilj da započnemo vrlo ostrašćenu raspravu i skrenemo pažnju javnosti sa nekih drugih tema. Jedino što realno znamo je da rijaliti emisije putem sms glasanja skupe mnogo više novca nego humanitarne inicijative za lečenje bolesne dece.

- Rijaliti emisije su program koji ljudi svojevoljno biraju da gledaju. Neko voli detektivske filmove, neko voli dokumentarce, neko voli sapunice, neko voli eksperimentalne crtaće, a neko voli "Zadrugu". Rijaliti emisije su proizvod koji ljudi samoinicijativno konzumiraju i nije im potrebno previše nagovaranja.

Kada pružamo pomoć drugima?

- Davanje sredstava u bilo kakve dobrotvorne svrhe (za razliku od gledanja rijaliti emisija) obično nije nešto što većina nas smrtnika radi na redovnoj bazi. Donacije raznim humanitarnim fondovima nam padaju na pamet tek onda kada imamo višak stvari koje želimo da poklonimo Crvenom krstu ili onda kada na društvenim mrežama ili TV-u ugledamo apel da se doniraju sredstva kako bi se nekome spasao život. Međutim, sudeći po podacma, većina nas taj bira da taj apel ignoriše. Da li to znači da smo užasna ljudska bića - zapitao se Leo.

- Većina nas ima zdrave nivoe empatije. Raznežimo se kad vidimo bebu, macu ili kucu i uglavnom smo u stanju da saosećamo sa drugim ljudskim bićem. Nažalost, jako je bolno empatisati sa nekim ko se bori za život, posebno kada je taj neko dete. Glavu okrećemo kako bismo sprečili sebe da uopšte osetimo saosećanje, jer nam deluje kao da saosećanje sa tom količinom bola ne bismo mogli da podnesemo. Jer, da se ne lažemo, nije lako podneti činjenicu da živimo u svetu u kom postoje deca koja umiru od teških bolesti, a nemaju novca za lečenje - ulazi u srž problema Ivanišević.

Neko će reagovati, što to moram biti ja?

Psiholog Ivanišević  produbljuje priču objašnjavanjem difuzije odgovornosti za koju kaže da je sociopsihološki fenomen koji podrazumeva da su manje šanse da ćemo se odlučiti za neku akciju (pomaganje drugima) ukoliko smo u prisustvu drugih ljudi.

Kako bi ovo približio, daje primer osobe kojoj je na ulici pozlilo, ali joj niko ne pritiče u pomoć, i to samo zato što verujemo da to nije naša odgovornost, kao i da na tom mestu cirkuliše dovoljno ljudi od kojih će bar neko pomoći, tako se i tešimo.

- Difuzija odgovornosti je najizraženija u situacijama anonimnosti. Ukoliko nekoga ne poznajemo, manje su šanse da ćemo mu priteći u pomoć. Slične zakonitosti važe i u digitalnom kontekstu. Neka istraživanja su pokazala da su mnogo veće šanse da dobijemo odgovor na e-mail onda kada i-mejl šaljemo samo jednoj osobi. Ukoliko šaljemo grupne i-mejlove, postoje velike šanse da nećemo dobiti odgovor ni od jednog člana prepiske, jer svi članovi smatraju da će “neko drugi već odgovoriti - objašnjava psiholog na još jednom primeru.

On zaključuje da je ista situacija i sa apelima za pomoć bolesnoj deci - mnogo ljudi će ovo videti, neko će sigurno uplatiti novac.

Identifikacija i percepcija stvarnosti kao dobre ili loše

Budući da smo ranije objasnili da svakodnevno i celodnevno praćenje rijaliti programa dovodi do toga da znamo apsolutno sve o privatnom životu učesnika, dešava se da dolazi do poistovećavanja, odnosno da njihove situacije ili projektujemo na svoj život ili ih shvatamo previše lično, kao da i mi učestvujemo u svakoj njihovoj svađi, patnji, tuči ili ljubavnoj priči.

- Šta je rešenje? Mislim da rešenje možemo naći samo ako se zapitamo: Šta je stvarno? Zašto su za mene osećanja nekog od učesnika u rijalitiju stvarnija od osećanja osobe koja je realno ugrožena. Kod rijaliti emisija stvarno je samo jedno, a to ste vi. Vi, zalepljeni za kauč, fiksirani za ekran, živite tuđ život dok vaš prolazi mimo vas. Iako je lep osećaj kad vaš miljenik pobedi ili kad ostane u igri još nedelju dana, to nema nikakav uticaj na ono što vam se realno dešava. Vaš favorit je samo slika na ekranu koja možda po nečemu liči na vas, ali on je taj koji nosi nagradu kući, a ne vi. Vaš život ostaje bolno isti kada isključite TV. Taj život je stvaran. U redu je sebi pružiti bekstvo od realnosti na sat ili dva, ali ako već to radite uz rijaliti, zapitajte se zašto vas određeni učesnici rijaliti emisija nerviraju, dok za druge navijate? Šta oni to rade što biste voleli i vi, ali ne smete - pitanja su koja postavlja Leo Ivanišević.

