Roditelji, ne zabranjujte deci igrice: Stručnjak otkriva zašto je to dobro za njih, ali i za vas

Video-igrice su “kamen spoticanja” u mnogim porodicama u Srbiji.

Deca radije provode vreme za računarom nego u razgovoru sa roditeljima, braćom i sestrama, što dovodi do pravih “malih ratova”.

U mnogim slučajevima roditelji odlučuju da ograniče deci vreme provedeno za računarom ili posežu za još drastičnijom metodom - uvođenjem apsolutne zabrane igranja video-igrica. Tad se naizgled običan sukob pretvara u “rat bez kraja”, članovi porodice se dodatno otuđuju i osuđuju jedni druge.

Specijalni pedagog i psihološki savetnik Milan Radovanović, koji je među prvima u Srbiji počeo da se bavi lečenjem internet zavisnosti i zavisnosti od video-igara, za Ona.rs objašnjava zašto su video-igrice toliko primamljive deci i kako roditelji mogu da “pomire” dečju potrebu da budu prisutna u tom svetu, ali i da se istovremeno ne otuđe od članova porodice.

- Mi smo davno radili veliko istraživanje sa klijentima zbog čega deca beže na internet i ispostavilo se da su rezultati naših istraživanja i istraživanja koja su radile neke druge institucije bili isti - kaže Radovanović za Ona.rs.

Tri razloga zbog kojih deca vole video-igrice

Ali, objašnjava naš sagovornik, ono što su stručnjaci otkrili u tim istraživanjima IT industrija je znala mnogo ranije.

- IT industrija, a pogotovo industrija video-igara kao jedna od najmoćnijih industrija današnjice, deci nudi zadovoljenje tri važne potrebe - potrebu za bliskošću, potrebu za pripadnošću i potrebu za važnošću. Zato se deca u velikoj meri “navlače” na video-igre, jer u svetu video-igara osećaju da su im te potrebe zadovoljene - otkriva Radovanović.

On navodi kako deca osećaju da tu pripadaju, da su tu ljudi koji ih razumeju, da razmišljaju na isti način kao i oni, da poznaju taj svet i pravila koja u njemu vladaju…

Iako se igre igraju u velikim grupacijama, u njima su svi podjednako bitni i deca se tu osećaju prihvaćeno.

- Deca koja u vlastitoj porodici nisu razvila osećaj pripadnosti i važnosti to traže u svetu video-igara, gde tu potrebu uspevaju da zadovolje, a s druge strane industrija video-igara to obilato koristi - ističe Radovanović.

Roditeljsko pitanje na koje ne stiže pravi odgovor

Iako se možda čini da je onog trenutka kad uđe u svet video-igara dete izgubljeno za porodicu, slučajevi iz prakse pokazuju da, na sreću, to nije baš tako.

- Kad roditelji i okruženje rade na tome da se deca osećaju prihvaćeno, a ne da su autsajderi u svojoj porodici, situacija neće izmaći kontroli - kategoričan je Radovanović.

On daje primer iz prakse koji se veoma često može sresti u većini porodica, a što roditelji ne vide kao model za otuđenje.

- Kad dete ima potrebu da priča o nečemu što ima veze sa onlajn svetom, a roditelj od toga beži, normalno je da će se onda dete osećati neprihvaćeno, da će smatrati da ga roditelj ne razume i da mu ono nije važno. Bliskost podrazumeva da roditelji budu aktivno uključeni u život svoje dece, da razgovaraju sa njima o svemu. To može da krene od bazičnog nivoa, a to je ono pitanje koje će roditelj postaviti detetu kad stigne iz škole kući. Roditelji često pitaju: “Kako je bilo u školi?”, a to je zapravo opšte pitanje. Šta tad dete najčešće odgovara? “Okej”, “Dobro”, “Dobio sam tu i tu ocenu”... Šta roditelj saznaje kroz te odgovore i da li on zaista poznaje život svog deteta? Suštinski ništa - objašnjava Radovanović.

