Roditelji, ne zabranjujte deci igrice: Stručnjak otkriva zašto je to dobro za njih, ali i za vas
Video-igrice su “kamen spoticanja” u mnogim porodicama u Srbiji.
Deca radije provode vreme za računarom nego u razgovoru sa roditeljima, braćom i sestrama, što dovodi do pravih “malih ratova”.
U mnogim slučajevima roditelji odlučuju da ograniče deci vreme provedeno za računarom ili posežu za još drastičnijom metodom - uvođenjem apsolutne zabrane igranja video-igrica. Tad se naizgled običan sukob pretvara u “rat bez kraja”, članovi porodice se dodatno otuđuju i osuđuju jedni druge.
Specijalni pedagog i psihološki savetnik Milan Radovanović, koji je među prvima u Srbiji počeo da se bavi lečenjem internet zavisnosti i zavisnosti od video-igara, za Ona.rs objašnjava zašto su video-igrice toliko primamljive deci i kako roditelji mogu da “pomire” dečju potrebu da budu prisutna u tom svetu, ali i da se istovremeno ne otuđe od članova porodice.
- Mi smo davno radili veliko istraživanje sa klijentima zbog čega deca beže na internet i ispostavilo se da su rezultati naših istraživanja i istraživanja koja su radile neke druge institucije bili isti - kaže Radovanović za Ona.rs.
Tri razloga zbog kojih deca vole video-igrice
Ali, objašnjava naš sagovornik, ono što su stručnjaci otkrili u tim istraživanjima IT industrija je znala mnogo ranije.
- IT industrija, a pogotovo industrija video-igara kao jedna od najmoćnijih industrija današnjice, deci nudi zadovoljenje tri važne potrebe - potrebu za bliskošću, potrebu za pripadnošću i potrebu za važnošću. Zato se deca u velikoj meri “navlače” na video-igre, jer u svetu video-igara osećaju da su im te potrebe zadovoljene - otkriva Radovanović.
On navodi kako deca osećaju da tu pripadaju, da su tu ljudi koji ih razumeju, da razmišljaju na isti način kao i oni, da poznaju taj svet i pravila koja u njemu vladaju…
Iako se igre igraju u velikim grupacijama, u njima su svi podjednako bitni i deca se tu osećaju prihvaćeno.
- Deca koja u vlastitoj porodici nisu razvila osećaj pripadnosti i važnosti to traže u svetu video-igara, gde tu potrebu uspevaju da zadovolje, a s druge strane industrija video-igara to obilato koristi - ističe Radovanović.
Roditeljsko pitanje na koje ne stiže pravi odgovor
Iako se možda čini da je onog trenutka kad uđe u svet video-igara dete izgubljeno za porodicu, slučajevi iz prakse pokazuju da, na sreću, to nije baš tako.
- Kad roditelji i okruženje rade na tome da se deca osećaju prihvaćeno, a ne da su autsajderi u svojoj porodici, situacija neće izmaći kontroli - kategoričan je Radovanović.
On daje primer iz prakse koji se veoma često može sresti u većini porodica, a što roditelji ne vide kao model za otuđenje.
- Kad dete ima potrebu da priča o nečemu što ima veze sa onlajn svetom, a roditelj od toga beži, normalno je da će se onda dete osećati neprihvaćeno, da će smatrati da ga roditelj ne razume i da mu ono nije važno. Bliskost podrazumeva da roditelji budu aktivno uključeni u život svoje dece, da razgovaraju sa njima o svemu. To može da krene od bazičnog nivoa, a to je ono pitanje koje će roditelj postaviti detetu kad stigne iz škole kući. Roditelji često pitaju: “Kako je bilo u školi?”, a to je zapravo opšte pitanje. Šta tad dete najčešće odgovara? “Okej”, “Dobro”, “Dobio sam tu i tu ocenu”... Šta roditelj saznaje kroz te odgovore i da li on zaista poznaje život svog deteta? Suštinski ništa - objašnjava Radovanović.