- A šta je stvarno kada se radi o pomaganju bolesnoj deci? Ukratko: sve je isuviše stvarno. Stvarna je muka te dece i njihovih porodica. Stvaran je i osećaj nepravde zbog koje neko dete, koje nije ništa krivo, možda neće dočekati narednu godinu. Stvaran je i vaš uticaj. Ne možete pomoći svima, ali pomoći bar jednoj osobi je REALNO i dalje bolje nego da ne pomognete nikome.

- Postoji samo jedna zabluda. To što ste rekli "daleko bilo" i okrenuli glavu vam neće pomoći da zavarate sopstvenu smrtnost i da izbegnete život koji nema nikakav sistem kada nam deli bolest i nesreću. Život je nešto sa čim se moramo suočiti pre ili kasnije. Možda, ako naučimo da delujemo u realnosti i prihvatimo realnost, neće nam više ni trebati rijaliti emisije - zaključuje psiholog.

I influenserima se donira velika količina novca

Doniranje novca učesnicima i bivšim učesnicima rijalitija uglavnom dolazi od strane radno sposobnih osoba, dok je sa influenserima, jutrjuberima i tik-tokerima stvar malo drugačija - tu na scenu stupaju i tinejdžeri koji svojim džeparcem potpomažu omiljenog influensera. Za Ona.rs psiholog Leo Ivanišević objašnjava psihološku pozadinu i osećanja koja prate ovaj čin.

- Doniranje novca je oblik pomoći, a pomaganje drugima čini da se osećamo dobro. Empatijski se povezujemo sa osobom koja nam traži pomoć i osećamo se dobro kada vidimo da smo doprineli nečijoj sreći. Davanje drugima oslobađa oksitocin, dopamin i serotonin, što poboljšava raspoloženje i smanjuje osećaj stresa. Kada možemo nekome da pomognemo i da vidimo zahvalnost na nečijem licu, kada vidimo da je naša pomoć imala efekta i da je nekome bolje, to takođe utiče na naš osećaj pripadanja zajednici, naš osećaj kontrole i sliku koju imamo o sebi: vidimo sebe kao dobre, moćne i sposobne da ostvarimo uticaj. Takođe, osećamo se kao deo nečeg većeg.

- Problem sa doniranjem novca influenserima je to što je povezivanje iluzorno - nije stvarno. Kroz donacije mi ni na koji način ne postajemo zaista bliži influenseru, nismo deo njegove zajednice, nismo mu bitni, nismo mu zaista ni potrebni - samo imamo osećaj da jesmo.

Poseban način doniranje novca influenserima se odvija tokom lajvova koji oni drže na društvenim mrežama sa jednim ciljem - prikupljenjem novca za njihove sopstvene potrebe. Međutim, svedočili smo i situacijama kada su se influenseri odazivali na razne apele za pomoć ugroženim licima i zarad njih održavali lajvove kako bi sav prikupljeni novac kasnije njima i donirali. 

Atak na emocije

- Vešti influenseri znaju kako da tokom svojim lajvova manipulišu emocijama gledalaca i znaju kako da poguraju gledaoce da naprave impulsivnu odluku da doniraju novac u samom trenutku. Lako je stvoriti iluziju povezanosti i razumevanja ukoliko publici govorimo ili dajemo ono što ona želi da čuje, ukoliko publiku redovno "hranimo" svojim sadržajima, delimo nagrade, izražavamo zahvalnost ili podelimo neku tužnu priču koja treba da "okine" empatiju i krivicu kod publike.

Psiholog daje i nekoliko primera kako razmišlja osoba koja influenseru donira novac za ne tako preko potrebnu stvar.

- Ja nisam imala glamuroznu venčanicu, hajde da pomognem ovoj influenserki da je ima, a ja ću da gledam slike sa njenog venčanja.

- Meni nije imao ko da organizuje krštenje deteta, hajde da doniram za tuđe dete.

- Jao što je slatka ova tik-tokerka, podseća me na moju unuku, hajde da joj dam novac za maturu.

Kao što je ranije navedeno, nije neobično sroditi se i uživeti u tuđi život, budući da nam je 24 časa i dostupan.

- Mladi su skloni idealizaciji poznatih, a pritom još uvek nemaju razvijen osećaj za vrednost novca. Stoga, oni mogu impulsivno donirati novac influenserima kako bi osetili povezanost, pripadnost ili saživljavanje sa određenom onlajn figurom.

- Tu se otvara novo pitanje: Šta se to događa sa mladima u njihovim realnim, oflajn svetovima, kada pripadnost i povezanost moraju da traže u digitalnom svetu nerealnih očekivanja? Koliko su mladi zapravo usamljeni i izolovani, kada novčano pomažu influensere, umesto da provode vreme jedni sa drugima i da se pomažu međusobno u nečem konstruktivnom: sportu, učenju, umetnosti?

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.