On ujedno predlaže okvirnu listu pitanja koja pomažu da dete oseti da su roditelji zaista zainteresovani za njegov život van porodičnog doma:

- S kim si danas bio na velikom odmoru? Šta si jeo, jesi li išao u pekaru ili negde drugde? A tvoji drugari? Je l’ neko zaboravio užinu danas? Kad postavljate ovakva pitanja, vi zapravo pozivate dete da uđe sa vama u priču i da ono vidi vašu stvarnu zainteresovanost za vreme koje je provelo van kuće. Počnite polako da ga uvodite u razgovor, pitajte ga da li je bilo konflikata u školi, postavljajte mu što više specifičnih pitanja.

Roditelji u svetu gejmera

Na isti način, predlaže naš sagovornik, razgovarajte sa decom i o korišćenju kompjutera i video-igara. Roditeljska ljutnja što je dete provelo više sati pred kompjuterom ili, pak, zabrana da igra video-igre može samo da rezultuje buntom. S druge strane, ispitivanje na temu video-igara pomaže roditeljima da bolje upoznaju svoje dete i ostvare sa njim veću bliskost.

- Pitajte dete da li je igralo neku igricu danas; neka to bude bazično pitanje na tu temu, a onda ga širite. Pitajte ga koju igru je odabralo, da li je igralo onlajn ili oflajn. Pitajte i da li dete tu igricu igra samo ili sa drugarima u nekom klanu. Postavljate pitanja o ostalim članovima, interesujte se da li su to ljudi iz našeg regiona. Pitajte na kom serveru dete igra igricu, uđite sa njim u priču, saznajte kako je reagovalo kad vam kaže da je imalo neki problem tokom igranja… Aktivno slušanje i aktivna uključenost u život deteta daju mu osećaj bliskosti i važnosti, pa to neće tražiti u video-igricama, odnosno na socijalnim mrežama - navodi Radovanović.

Bogata terapeutska praksa našeg sagovornika pokazuje da deca često imaju potrebu da razgovaraju sa roditeljima na temu video-igara i socijalnih mreža.

- Mladi roditelji su upoznati sa tim problemom i nisu digitalno nepismeni, a ranije generacije su imale veliki problem jer nisu znale o čemu im deca pričaju, zbog čega su se deca osećala kao da ih roditelji ne razumeju. Ako vaše dete voli video-igre, uključite se u to, nemojte ih osuđivati, jer nisu sve video-igre loše. Bio sam gejmer celog života i nisam imao problem sa tim; idite sa decom na “Gejmskon”, provedite tamo dva-tri sata, pričajte sa decom o video-igricama… Ne možemo decu da prepustimo tom svetu - kategoričan je Radovanović.

Video-igrice i kontrola

On, takođe, konstatuje da roditelji beže od sveta video-igrica i ne mu daju šansu, iako on ima mnogo blagodeti.

- Tu postoji čitav niz dobrih stvari koje dete može da dobije, bilo kroz igranje video-igara, bilo kroz socijalne mreže, pogotovo u današnje vreme kad se veliki broj klinaca okreće IT zanimanjima kao najperspektivnijim zanimanjima. Boraveći na internetu, deca stvaraju naviku koja sutra može da im olakša put do posla i od toga ne treba bežati kao đavo od krsta, ali treba videti kako da ih kontrolišemo - smatra Radovanović i dodaje da je sopstveni model na prvom mestu.

Ukoliko dete vidi da su roditelji došli s posla i odmah uključili TV, šta će ono naučiti nego da takođe gleda u neki ekran - od kompjutera ili telefona, svejedno. Ali, ako dete vidi da roditelji posle posla idu na neke druge aktivnosti, i ono će poći njihovim stopama; odabraće da trenira neki sport ili će se baviti muzikom, slikanjem, pa neće provoditi previše vremena za računarom.

- Pored sopstvenog modela, važno je uvesti i pravila o korišćenju računara i objasniti deci zbog čega su ta pravila važna. Takođe je važno i da deca budu uključena u donošenje tih pravila, a ako ih prekrše razgovarajte sa njima kako da do kršenja pravila ubuduće ne dođe - zaključuje Radovanović.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.