On ujedno predlaže okvirnu listu pitanja koja pomažu da dete oseti da su roditelji zaista zainteresovani za njegov život van porodičnog doma:
- S kim si danas bio na velikom odmoru? Šta si jeo, jesi li išao u pekaru ili negde drugde? A tvoji drugari? Je l’ neko zaboravio užinu danas? Kad postavljate ovakva pitanja, vi zapravo pozivate dete da uđe sa vama u priču i da ono vidi vašu stvarnu zainteresovanost za vreme koje je provelo van kuće. Počnite polako da ga uvodite u razgovor, pitajte ga da li je bilo konflikata u školi, postavljajte mu što više specifičnih pitanja.
Roditelji u svetu gejmera
Na isti način, predlaže naš sagovornik, razgovarajte sa decom i o korišćenju kompjutera i video-igara. Roditeljska ljutnja što je dete provelo više sati pred kompjuterom ili, pak, zabrana da igra video-igre može samo da rezultuje buntom. S druge strane, ispitivanje na temu video-igara pomaže roditeljima da bolje upoznaju svoje dete i ostvare sa njim veću bliskost.
- Pitajte dete da li je igralo neku igricu danas; neka to bude bazično pitanje na tu temu, a onda ga širite. Pitajte ga koju igru je odabralo, da li je igralo onlajn ili oflajn. Pitajte i da li dete tu igricu igra samo ili sa drugarima u nekom klanu. Postavljate pitanja o ostalim članovima, interesujte se da li su to ljudi iz našeg regiona. Pitajte na kom serveru dete igra igricu, uđite sa njim u priču, saznajte kako je reagovalo kad vam kaže da je imalo neki problem tokom igranja… Aktivno slušanje i aktivna uključenost u život deteta daju mu osećaj bliskosti i važnosti, pa to neće tražiti u video-igricama, odnosno na socijalnim mrežama - navodi Radovanović.
Bogata terapeutska praksa našeg sagovornika pokazuje da deca često imaju potrebu da razgovaraju sa roditeljima na temu video-igara i socijalnih mreža.
- Mladi roditelji su upoznati sa tim problemom i nisu digitalno nepismeni, a ranije generacije su imale veliki problem jer nisu znale o čemu im deca pričaju, zbog čega su se deca osećala kao da ih roditelji ne razumeju. Ako vaše dete voli video-igre, uključite se u to, nemojte ih osuđivati, jer nisu sve video-igre loše. Bio sam gejmer celog života i nisam imao problem sa tim; idite sa decom na “Gejmskon”, provedite tamo dva-tri sata, pričajte sa decom o video-igricama… Ne možemo decu da prepustimo tom svetu - kategoričan je Radovanović.
Video-igrice i kontrola
On, takođe, konstatuje da roditelji beže od sveta video-igrica i ne mu daju šansu, iako on ima mnogo blagodeti.
- Tu postoji čitav niz dobrih stvari koje dete može da dobije, bilo kroz igranje video-igara, bilo kroz socijalne mreže, pogotovo u današnje vreme kad se veliki broj klinaca okreće IT zanimanjima kao najperspektivnijim zanimanjima. Boraveći na internetu, deca stvaraju naviku koja sutra može da im olakša put do posla i od toga ne treba bežati kao đavo od krsta, ali treba videti kako da ih kontrolišemo - smatra Radovanović i dodaje da je sopstveni model na prvom mestu.
Ukoliko dete vidi da su roditelji došli s posla i odmah uključili TV, šta će ono naučiti nego da takođe gleda u neki ekran - od kompjutera ili telefona, svejedno. Ali, ako dete vidi da roditelji posle posla idu na neke druge aktivnosti, i ono će poći njihovim stopama; odabraće da trenira neki sport ili će se baviti muzikom, slikanjem, pa neće provoditi previše vremena za računarom.
- Pored sopstvenog modela, važno je uvesti i pravila o korišćenju računara i objasniti deci zbog čega su ta pravila važna. Takođe je važno i da deca budu uključena u donošenje tih pravila, a ako ih prekrše razgovarajte sa njima kako da do kršenja pravila ubuduće ne dođe - zaključuje Radovanović.
(Ona.rs)
Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).
Video: Branko Babić, kralj obrva, organizovao svinjokolj u svom selu
Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Vodolijax
Stručnjak verovatno dobija dobar novac od kompanija koje prave igrice da daje ovakve savete.......
Podelite komentar